„Mislila sam da je Priština najteža. Bojim se da nam je najteže sada. Ko izdrži do kraja, spasiće se“. Ali i: Živeti danas na Kosovu i Metohiji nije hendikep. Živeti danas ovde je čast“. Ovo su poruke profesorice Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici Valentine Pitulić sa jučerašnje tribine u Severnoj Mitrovici o sudbini Univerziteta u ovom gradu.
Najavljena puna primena dva kosovska zakona o strancima i vozilima od 15. marta izvesno će ugroziti Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, kako glasi njegov puni naziv od preseljenja, prvo kao izbegla institucija ’99 iz Prištine u centralnu Srbiju, a potom od njegovog povratka na Kosovo 2001 – na Sever – upozorili su studenti i profesori.
U punoj sali privatnog lokala u severnom delu grada, jer – kako su istakli organizatori – nisu dobili dozvolu da tribinu održe u prostorijama fakulteta, sinoć je održan skup pod nazivom „UPKM – Privremeno sedište, stalna institucija“. Atmosfera je bila ispunjena emocijama, tišinom i aplauzima koji prekidaju govore.
Ko ostane do kraja spasiće se
„Čovek ako nije uspravan, postaje ništa“, kazala je profesorka Filološkog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici Valentina Pitulić, čije su reči spojile lično sećanje, kolektivnu traumu i poruku o dostojanstvu i opstanku.
„Ja danas imam dve radosti. Prva radost je da smo mi na Filozofskom fakultetu konačno progovorili“, započela je Pitulić, obraćajući se prisutnima.
Podsetila je na svoje studentske dane u Prištini, gde je, kako je naglasila, diplomirala i od 1982. godine ostala vezana za Univerzitet.
„Ja zaista ne mogu da se otmem utisku dok sam večeras slušala sve vas – vraćaju mi se slike iz 1999. godine. Slike iz Prištine. Završila sam studije tamo i ponosna sam na sve ono što su nas učili naši profesori. Nije prištinski univerzitet ono što se priča po centralnoj Srbiji – ‘dođeš i uzmeš diplomu’. Ne. Imali smo sjajne profesore. Imali smo od koga da učimo.“
Podsetila je na časove književnosti, na Njegoša i Đuru Jakšića, na stih „Neka bude što biti ne može“, ističući da su te reči danas više od poezije – one su zavet.
Govoreći o danima povlačenja iz Prištine, evocirala je susrete, od poruke britanskog starešine „Prolazeći Skopljem, kazali su mi Makedoci da su Srbi ludo hrabri, pa budite i vi ludi i ostanite“, do susreta sa patrijarhom Pavlom.
„Da smo imali malo više srčanosti da ostanemo u univerzitetskom naselju… Govorili su nam: postavićemo tenkove, džakove, nadletaće vas helikopteri, molim vas, nemojte da idete. Nažalost, odlazilo se polako put severa. Patrijarh Pavle je došao u univerzitetsko naselje, pitali smo šta da radimo, a on je, onako pahuljica od čoveka, rekao: ‘Ostanite, deco. Ko izdrži do kraja, spasiće se.’“
Danas, kaže, situacija deluje možda i teža.
„Mislila sam da je Priština najteža. Bojim se da nam je najteže sada“.
Nas može da brani samo onaj ko se nije zakleo na Ustavu Kosova
Dve najveće tuge u životu, rekla je, jesu kada umre majka i kada umre država.
„To je ono što smo mi doživljavali u Prištini. Kako smo opstali – ne znam. Odakle nam snaga – ne znam.“
A snagu, dodaje, treba tražiti u „predačkom znanju“ i u narodnoj epici – „na strašnom mestu postojati“.
„Tražićemo je u predačkom znanju. Tražićemo je u onome što su naši govorili i u narodnoj epskoj pesmi ‘na strašnom mestu postojati’, a mislim da nema strašnijeg mesta danas od enklava na jugu i od Kosovske Mitrovice.“
Sa ostalgijom se prisetila vremena kada je, kako kaže, postojalo jedinstvo.
„Ima ovde sjajnih Mitrovčana kada smo trčali na most, kada smo bili jedno… Ja sam bila najsrećniji čovek u tim trenucima; kada su na barikadama zajedno bili političari, koji nisu bili u istim političkim strankama, potpuno različiti, kada su zajedno bili studenti, đaci, profesori i Crkva. Bili smo odlučni da branimo ono što se braniti mora.“
Danas, opisuje, vlada tišina:
„U mom Lešku u 21 čas nema nikoga na ulici. Grobna tišina. U Mitrovici tišina, u Leposaviću tišina, u Zvečanu tišina. Narod se savio u svoju tugu. Neko je uplašen, neko ucenjen. Žao mi je što se ona naša snaga izgubila.“
„Nas može da brani samo onaj ko se nije zakleo na Ustavu tzv. Republike Kosovo“.
Da nam časni profesori iz Prištine budu primer kako da se ponašamo kad je najteže
Ohrabrena je sastankom koji su imali sa rektorom juče, pre svega svojim kolegama koji su mu preneli jake poruke kada je došao.
Filozofski je ustao, kaže Pitulić. „Mi smo iza vas“, poručili su rektoru.
„Izaberite najbolje pravnike, profesore, apolitične. Nemojte da vam krov bude jedna politička opcija. Nas može da brani onaj ko se nije zakleo na Ustavu tzv. Republike Kosovo. I zamolila sam ga – nemojte da budete rektor koji će u istoriji ostati zapisan po tome da je predao Univerzitet u ruke ‘separatistima’.“
Podsećajući i na stradale kolege iz strašnih vremena u Prištini, ističe da akademska zajednica nema pravo na zaborav.
„Mi nemamo pravo da izdamo ikonu profesora Andrije Tomanovića, koji je ostao na svojoj klinici potpuno sam. Na žalost i njegovi đaci su ga napustili. I sa svog radog mesta je otišao u legendu. Kosti mu nisu pronađene. Na Ekonomskom fakultetu ubijen je profesor, ubijeni su radnici. Profesor Dragoljub Bašić ubijen je u centru Prištine, naočigled Albanaca i KFOR-a. Neka nam ovo budu primeri kako treba da se ponašamo kada je najteže.“
Apelovala je na istrajnost bez obzira na materijalne okolnosti.
„Hajde da malo izdržimo, s novcem ili bez novca. Nemojte da nam to bude merilo da li ćemo ostati ovde. Čovek ako nije uspravan, postaje ništa. Nemamo pravo zbog onih koji su prešli Albaniju, nemamo pravo zbog onih koji su kidnapovani, nemamo pravo zbog onih koji su položili svoje živote na ovoj zemlji.“
Apel za odbranu Univerziteta u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici
Preskačem vekove
Govoreći o osećaju slobode, rekla je:
„Nigde čovek nije slobodan onako kako je slobodan ovde. Kada idem kroz Prizren gde nema više Srba, pitaju me – kako ti je? Lepo mi je. Preskačem vekove.“
Zaključila je da su unutrašnja snaga i „fikcija“, kako je nazvala mentalnu otpornost, ključ opstanka.
„Morate da imate unutrašnju snagu. To je tema za psihologe – kako ostati normalan i uspravan. Mi nemamo drugu snagu nego da je tražimo u našim pesnicima, u našim precima, u svemu što jesmo. I nadam se da ćemo na kraju, uspravni pred precima i potomcima, moći da kažemo – vredelo je živeti onda kada je bilo najteže.“
Puručila je da je život na Kosovu danas čast.
„Živeti danas na Kosovu i Metohiji nije hendikep. Živeti danas ovde je čast. Da se čovek zapita – čime sam zaslužio da budem ovde, kada smo jedna karika između onoga što je bilo i onoga što će da bude.“
Tribina je završena dugotrajnim aplauzom i uspravim ovacijama, koje su pre svih započeli studenti, Kažu, institucija nije samo zgrada, već ljudi koji u njoj ostaju.
Cio govor profesorice Pitulić pogledajte ovdje
Izvor: KoSSev
