Piše: Miroslav Zdravković
Kada bih krenuo pred majkom da kritikujem situaciju u Srbiji, u poslednje 33 godine, ona bi odmah zauzela zaštitničku poziciju, te bi uvek nastupila svađa. Bilo je perioda, tokom devedesetih godina prošlog veka, kada smo joj pokojni brat i ja zabranjivali da u našem prisustvu uključuje televizor.
Kada sam pogledao poslednji podatak o stopi fertiliteta u Turskoj u 2022. godini, koja je iznosila 1,63, a do 2017. je bila preko 2 deteta po ženi, shvatio sam da je celog života ona branila svoj svet, a ne vlasti od moje kritike. U mom svetu televizor ne postoji godinama unazad (sa retkim izuzecima) dok je u njenom on veoma važan deo. Kao i većini penzionera koji uvek glasaju za vlast.
U njenom svetu turske TV-serije su već godinama važan deo svakodnevice. Ponekad probam da razumem šta je u njima interesantno. Kada vidim koliko je kukanje i zakukavanje u njima često, nađem se u čudu kako su Srbijom vladali stotinama godina. Verovatno su preci današnjih Turaka bili čvršći ljudi, a Turkinje poslušnije i odanije, nego što ih sada prikazuju u TV serijama. Možda će veštačka inteligencija, kao uvod u planetarnu šizofreniju, znati da reši ovu moju nedoumicu.
U Srbiji je prethodnih godina došlo do blagog povećanja stope fertiliteta jer se rađa sličan broj dece, dok se broj žena u fertilnom periodu značajno smanjuje.
Albanci su još početkom devedesetih godina krenuli da se iseljavaju u Italiju i druge razvijenije zemlje i povećanje materijalnih prihoda dovelo je i do povećanja ženske emancipacije, pa su sada Albanke uporedive sa Špankinjama, Italijankama, Ukrajinkama i Korejkama prema stopi fertiliteta.
Turkinje su naglo smanjile stopu fertiliteta nakon 2017. godine, ili u prethodnih deset godina, i kandiduju se za ovo odabrano društvo. Zalud Erdogan upozorava, Đavo je u Tursku došao po svoje.
Izvor: Makroekonomija
