Пише: Милован Урван
Има разлога за славље у Србији! Кад једна политичка хоботница почне да се повлачи у сопствену прошлост, човјеку дође да отвори прозоре, провјетри собу и повјерује да је ваздух опет заједничко добро. Посебно ако је та хоботница годинама своје пипке протезала кроз институције, медије, јавна предузећа и све оне ситне животне просторе у којима се грађанин учи да је ћутање најсигурнији облик постојања.
Али, полако са слављем. Политичке хоботнице не нестају преко ноћи. Оне имају ту грдну особину да, чак и кад им одсијечете главу, неки пипци наставе да се помјерају. Навика је чудо. Нарочито навика на власт, привилегије и државу која се доживљава као приватна својина.
Зато је изборна побједа, ма колико била значајна, само привремена побједа. Она мијења распоред снага, али не мора да промијени природу политике. Могуће је промијенити људе, а задржати њихове методе. Могуће је срушити старе идоле и већ сљедећег јутра почети да правимо нове. Могуће је борити се против култа личности, а онда, готово непримјетно, створити култ сопствене моралне исправности.
Историја политичких разочарања управо је историја таквих преображаја.
Студентски покрет и студентска листа зато се налазе пред тежим задатком од освајања изборне побједе. Треба да промијене фабричка подешавања политичког живота. А то није исто што и промијенити корисника који сједи за истим столом, притиска исте тастере и вјерује да му власт припада зато што је до ње коначно дошао.
Фабричка подешавања значе да институције поново постану институције, а не продужене руке партијских штабова. Да јавна функција престане да буде награда за лојалност. Да се зна ко одлучује, у чије име одлучује и коме за то одговара. Да јавни новац престане да се понаша као новац без власника, који се, неким чудом, увијек нађе у правим џеповима.
То су промјене које се не могу обавити једним изборним даном, једним говором или једном свечаном фотографијом.
А највеће искушење за Студентску листу неће бити само отпор старог система. Биће то искушење да повјерује како је сама чињеница борбе против старог система довољна гаранција њене будуће исправности. Није. Добра намјера није институција, морална предност није програм, а протестна енергија није замјена за политичку одговорност.
Студенти су могли да постану симбол отпора управо зато што су довели у питање устаљена правила игре, aли ако се та правила не промијене, ако се само замијене играчи, онда ће и њихова побједа имати рок трајања. Биће то још једна епизода у бескрајној серији у којој народ мијења власт, а власт не мијења себе.
Наравно, није довољно ни очекивати да Студентска листа сама, као нека политичка перионица, опере све што су деценије оставиле за собом. Друштво које је пристајало на клијентелизам, партијско запошљавање и културу послушности не може се преко ноћи прогласити невиним само зато што је промијенило политички курс. Промјена власти мора бити праћена промјеном грађанских навика, критеријума и очекивања.
Јер демократија није само право да се власт смијени. Она је и обавеза да се власт непрестано контролише, чак и онда када нам је симпатична. Нарочито тада.
Зато Србија данас, ако је изборни резултат заиста отворио простор за промјене, има разлога за наду. Али нада није дозвола за ново повјерење без провјере. Није ни бијанко чек за оне који тек треба да покажу шта знају и шта намјеравају да ураде.
Хоботница можда одлази. Њени пипци ће се још дуго осјећати. А најважније је да се не појави нова, са другачијим бојама, љепшим паролама и истим старим апетитом.
Зато треба славити, али не предуго. Треба се радовати, али не одрицати се критичког мишљења. Треба подржати промјену, али не дозволити да подршка постане послушност.
Јер изборна побједа је тренутак. Политичка култура је процес. А слобода почиње онда када више никоме не морамо да вјерујемо на ријеч.
