Пише: Војин Грубач
Хрватски сабор је 21. октобра 2011. године, непуне двије године прије приступања Хрватске Европској унији, усвојио Декларацију о промовисању европских вриједности у југоисточној Европи, којом је недвосмислено поручено да билатерални спорови између држава не смију бити препрека европским интеграцијама.
У том документу, објављеном у хрватским „Народним новинама“, број 121/2011, дословно се наводи:
„Чврст је став Републике Хрватске да отворена питања између држава, која су билатералног карактера, као што су, на примјер, гранична питања, не смију кочити приступање држава кандидата Европској унији, од почетка процеса до ступања на снагу Уговора о приступању.“
Другим ријечима, Хрватска је још 2011. године званично заузела став да отворена билатерална питања, укључујући граничне спорове, не смију кочити приступање држава кандидата Европској унији. Тако је обезбиједила документ на основу којег је отказала све уцјене Словеније. Да се подсјетимо, Хрватска је постала чланица ЕУ 1. јула 2013. године.
Одбацила уцјене Љубљане а сада уцјењује Црну Гору
Данас, када Загреб отворена билатерална питања са Подгорицом повезује са европским интеграцијама Црне Горе, поставља се логично питање: зашто Скупштина Црне Горе не усвоји декларацију истог садржаја и тако подсјети Хрватску на принципе које је сама прокламовала прије уласка у Европску унију?
Војин Грубач: Разгоропађени хрватски разбојници на капији ЕУ
На потребу таквог институционалног одговора недавно је указао и политички теоретичар Феђа Павловић, који је предложио да Скупштина Црне Горе усвоји резолуцију којом би се јасно раздвојили билатерални спорови од приступних преговора са Европском унијом.
„Зато је вријеме да наша Скупштина донесе резолуцију којом ће јасно утврдити државни став: инсистирамо на раздвајању билатералних спорова од приступних преговора – на принципу који је и Хрватски сабор потврдио Декларацијом из 2011. године; не прихватамо да се исход разграничења прејудицира условљавањем чланства у ЕУ“, поручио је Павловић, a пренио РТЦГ.
Таквим потезом Црна Гора би јасно ставила до знања Загребу, али и институцијама Европске уније, да очекује поштовање принципа које је Хрватска својевремено јавно заступала.
То не би значило одбијање разговора о отвореним питањима, већ инсистирање да се она рјешавају билатералним дијалогом, без условљавања европског пута Црне Горе.
Зашто Ибрахимовић и Кривокапић нису вукли исправне потезе
Послије свега наведеног, поставља се питање: Зашто Црна Гора не би затражила од Хрватске да поштује управо оно што је њен Сабор као званични државни став прокламовао још 2011. године?
И зашто Скупштина Црне Горе не би усвојила истовјетну декларацију, стављајући до знања и Загребу и Бриселу да европски пут државе кандидата мора зависити од испуњавања европских критеријума, а не од билатералних условљавања?
А кључно је питање: зашто министар вањских послова Црне Горе Ервин Ибрахимовић и његов савјетник Ранко Кривокапић нису размишљали раније о овоме и вукли исправне дипломатске потезе?
Њих двојица су Хрватској дозволили оно што Загреб ни у сну није желио дозволити Љубљани, а имали су све аргументе у својим рукама. Зашто су то урадили и довели Црну Гору у крајње понижавајући положај?
Ко у Црној Гори подржава студенте у Србији, а ко им се лажно представља?
Једно је сигурно, како су до сада радили- више тако неће моћи. За свој досадашњи рад морају одговарати пред Владом и Скупштином Црне Горе и дати објашњење стратегије којом је позиција државе минирана у моменту завршавања приступних преговора.
Зар је нормално да премијер и министри у Влади Црне Горе скупа са челницима Скупштине Црне Горе силовито усмјеравају композицију државног воза у освајању поглавља, а да се Ибрахимовић и Кривокапић са несавјесним највишим хрватским званичницима труде да ту композицију закоче и брутално избаце из шина? Нека на ово питање одговоре: Ибрахимовић, Кривокапић, Пленковић и Грлић- Радман. На потезу су Влада и Скупштина Црне Горе да Хрватску поставе на њено право мјесто, а оно је „иза врата“. „Иза врата“ је, такође, мјесто и неспособнима: Ибрахимовићу и Кривокапићу. Нека се баве питањима Африке и Латинске Америке, иду на сафари, уживају у природи.
