Пише: Милован Урван
Медији су данас пренијели да су из посланичких клупа, након што је Андрија Мандић напустио пленарну салу, одјекнули повици: „Утече, утече!“ Уз то је стигла и алузија на четнике који су, наводно, „вазда бјежали“.
Може се политички мислити шта год се хоће о Андрији Мандићу. Може се тражити његово разрјешење, критиковати свака његова одлука и гласати против њега. Али једно мјесто би требало да буде изнад таквог начина обрачуна — Скупштина Црне Горе.
Јер предсједник Скупштине није недодирљив, али институција коју представља мора имати достојанство.
Ако неко мисли да Мандић треба да оде — постоји гласање. Ако мисли да треба да остане — и то се показује гласањем. Парламент зато постоји: да се политичке битке воде аргументом и већином, а не довикивањем.
А онда долази иронија једне ријечи.
„Утече.“
За оне који су је данас изговарали као поругу, она је требало да значи кукавичлук. Али код Његоша та иста ријеч има сасвим други смисао:
„Што утече испод сабље турске,
што на вјеру праву не похули,
што се не хће у ланце везати,
то се збјежа у ове планине
да гинемо и крв проливамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету свободу…“
Код Његоша „утече“ није подсмијех. То је човјек који није хтио да се у ланце веже.
Зато је данашња употреба те ријечи у Скупштини више од једне политичке досјетке. Она показује колико лако парламент може да склизне из расправе у ругање, а из политике у историјско пребројавање.
Мандић може бити смјењив. Као што је сваки политичар смјењив.
Али Скупштина не смије бити понижавајућа.
Ако већ хоћемо да неко оде — гласајмо.
А ако немамо гласове — онда бар не понижавајмо институцију у којој се ти гласови броје.
Јер политички противник може да изгуби функцију.
Али парламент не би смио да изгуби мјеру.
