И пошто сам запамтио све ове њихове шале, понављао сам слабим одјеком, једва препознајући сопствени глас, дрхтав од огромне туге: Зашто сте голи ви, а стидим се ја? Где сте гурнули своју одећу?
Како год да се окрене, до данас је то била највећа промена у мом животу.
Слушао сам те њихове гласове већ 30 година. 30 година и три године.
Ти гласови су се час раслојавали, час претварали у јединствени бруј. Понекад су ми тихо, најнежнијом дахом, певали право на уво, понекад бесно тутњали, заглушујући кишу, грмљавину град, земљотрес.
Говорили су:
– Нека је проклет онај ко је смислио реч „патриотизам“.
– Патриотизам, – понављали су одушевљено, заносно, несебично, – последње уточиште ниткова и аљкаваца. И још шкргућући: дај ми овамо ту гадну ствар! Видиш како сам је поцепао! На мале комадиће! И погазио! И пљунуо је одозго!
– Проклет био онај ко је дошао на „идеју“, ко је спреман, у име нагађања, измишљотина, трикова, да ишчупа људе са њихових места, лиши их живота, упропасти им судбину. Ох, кад бисмо само једног дана могли да уништимо све ове вође и све ове предводнике маса – сво зло нам од њих долази.
– Живот, – ридали су, гледајући изненађујуће сувим очима, – живот је главна вредност на свету! Ниједна од ваших идеја није вредна људског живота! А нације су измислили они који су потом изнедрили нацисте и нацизам. Нема никаквих граница. Ако за тебе постоје границе, ти си роб, ти си у затвору!
– Послушај растафаријанце, или, ако више волиш, послушај мене, – певали су прелепим баритоном, – док су људи попут мене улазили у планину и сјединили се с духом планине – ти си, ништавило, њушио футролу револвера!
– Рат је, – рекли су, – вама угодан. Он вас избавља потребе да размишљате. Али ако ваше стадо толико воли да маршира у формацији, можемо само да вас жалимо. Мада – не. То је немогуће.
– И још, – понављали су, – ако ти, празно место прерушено у личност, још увек не знаш зашто живиш, то није разлог да пуцаш на све стране зарад тобожње величине своје тобожње „земље“!
– Ослободи се, – захтевали су, – постани виши од својих јасика, капи росе, бреза и других у 21. веку срамотних ствари.
– А попови? – кикотали су се, разрогачених очију. – Јесте ли икад видели те ваше попове у мерцедесима? Да ли разумете да је ваша смешна вера одавно ресетована и покварена?
Успели су да овом полифонијом, овим зујањем, овим опсесивним проповедањем обезнане милионе људи.
Милионе милиона људи.
Нарочито руских људи.
А онда је дошло до страшног потреса и нешто се срушило. Нешто је пало. Можда дрво. Можда метеорит. Можда је неко од њих кихнуо тако јако да је случајно испљунуо цео мозак и тако срушио вазу са цвећем.
Или се, највероватније, срушио универзум, једна од његових коннструкција, и ми смо усред насталих рушевина видели голе људе у купатилу, који се, међутим, нису купали и, штавише, нису ни покушавали да покрију себе.
Стајали су голи, не знајући за стид.
И ти људи су завриштали. И одједном смо препознали све њихове гласове – и цео хор одједном, и сваки глас посебно.
– О, земљо моја! – викали су. – О темељу мој, крви моја! Ко нам дође са мачем, ми ћемо га моторном тестером исећи на сто комада и ту чорбицу нећемо ни псима дати – сами ћемо је појести.
– Дајте ми пушку! – захтевали су.
– Не, мени!
– И мени!
– Дајте ми парабелум. Дајте бар нешто што убија, јер људи се не могу убијати, али се чудовишта могу убијати – а ми смо окружени чудовиштима, морају се убијати док су још мала! Ако су стара, и њих треба убити, опасна су у сваком облику! Квалитету! Стању! Чврстом или течном! Човеколики или марамом прикривени!
– О, велика моћи националног патриотизма! – викали су углас, мислећи на себе. – О, срећо збијених челичних колона! Ужитак јединства! Велико задовољство заједничког марширања!
Толико су заколутали својим лепим очима да су им белине сијале кроз мрак.
– Погасите им сва светла! – инсистирали су. – Свима који су против наших колона, нашег патриотизма, наших јасика и свих њених грана и корена! Искључите им воду! Нека спавају у мраку и без воде. И нека се никад не пробуде. Искључите им гас. У ствари, гас не. Дајте им троструки довод гаса, а мени дајте шибицу!
– Зато што су дирнули у наше непроменљиве границе! За нашег долазећег месију! За нашу веру! За наше стадо! За нашу прекрасну песму! За наше све! Није им место на нашој земљи!
– На нашој сјајној земљи!
– На нашој земљи Земљи вољеној, која рађа патриоте попут нас!
Ми!
Ми!
…А онда сам се сетио још једне реторичке фразе коју су у своје време тако волели да понављају, бушећи ми тим понављањем у срцу рупу величине бебине главе:
– Зашто марширате, певате, гласате, играте, просто живите – ви, проклето стадо – а ми се стидимо? Ми, носиоци светлих лица и пријатељских руковања?
И пошто сам запамтио све ове њихове шале, понављао сам слабим одјеком, једва препознајући сопствени глас, дрхтав од огромне туге:
– Зашто сте голи ви, а стидим се ја? Где сте гурнули своју одећу?
Или сте увек били голи?
А ми то просто нисмо умели да видимо?
Захар Прилепин
Извор: Телеграм канал З. Прилепина
Превео Ж. Никчевић
