I pošto sam zapamtio sve ove njihove šale, ponavljao sam slabim odjekom, jedva prepoznajući sopstveni glas, drhtav od ogromne tuge: Zašto ste goli vi, a stidim se ja? Gde ste gurnuli svoju odeću?
Kako god da se okrene, do danas je to bila najveća promena u mom životu.
Slušao sam te njihove glasove već 30 godina. 30 godina i tri godine.
Ti glasovi su se čas raslojavali, čas pretvarali u jedinstveni bruj. Ponekad su mi tiho, najnežnijom dahom, pevali pravo na uvo, ponekad besno tutnjali, zaglušujući kišu, grmljavinu grad, zemljotres.
Govorili su:
– Neka je proklet onaj ko je smislio reč „patriotizam“.
– Patriotizam, – ponavljali su oduševljeno, zanosno, nesebično, – poslednje utočište nitkova i aljkavaca. I još škrgućući: daj mi ovamo tu gadnu stvar! Vidiš kako sam je pocepao! Na male komadiće! I pogazio! I pljunuo je odozgo!
– Proklet bio onaj ko je došao na „ideju“, ko je spreman, u ime nagađanja, izmišljotina, trikova, da iščupa ljude sa njihovih mesta, liši ih života, upropasti im sudbinu. Oh, kad bismo samo jednog dana mogli da uništimo sve ove vođe i sve ove predvodnike masa – svo zlo nam od njih dolazi.
– Život, – ridali su, gledajući iznenađujuće suvim očima, – život je glavna vrednost na svetu! Nijedna od vaših ideja nije vredna ljudskog života! A nacije su izmislili oni koji su potom iznedrili naciste i nacizam. Nema nikakvih granica. Ako za tebe postoje granice, ti si rob, ti si u zatvoru!
– Poslušaj rastafarijance, ili, ako više voliš, poslušaj mene, – pevali su prelepim baritonom, – dok su ljudi poput mene ulazili u planinu i sjedinili se s duhom planine – ti si, ništavilo, njušio futrolu revolvera!
– Rat je, – rekli su, – vama ugodan. On vas izbavlja potrebe da razmišljate. Ali ako vaše stado toliko voli da maršira u formaciji, možemo samo da vas žalimo. Mada – ne. To je nemoguće.
– I još, – ponavljali su, – ako ti, prazno mesto prerušeno u ličnost, još uvek ne znaš zašto živiš, to nije razlog da pucaš na sve strane zarad tobožnje veličine svoje tobožnje „zemlje“!
– Oslobodi se, – zahtevali su, – postani viši od svojih jasika, kapi rose, breza i drugih u 21. veku sramotnih stvari.
– A popovi? – kikotali su se, razrogačenih očiju. – Jeste li ikad videli te vaše popove u mercedesima? Da li razumete da je vaša smešna vera odavno resetovana i pokvarena?
Uspeli su da ovom polifonijom, ovim zujanjem, ovim opsesivnim propovedanjem obeznane milione ljudi.
Milione miliona ljudi.
Naročito ruskih ljudi.
A onda je došlo do strašnog potresa i nešto se srušilo. Nešto je palo. Možda drvo. Možda meteorit. Možda je neko od njih kihnuo tako jako da je slučajno ispljunuo ceo mozak i tako srušio vazu sa cvećem.
Ili se, najverovatnije, srušio univerzum, jedna od njegovih konnstrukcija, i mi smo usred nastalih ruševina videli gole ljude u kupatilu, koji se, međutim, nisu kupali i, štaviše, nisu ni pokušavali da pokriju sebe.
Stajali su goli, ne znajući za stid.
I ti ljudi su zavrištali. I odjednom smo prepoznali sve njihove glasove – i ceo hor odjednom, i svaki glas posebno.
– O, zemljo moja! – vikali su. – O temelju moj, krvi moja! Ko nam dođe sa mačem, mi ćemo ga motornom testerom iseći na sto komada i tu čorbicu nećemo ni psima dati – sami ćemo je pojesti.
– Dajte mi pušku! – zahtevali su.
– Ne, meni!
– I meni!
– Dajte mi parabelum. Dajte bar nešto što ubija, jer ljudi se ne mogu ubijati, ali se čudovišta mogu ubijati – a mi smo okruženi čudovištima, moraju se ubijati dok su još mala! Ako su stara, i njih treba ubiti, opasna su u svakom obliku! Kvalitetu! Stanju! Čvrstom ili tečnom! Čovekoliki ili maramom prikriveni!
– O, velika moći nacionalnog patriotizma! – vikali su uglas, misleći na sebe. – O, srećo zbijenih čeličnih kolona! Užitak jedinstva! Veliko zadovoljstvo zajedničkog marširanja!
Toliko su zakolutali svojim lepim očima da su im beline sijale kroz mrak.
– Pogasite im sva svetla! – insistirali su. – Svima koji su protiv naših kolona, našeg patriotizma, naših jasika i svih njenih grana i korena! Isključite im vodu! Neka spavaju u mraku i bez vode. I neka se nikad ne probude. Isključite im gas. U stvari, gas ne. Dajte im trostruki dovod gasa, a meni dajte šibicu!
– Zato što su dirnuli u naše nepromenljive granice! Za našeg dolazećeg mesiju! Za našu veru! Za naše stado! Za našu prekrasnu pesmu! Za naše sve! Nije im mesto na našoj zemlji!
– Na našoj sjajnoj zemlji!
– Na našoj zemlji Zemlji voljenoj, koja rađa patriote poput nas!
Mi!
Mi!
…A onda sam se setio još jedne retoričke fraze koju su u svoje vreme tako voleli da ponavljaju, bušeći mi tim ponavljanjem u srcu rupu veličine bebine glave:
– Zašto marširate, pevate, glasate, igrate, prosto živite – vi, prokleto stado – a mi se stidimo? Mi, nosioci svetlih lica i prijateljskih rukovanja?
I pošto sam zapamtio sve ove njihove šale, ponavljao sam slabim odjekom, jedva prepoznajući sopstveni glas, drhtav od ogromne tuge:
– Zašto ste goli vi, a stidim se ja? Gde ste gurnuli svoju odeću?
Ili ste uvek bili goli?
A mi to prosto nismo umeli da vidimo?
Zahar Prilepin
Izvor: Telegram kanal Z. Prilepina
Preveo Ž. Nikčević
