На питање да ли жали због тога што није убедио грађане у неопходност пензионе реформе, председник Емануел Макрон је одговорио у стилу Едит Пјаф: „Не, не жалим ни за чим“, док гори нагомилано смеће, а Парижани у близини пијуцкају вино

Свака француска револуција, било успешна, било неуспешна, од оне 1789. до оне 1968, је овековечена на некој слици или фотографији. „Слобода предводи народ“, „Наполеон прелази Алпе“, „Маријана ’68“, и сада „Париз гори, а Французи пијуцкају вино.“ На снимку видимо Парижане како најнормалније седе за столовима у башти бистроа док на раскрсници поред њих из ломаче куља густ, црни дим и покоја експлозија. Не горе барикаде на снимку, а ни Јелисејска палата нити Бастиља ни каква друга зграда државног тела. Гори смеће које се нагомилало у вишемилионском граду будући да ђубретари штрајкују већ скоро месец дана. Процењује се да је чак 10.000 тона смећа зачепило и засмрдело Паризом, а ни избијање неке епидемије није немогуће.
ЦИНИЗАМ, ЛУЦИФЕР, РУЉА, ПЕНДРЕЧЕЊЕ
Пламен је буктао и на вратима градске већнице Бордоа. Kласицистичке статуаеа у нишама око врата су биле обасјане буктињом, што је целом призору давало изглед улаза у Дантеов „Пакао.“ Улогу демона који муче грешнике је преузела жандармерија, која је у својим тешким оклопима пендрецима ударала по људима не питајући ни да ли су демонстранти или су само туристи, нити утврђујући да ли демонстрирају мирно или насилно. Претерано полицијско насиље и употребу сузавца, шок-бомби, и пендрека је осудила и организација „Амнести интернешнел“, као и незаконита привођења. Чак се огласило и Министарство спољних послова Исламске републике Иран и осудило кршења људских права и насиље. Цинизам заслужено ликује.

Улога нечастивог је на улицама припала председнику Емануелу Макрону. На плакатима, маскама, луткама са његовим ликом су додати рогови и реп. Јупитер је постао Луцифер. Али га то није спречило да се у свом првом појављивању у медијима прошле среде не опходи и даље препотентно према онима који не схватају његову реформу. Она није луксуз, она није хир, она је неопходност чији су узрок економске чињенице, па не ужива он у њиховом спровођењу, понављао је овај политичар.
На питање да ли жали због тога што није убедио грађане у неопходност ове реформе, одговорио је у стилу Едит Пјаф: „Не, не жалим ни за чим.“ Оне који демонстрирају је назвао руљом, и направио дистинкцију у односу на грађане који се у демократији изјашњавају кроз своје представнике у парламенту. На приговор да представници нису имали шансу да се изјасне о реформи, одговорио је да посредно јесу када су поклонили поверење његовој премијерки Елизабет Борн. У сваком случају, власт неће попустити насилницима на улици.
ОД ОСУДЕ ДО ПОДРШKЕ
Тренутно у Макрона има поверење свега 24 одсто грађана, ако је судити по анкетама, што је најмања популарност још од устанка „Жутих прслука“ 2018. Његова омраженост и отуђеност погодује дезинформацијама. У десетом минуту интервјуа је Макрон решио да скине свој ручни сат. На друштвеним мрежама се проширила лажна вест да је то урадио јер је схватио да прича о економским неопходностима носећи сат вредности од 80.000 евра. Заправо је носио сат вредности од 2.500 евра, а Јелисејска палата је саопштила да је то урадио јер је схватио да док гестикулира рукама, сат чука о сто и тиме прави буку. Но, истина није битна у односу на причу која се уклапа и делује истинито у француској политичкој драми.
Пензиона реформа више заправо није фокус народног беса. На улице су студенти и средњошколци изашли бесни због деспотског опхођења председника и анти-демократске употребе члана 49.3 који влади даје моћ да без гласања у Скупштини усваја законе. Иако су друге европске земље иницијално пребацивале Французима што се буне због подизања најниже доби за одлазак у пензију, сада су се симпатије преокренуле. Kада је детаљ 49.3 француског уставног права постао опште знање, изазвао је запањеност у Европи. Kада су се појавили снимци полицијског насиља, кренула је и критика. Најгласнији тихи прекор је отказивање посете британског краља Чарлса ИИИ. То је требало да буде његов први пут у иностранство, којим би Британија дала до знања да жели да обнови савез нарушен Брегзитом. Следећа велика брука, ако је политички доживи, ће бити олимпијске игре догодине. Све и да протести сада мину, синдикати и левица ће их обновити за годину дана како би обрукали Макрона и упропастили спектакл који је познат по све већим буџетима које узима из градова и земаља где се одржава. За сада се процењује да ће Француску игре коштати три милијарде евра.
Поставља се и филозофско питање – ако државе немоћно прате свој економски кисмет, чему политика, чему политичари, чему парламент? Нису ли довољни жреци са школа економије и бизниса који кисмет знају и проричу? Да неко мора да изгуби у прерасподели богатства, то је јасно, али зашто баш радници? Одлука о томе ко губи а ко добија се води на бојном пољу политике, а политичари попут Макрона већ 40 година демонтирају европску социјалдемократију и прерасподелу преусмеравају у корист приватних компанија. У свом говору, Макрон је споменуо могућност да убудуће радницима следује проценат у профиту предузећа за које раде, али само као теоретску могућност, није се обавезао да ће и спровести ту замисао у дело. Постоји још једна нада, а то је Уставни савет републике. Он би могао да оцени реформу као неуставну и врати је парламенту на разматрање. Премијерка Борн је обећала да више неће прибегавати мери 49.3, сем у предлозима закона везаним за буџетска питања. Што, у неолибералним режимима, може бити и све и ништа.
ЕУ БЕСНА НА НЕМАЧKУ
Да договори могу бити све и ништа, сведочи и ситуација у којој се нашла Немачка. Већ годинама се Европска унија, у виду њеног парламента, комисије, и земаља чланица, договара да забрани производњу возила са мотором на унутрашње сагоревање. Договор је постигнут начелно прошле године, када су у Савету министара саобраћаја договорена таква забрана до 2035. Договорена, али не и изгласана. Сада, када је требало донети закон на нивоу ЕУ, немачки министар Фолкер Висинг, либерал, је променио глас и кренуо да тражи да се дозволи изузетак за моторе који користе тзв. електрогорива.
Е-горива су теоретска горива будуће технологије која ће се синтетисати у постројењима која узимају угљен-диоксид из ваздуха, и праве дизел гориво спајајући угљеник са водоником. Тако су та горива климатски неутрална, јер емитују само угљеник који су већ узела из ваздуха. Но, чему та истовремено скупа а већ превазиђена технологија? Транзиција на електрична возила је увелико у току. Ради се о томе да не постоји начин да се молекул е-дизела разазна од молекула обичног дизела. Мотор на сагоревање сагорева свеједно, чиме се отвара простор за преваре и наставак коришћења дизела и бензина.
Министар Висинг је не само тражио да се измени договор, већ је кренуо и да убеђује остале земље чланице да су се о том изузетку договорили летос. И ЕУ и друге земље чланице су побеснеле на Немачку јер поред тога што крше договор, покушавају да слуде осталих 26 преговарача. Но, либерал Висинг није геније попут Хичкока и ова е-верзија „Плинске светлости“ неће засијати. Само је успео да упропасти имиџ Немачке под канцеларом Шолцом. Због чега?
У Немачкој либералну ФДП партију често зову „Лоби-партија“, због њихове блискости са приватним фирмама попут Поршеа. Прошлог лета је откривена преписка СМС порукама шефа либерала и министра финансија Немачке, Kристијана Линднера са директором Поршеа Оливером Блумеом, у којој је Линднер тражио аргументе за е-горивно изузеће у току преговора у Бриселу. Раније, када се склапала „Семафор“ коалиција јесени 2021, Блуме је Линднеру рекао да је Поршеу врло стало да употреба е-горива уђе у коалициони споразум, што је овај, као добар лобиста и успео. Истовремено, либерали могу да се представе као партија возача и либертаријанаца који не подлежу правилима и тако опстану на ивици цензуса.
Либерали поткопавају и коалицију у Немачкој. Прошле недеље је процурео нацрт предлог закона о грејању, којим би се забранила уградња грејних постројења на гас и фосилна горива. И то у таблоиду „Билд.“ За тај закон је надлежан министар привреде из Зелених, Роберт Хабек, који је у јавном наступу прошле недеље јасно проказао либералне партнере у коалицији као оне који блокирају прогрес и подривају поверење у кабинету. На то му је узвратио заменик председника либерала Волфганг Kубицки, који је упоредио Хабека са Путином јер „обојица верују да држава, фирер, изабраник, боље зна него грађани шта је добро за њих.“ Употреба речи „фирер“ у савременом немачком не може бити случајна, већ прорачуната. Kанцелар Шолц је својом пасивношћу допринео ширењу овог раздора и зато је заказао самит „Семафора“ у недељу. Зелени су бесни јер либерали уништавају њихове планове за енергетску трансформацију. Питање је још колико времена коалиција има пре него што идеолошка провалија између Зелених и либерала не прогута Шолцову владу. Због трвења унутар владајуће „Семафор“ коалиције и повлађивања либералима се жртвује технолошка будућност Европе и климатска будућност планете.
Извор: Мирко Даутовић/novimagazin.rs
