Ердоганова странка оснива огранак у Немачкој?
31. јануар, 2024.
Фискални савет: Црна Гора ризикује јавне финансије због укидања доприноса
31. јануар, 2024.
Прикажи све

Порођај код куће у Србији: Правни вакуум, могући ризик и недостатак подршке

У сопственом дому, окружена најближима и како каже, слободна да ради све што јој прија, Јована Филиповић је 2019. године родила ћерку у Србији, где је порођај код куће ван система здравствене заштите.

„Без икаквог размишљања, моје тело је све само радило, а ја сам се препустила.

„Сећам се бебиних покрета док је излазила. Мој доживљај је био да сам се сама породила, а не да ме је неко породио“, каже Јована за ББЦ на српском.

Пет година раније и 2.000 километара даље, у Холандији, земљи која је овакав порођај уредила јасним правилима, Тањи Марковић Затман саветовано је да се породи код куће.

„Ниједног тренутка то нисам желела. Мени је вероватно био усађен страх од порођаја, јер је моја мама прошла кроз тешко искуство са мном и са сестром. Истовремено, размишљала сам, шта ако нешто крене по злу“, каже Тања.

После Другог светског рата и изградње здравствене инфраструктуре у тадашњој социјалистичкој Југославији, порођаји су се све више одвијала у болничким условима. Како је у свету последњих деценија 20. века растао број заговорника порођаја код куће, и у Србији ова могућност бива привлачна све већем броју жена, из најразличитијих разлога. Жене које се у Србији одлуче за порођај код куће немају помоћ државног здравственог система, и велики број лекара се оштро противи оваквој пракси, првенствено због недостатка подршке и едукације.

„Ако држава нема могућност да обезбеди подршку, порођај код куће не би требало да се дешава јер може да буде веома опасно“, каже гинеколошкиња Снежана Ракић за ББЦ на српском.

Истраживања рађена претходних година указала су и на низ других препрека – од уписа деце у матичне књиге рођених до сукоба са запосленима у здравственим установама. Ту су и законске препреке, али чињеница да порођај код куће није регулисан законом не значи да је и забрањен, сматра Јелена Симић, професорка Правног факултета Универзитета Унион.

„И поред тога, жене се посматрају као кривци који раде нешто противзаконито.

„Ми смо на правно неуређеном терену који отвара бројна питања“, каже Симић за ББЦ на српском.

И у земљама Европске уније многе државе нису правно регулисале ову праксу – а тамо где јесте, процедура је или потпуно забрањена, са предвиђеном кривичном одговорности, или уобичајени стандард.

Беба и мама

АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,GETTY IMAGES

Последњих година се у Европској унији годишње роди око четири милиона беба, а број порођаја код куће варира – од 16 одсто у Холандији, до један и мање одсто у већини других земаља.

У Србији не постоји званичне статистике о броју беба које се роде ван породилишта.

Жене које су одлучиле да се породе код куће сматрају да здравствени систем трудноћу и порођај погрешно посматра као медицинско стање које захтева помоћ лекара.

„И даље смо усмерени само на то да мама и беба преживе, док се потпуно занемарује утицај који на њихово здравље и психу има медикализован и вођен порођај.

„Порођај није нешто што је животно угрожавајуће, нити је медицински проблем. То је природни процес коме је некада, ретко, треба подршка медицине“, сматра Јована Филиповић.

Гинеколошкиња Снежана Ракић се слаже да већина трудноћа не захтева помоћ уско специјализованих здравствених стручњака.

Она, међутим, истиче да би, све док не постоје јасне процедуре и контрола, порођај морао да се обавља у здравственим установама.

„Порођај је добар док све иде како треба.

„Оног момента кад почне да се компликује, а компликације настају акутно и брзо, нема горе ствари у медицини“, каже.

Две маме, две приче

Јована Филиповић је прво дете родила у болници, пре 12 година.

Желела је да порођај прође без индукције и других медицинских процедура, уз присуство мужа, те да се не раздваја од бебе, јер порођај није доживела „као медицинско стање већ нешто лично“, што се догађа њој и њеној породици.

„Нисам могла да замислим да ме неко третира као да сам болесна и било ми је веома важно да задржим телесну аутономију, а не да се са мном поступа као да сам објекат“, каже Јована.

беба

Порођај је добрим делом протекао како је желела, али су ипак коришћене медицинске процедуре за које она верује да нису биле потребне, а у првим сатима је била раздвојена од бебе.

„Беба ми је враћена нахрањена формулом иако сам желела да дојим, и за то сам морала да се борим јер су тада имали као ‘обавезу’ да се дете дохрањује.

„То су биле ситуације у којима се осетите немоћно и без контроле над оним што се дешава и са вама и са бебом“, тврди Филиповић.

Када је поново затруднела 2018, знала је да жели да се породи код куће, где неће морати да се „бори“ за оно што сматра потребним и важним.

У међувремену је почела је да ради као инструкторка јоге за труднице, а убрзо је завршила обуку при међународној организацији дулаDONA International.

Док бабице поседују медицинско образовање потребно за помоћ приликом порођаја, дуле су обучене да пружају физичку и емотивну подршку женама пре, током и после порођаја.

Филиповић сматра да „жене не бирају кућни порођај због неког личног доживљаја, или зато што размишљају ‘моја је комшиница тако, сад ћу и ја’.“

„Мајка је неко ко има највећу и телесну и емотивну инвестицију у рођење детета и када одлучује да се породи код куће, то чини водећи се најбољим интересом свога детета“.

У тренутку „када је беба одмах поред вас, када је узмете у наручје, обоје сте преплављени окситоцином“, хормоном који се повезује са осећањем среће и љубави.

То је „најбољи могући почетак у животу који беба може да добије“, сматра она.

„Тада имате природно повезивање, природан почетак дојења, и нема потребе то прекидати стварима које могу да се одложе за касније, као што је мерење, чишћење и остало“, верује Филиповић.

Тања је у Холандији желела да се породи у болници.

Имала 38 година када је затруднела, и иако је све било у реду, недостајало јој је мишљење лекара.

„Целу трудноћу у Холандији вам практично води бабица и ако немате никаквих здравствених проблема, нећете видети гинеколога.

„Ја сам гинеколога виђала у Београду на сопствени захтев јер је овде то немогућа мисија“, прича она.

Поред бабице која би била присутна током порођаја код куће, Тања је могла да рачуна и на помоћ здравственог осигурања са неопходним потрепштинама.

Могуће је и изнајмити све што је потребно, па и базен за порођај.

„Холанђанке чешће него странкиње бирају порођај код куће.

„Чланови породице, па и деца, могу да буду присутни. За разлику од Србије, где се деца штите, овде су много отворенији и објашњава им се шта се дешава“, каже.

Ипак, Тања је желела у болницу.

„Иако ми је бабица објашњавала зашто би порођај код куће био добар, те да хеликоптер може да стигне за три минута ако буде потребно, мени то није променило мишљење“.

Две бабице, две земље

Да Холандија има развијену инфраструктуру, уз јасна упутства о збрињавању породиља, потврђују из холандског Удружења бабица за ББЦ на српском.

Осигуравајуће куће дају предност бабицама да воде бригу о здравим трудницама, док се порођај у породилишту користи само када за то постоје медицински разлози.

Статистички подаци показују да више од половине породиља у Холандији донесе дете на свет само уз присуство бабице, а ове здравствене раднице су у средишту бриге о здрављу трудница и беба.

„За здраве жене порођај код куће подједнако је сигуран, а у неким случајевима и сигурнији него порођај у болници“, кажу из овог Удружења, позивајући се на научне студије.

„Ово је делом и зато што у болници током порођаја постоји могућност да се десе непотребне интервенције“, наводе.

Жене у било ком тренутку трудноће могу да одлуче где ће се породити, па чак и кад порођај почне, а бабице имају сву неопходну опрему.

„Бабице су обучене да препознају ризик, те у случају компликација, жена може бити упућена код лекара или бабице у болницу“, кажу из овог Удружења.

медицинска сестра

АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,PA MEDIA

Јелена Симић сматра да је овакав приступ условљен и финансијским разлозима.

„Финансијски посматрано, бабице су најисплативији даваоци здравствене заштите код нормалне трудноће и порођаја.

„Много је јефтиније да образујете бабице него да улажете у лекара специјалисту, чије знање у већини случајева није ни потребно“, каже Симић.

У земљама у којима је порођај код куће регулисан постоје и „посебни закони или акти о бабицама, захтева се провера њиховог знања и стручности, као и осигурање од професионалне одговорности“, додаје правница.

У Србији бабице раде у болницама, а њихова помоћ ван здравствених установа није регулисана.

„Оне немају законски основ да пружају професионалне услуге женама које се порађају код куће, чиме ризикују различите облике одговорности – кривичну, грађанску, дисциплинску и прекршајну“, објашњава Симић.

Бабица Дивна Миљковић која присуствује рођењу деце код куће већ 30 година, каже да, као и друге колегинице, „носи тешко бреме“.

„У свести већине медицинара из нашег здравственог система је да је порођај код куће нешто потпуно неприхватљиво, као да су се жене одувек порађале овако као сада.

„У већини европских земаља а и шире је супротна ситуација, њихов здравствени систем подржава порођај код куће као легитиман избор и право жене“, каже.

Миљковић је почела је да ради као бабица као 19-годишњакиња у Босни и Херцеговини, обилазећи почетком 1980-их по селима труднице, породиље и бебе.

Деценију касније, радила у великим великим породилиштима у Београду, али је, како каже, „осећала да нешто није како треба“ у начину на који су се жене порађале у здравственим установама.

И сама је размишљала да се породи код куће, те је 1992. прихватила позив пријатеља да подржи жену која је хтела да се породи код куће.

У то време се о порођају код куће није говорило, нити су постојале обуке или литература за бабице које би му професионално присуствовале.

„Седели смо на троседу, жена је имала не претeрaно болне контракције, тако да смо ми заправо причали, дружили се, а њој се дешавао порођај“, присећа се.

Као бабица која је навикла да у болници ради нешто конкретно – „дај инфузију, инјекције, спремај инструменте, трчи на све стране“, најтеже јој је било да не ради ништа од тога – већ да „пратим жену која се порађа ‘сама’, да препознам њене потребе“, прича.

„Било је то искуство које ме је потпуно променило“, каже Миљковић.

Упоређујући искуство бабице из породилишта и код куће, сматра да је основна разлика у начину на који се посматра порођај.

Док у здравственој установи постоји низ медицинских процедура – од укључивања индукције које треба да убрзају рађање до епизиотомије, код куће се, каже, „даје слобода женском телу да само изнесе порођај на сопствени начин, уз врло будно присуство бабице, дуле“.

„Мој главни задатак је да подржим жене, и током трудноће и у порођају, да укажем на природну могућност жене да изнесе трудноћу и порођај, што су природне појаве које имају свој ток.

„Моје медицинско ангажовање треба да буде минимално, више као опсервације да ли све иде у добром правцу“, каже Миљковић.

Pregnant women

‘Сарадња не постоји’

Јелена Симић сматра да начин на који се медицински радници односе према породиљама и трудницама наводи поједине жене на размишљање се породе код куће.

У анализи о правима жена током индукованог побачаја коју је недавно урадила, дошла је до увида да у здравственим установама постоје различити видови насиља током акушерксих интервенција.

Нешто раније је објављена и анализа, заснована на сведочанствима жена, која је показала да су вређање, понижавање, спровођење медицинских третмана без пристанка честа појава у здравственим установама.

„Уместо да их привуку, здравствени радници одбијају таквим понашањем жене од здравствених установа“, оцењује Симић.

Гинеколошкиња Снежана Ракић раније је указала да не постоји стална едукација здравствених радника о опхођењу према пацијентима, а велика породилишта су преоптерећена.

Ипак, као и многе њене колеге, не подржава праксу порођаја код куће у Србији.

„Жена може да искрвари, може да остане постељица, дете може бити лошег Апгар скора„, методе за проверу виталности детета, објашњава она.

У таквим ситуацијама је докторима „најважније да се породиља збрине“, каже.

У случају порођаја код куће, нема „евиденције ко порађа, у којим условима се то догађа, и како се поступа у случају компликација“, указује Ракић.

Бабица Дивна Миљковић каже да постоје, али „ретко“, ситуације када је током порођаја код куће потребно да жена оде у болницу.

„Тада долази до проблема јер не постоји ни разумевање ни разговор, нити било какав вид сарадње, за сада ни у најави, између бабица које присуствују кућним порођајима и медицинског особља из установа“, указује она.

Пошто положај бабица није одређен јасним прописима „углавном (их) штите родитељи који не пријављују да су ипак били стручно покривени током порођаја“ код куће, каже.

И родитељи често не откривају да је порођај плански почео код куће.

„Ако је превише критично, онда се морамо појавити и наравно да можемо трпети последице, мада се то ретко дешава“, каже Миљковић.

Дешава се и да породиље не желе или одлажу одлазак у болницу „у нади да ће се ипак све код куће добро завршити иако бабица предлаже такво решење с разлогом“ када се „намеће питање да ли бабица у том случају треба да је остави саму и оде.“

„Мислим да ниједна бабица не би оставила жену по цену последица које може трпети“, оцењује Миљковић.

И особље у болницама буде „затечено“ у оваквим ситуацијама, и „било би им много лакше да су од почетка укључени и знају шта се дешава“, сматра.

„А то би могло веома лако да се изведе ако би бабице и дуле билe део система и то би била добра сарадња, пре свега, у смислу заштите жена које рађају по слободном избору“.

Grey line

Прво ДНК тест, па упис код матичара

Јелена Симић и Јелена Јеринић објавиле су 2014. године истраживање о проблемимазбог недостатка прописа са којима се могу суочити родитељи чија се деца рађају код куће.

Један од њих је упис детета у матичну књигу рођених.

Када се дете роди у породилишту, упис иде преко здравствене установе.

У другим ситуацијама, дете пријављује отац или сведок рађању, код матичара, у року од 15 дана од рођења детета.

Пошто нема прецизних законских упутстава за такве случајеве, „матичари немају адекватну норму на коју би могли да се ослоне, па траже додатну медицинску документацију, за шта немају законски основ, каже Симић.

Тако се дешавало да матичари траже извештај гинеколога као потврду порођаја, и педијатра који би посведочио о старости детета.

Неким родитељима је саветовано да након порођаја позову хитну помоћ која би прегледала мајку и дете да тако, на неки начин, дају потврду, како касније „не би имали проблема“ приликом пријављивања детета.

„У два случаја, хитна помоћ је одбила да се одазове на такав позив, а родитељима је запрећено да ће их полиција присилно одвести у болницу, пише у истраживању.

„У једном случају, родитељи су, након што су наишли на неразумевање матичне службена сопствену иницијативу извршили ДНК анализу која је потврдила да су они родитељи детета“, наводи се у истраживању.

Grey line

Избор се (не) може забранити

труднички стомак

АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,PA MEDIA

Ни европске државе немају јединствен став око порођаја код куће.

У Холандији и Великој Британији жене могу да изаберу где ће се порађати, док у Пољској или Чешкој, на пример, не дозвољавају ову праксу, а бабице које присуствују порођајима код куће могу да буду кажњене.

Велики број земаља, попут Србије или Хрватске, нису уредиле ову област.

„Жене, по Уставу и међународним конвенцијама које је Србија потписала, имају право на телесни интегритет и аутономију, чиме имају право да одлуче на који начин ће се породити, наравно, уз вођење рачуна који су ризици који прате ту одлуку“, каже Јелена Симић.

Пошто се ради о „право неуређеном терену“, каже Симић, „ризик и одговорност“ је у потпуности на жени која се одлучи на порођај код куће.

Гиинеколошкиња Снежана Ракић каже да порођај код куће може да буде један од избора, али само када је регулисан.

Решење би требало тражити у отварању мањих породилишта, у којима би се жене осећале боље, сматра она, и у односу на ризичност порођаја.

„Жене би требало у односу на ризик да се усмеравају на одговарајућа породилишта уместо садашње праксе да трудница бира породилиште где ради доктор код кога је ишла приватно.

„Државно здравство не познаје жељу. То је манир који је узет из приватне праксе, а држава не може то да испрати“, каже Ракић.

Јована Филиповић је друго дете родила код куће, без компликација.

Било је то „телесно-емотивно искуство које ми је дало невероватну снагу и самопоуздање на сваком нивоу, па и мајчинству“, каже данас.

После порођаја је на приватној клиници обавила на гинеколошки и педијатријски преглед.

Каже да „не мора сваки порођај који почне, да се и заврши код куће“, ако жена не може или не жели да настави, „или бабица сматра да би требало ипак отићи у породилиште.“

„Тим женама не треба да буду третиране као да су урадиле нешто криминално или да су лудаче које угрожавају сопствени и дечији живот“, сматра она.

Иако није сигурна на који начин би требало порођај код куће уредити кроз прописе, верује да „не може да се забрани нешто што је избор жене“.

„Решење је да се систем потруди да порођај код куће буде безбеднији и више подржан“, закључује она.

Grey line
Извор: bbc.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *