Пише: Предраг Поповић
Питање такозване Подгоричке скупштине, односно Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори, одржане од 24. до 29. новембра 1918. године, и више од једног века касније заокупља пажњу не само црногорске, већ и шире регионалне јавности. Последњих дана тема је поново актуелизована поводом усвајања измена Закона о статусу потомака династије Петровић, чији је иницијални текст усвојен 12. јула 2011. године и у којем је остала формулација о „насилној анексији из 1918. године“.
Зашто су предлагачи првобитног закона изабрали управо 12. јул 2011. године? По мом мишљењу, разлог није случајан. Тај датум носи снажну политичку и историјску симболику јер упућује на Петровданску скупштину из 1941. године, одржану након распада Краљевине Југославије.
Тада Црна Гора није обновљена као независна држава, већ је стављена под протекторат фашистичке Италије, која је на њено чело довела Секулу Дрљевића. Народ је на такав чин реаговао масовним устанком 13. јула 1941. године, који остаје једини неспорни општенародни устанак у Црној Гори током Другог светског рата.
Да избор Петровдана није био случајност, сматрам да потврђује и текст актуелне црногорске химне, који садржи две строфе Секуле Дрљевића ‒ једног од учесника Подгоричке скупштине, али и каснијег сарадника Анте Павелића и Независне Државе Хрватске.
Апсурдно је апокаплиптичким тоном понављати: „Никад више 1918. година“
Публициста Јован Маркуш детаљно је указивао на разлике између изворне народне песме „Ој, јунаштва свијетла зоро“ и данашње химне. Из оригиналног текста изостављени су стихови:
„Једина си за слободу,
ти остала српском роду,
даће Бог и Света Мати,
да се једном све поврати.“
Оно што видим као заједничку тачку Брозових комуниста и Дрљевићевих усташа јесте однос према Србији и Србима као политичком фактору на Балкану. И једни и други, сваки из својих идеолошких разлога, Србију су посматрали као препреку сопственим политичким пројектима.
Корени таквог приступа могу се тражити и у ширим геополитичким концепцијама које су током двадесетог века настојале да Србију држе у подређеном положају у односу на остатак Балкана, док се Црна Гора подржавала само онда када је била у складу са интересима великих сила.
Трагови сарадње комунистичких и хрватских националистичких кругова могу се уочити још у периоду пред Други светски рат. У том контексту често се постављају питања о односу комунистичких власти према злочинима Независне Државе Хрватске, укључујући и питање зашто логор Јасеновац није ослобађан раније и због чега Анте Павелић после рата није изведен пред суд, већ је живео у емиграцији све до смрти.
Да није било Благоја Јововића и његовог атентата у Аргентини, Павелић би вероватно доживео дубоку старост без икакве казне.
Да су његове идеје у Хрватској живе и данас, осим Томпсонових концерата као највидљивије манифестације усташтва, свједоче и захтеви председника Хрватске Пленковића, са недавног Самита ЕУ у Тивту, када је „изрецитовао“ осам ултимативних захтева Црној Гори за придруживање ЕУ. Међу којима да фалсификат са плоче у Морињу о „великосрпској агресији“ мора остати, као и седам других, од којих је промена граница код Превлаке најважнији!
Капитулација 1916. и слом старог поретка Без обзира на различита тумачења ових тема, остаје чињеница да историјска питања и даље снажно утичу на савремену политику региона. Због свега наведеног, сматрам да би у историјском смислу било прецизније говорити о покушајима насилне асимилације Срба у Црној Гори током последњих осам деценија него о наводној насилној анексији из 1918. године. Да би се разумела природа догађаја из 1918, неопходно је вратити се у време Првог светског рата.
Црна Гора краља Николе, под снажним унутрашњим притисцима, улази у рат на страни Србије против Аустроугарске. Развој догађаја, међутим, доводи до озбиљних политичких и војних потреса.
После пада ловћенског фронта уследили су капитулација Црне Горе и одлазак краља Николе у емиграцију. Тим чином, по многим тумачењима, одлучена је и судбина дотадашњег државног поретка.
Славу црногорског оружја бранио је сердар Јанко Вукотић у Мојковачкој бици, али ни та победа није могла да спречи капитулацију.
Иако формални акт капитулације није потписао сам краљ Никола, документ под називом „Одредбе за полагање оружја црногорске војске“ од 25. јануара 1916. године потписали су артиљеријски командант Петар Ломпар и бригадир Јово Бећир. По свом садржају, тај документ представља класичан акт капитулације.
Да ли би Црна Гора опстала без 1918?
Након капитулације, велики број црногорских официра и војника наставио је борбу у јединицама српске војске. Други део, који није прихватио предају, организовао је комитски отпор против аустроугарске окупације.
Те комите, историјски посматрано, немају никакве везе са савременим политичким интерпретацијама тог појма. У то време предоминантна већина, не само политичких актера, у Црној Гори себе је доживљавала као део српског националног корпуса. Спор није вођен око питања да ли треба доћи до уједињења, већ на који начин га спровести.
Повратком победничке српске војске и ослобођењем јужнословенских простора створени су услови за формирање нове државе ‒ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
У таквим околностима организована је Подгоричка скупштина. Њен циљ био је доношење одлуке о уједињењу са Србијом и заједничком уласку у нову југословенску државу.
Питање легалитета тих одлука често се поставља и данас. Међутим, треба имати у виду да су краљ и влада били ван земље, док је Бока Которска већ 7. новембра 1918. године на скупштини у Рисну прогласила уједињење са Србијом. По мом мишљењу, без Подгоричке скупштине не би постојала ни данашња Црна Гора у облику у којем је познајемо.
Не само да Бока Которска, већ ни поједини делови Херцеговине никада не би ушли у њен састав. Црна Гора је могла да буде трајно уклоњена са списка међународно признатих држава, што у историји не би представљало преседан.
У оквиру Зетске бановине она је сачувала државни и територијални континуитет, а њене границе обухватале су далеко шири простор него раније.
Управо због тога Италија је настојала да оспори исход из 1918. године. Подстицање Божићног устанка 1919. године представљало је покушај да се промени новонастала политичка реалност.
Подгоричка и Рисанска скупштина осујетиле су те планове. Оно што није успело 1919, Италија ће покушати да реализује 1941. године стварањем марионетске Независне Државе Црне Горе.
Посебно значајним сматрам изборе из 1920. године, познате као „Консулт народа“.
Јован Симонов Пламенац, један од водећих зеленашких политичара и противника начина уједињења, у листу „Балкан“ наводио је да су избори одржани уз сагласност краља и владе у егзилу, као и под надзором великих сила. Према његовом тумачењу, резултати су представљали израз воље народа Црне Горе да се две краљевине уједине у заједничку државу. Победа бјелаша над зеленашима на тим изборима, по мом мишљењу, представља коначну потврду легитимитета одлука донетих 1918. године.
Судбина династије Петровић након уједињења представља посебну тему. О њеном животу у емиграцији сведочили су бројни савременици, међу којима и војвода Симо Поповић, лични секретар краља Николе, дипломата и публициста. Важно је подсетити да је Скупштина Краљевине СХС 31. марта 1927. године донела закон којим је регулисан статус законитих наследника династије и предвиђена значајна новчана накнада Данилу, Петру, Ксенији и Вјери Петровић. Тај закон биће укинут тек након доласка комуниста на власт 1947. године.
Из свих наведених разлога сматрам да је тврдња о „насилној анексији“ историјски неутемељена. По мом тумачењу, Подгоричка скупштина није представљала чин уништења Црне Горе, већ политички механизам којим је у датим околностима сачувано оно што се могло сачувати ‒ њен историјски континуитет, територијални оквир и место у новој државној заједници. Зато би, уместо слогана „Никад више 1918“, прикладнија порука била: „Никад више 1916.“
* Предраг Поповић је бивши председник Народне странке и потпредседник Скупштине РЦГ
Извор: НИН, бр. 3937, 11.6.2026, стр. 14-15
