Пошто свет иде даље после четири деценије неолиберализма, лист Економист остаје веран економској ортодоксији Маргарет Тачер, Роналда Регана и Вашингтонског консензуса. Али бављење бројним америчким економским проблемима неће бити могуће уколико Американци за све буду окривљавали владу.
Пише: Џеј Бредфорд Делонг
Беркли – Претходна деценија није била лака за неолиберализам. После четрдесет година дерегулације, финанцијализације и глобализације обећани просперитет није ни до кога осим до оних који су богати, те су се Сједињене Државе и друге западне либералне демократије наизглед одмакле од спровођења неолибералног експеримента и поново су пригрлиле индустријску политику. Али економска парадигма која стоји у основи тачеризма, реганомије и Вашингтонског консензуса још увек је витална барем на једном месту: страницама листа Економист.
Недавно објављени есеј слави амерички „запањујући економски учинак“ је случај на који скрећемо пажњу. Након што је упутио апел малодушним Американцима да буду срећни због „невероватне приче о успеху“ своје земље, аутори су снисходљиво потцртали: „Што више Американаца верује да је њихова економија проблем који би требало да се решава и поправља, све је вероватније да ће је политичари упропашћавати током наредних тридесет година“. Док признају како је „америчка отвореност“ донела просперитет компанијама и потрошачима, аутори такође бележе да су се прошли председник Доналд Трамп и садашњи Џо Бајден „окренули протекционизму“. Субвенције, упозоравају, могу краткорочно повећати инвестиције али „укорењују расипничко и реметилачко лобирање“. Како би се носили са изазовима као што је успон Кине или климатске промене, Американци морају „запамтити шта им је давало снагу на дуготрајном и успешном путу“.
Као и обично, Економист исказује дубоко поштовање неолибералној догми са скрушеношћу и уверењем истинског верника. Американци морају да седну, умукну и потом изрецитују свој катехизис: „Тржиште даје, Тржиште узима, благословено нека је име Тржишно“. Сумња да су текући амерички економски проблеми изазвани било чим другим до интервенционизмом, претераним владиним упливом је богохуљење. Али, оно што ме запањује као економског историчара, јесте закључак есеја који објашњава америчко послератно благостање обожавањем Неправедног Мамона (који је шире познат као лесе фер капитализам).
Есеј наводи три „свежа изазова“ са којима се суочавају Сједињене Државе: безбедносна претња коју представља Кина, потреба да се изнова изврши глобална подела рада због кинеске растуће економске моћи и борба против климатских промена. Климатски изазов, наравно, тешко да је нешто ново, уколико се у обзир узме да свет касни најмање три генерације у суочавању са овим изазовом. Штавише, наш неуспех да делујемо благовремено значи да ће економски утицај глобалног загревања по свој прилици усисати већину, ако не и све, очекиване светске технолошке дивиденде током наредне две генерације.
Из неолибералне перспективе, ови изазови се сматрају за „екстерне шокове“. Тржишта економија не може да се њима позабави зато што не може ни да их уочи. На крају крајева, спречавање рата на Пацифику или помагање Пакистану да избегне разарајуће поплаве успоравањем глобалног загревања не подразумева финансијске трансакције. На исти начин, заједничко истраживање и развојни напори инжењера и иноватора широм света су примарни покретач апсолутног и релативног економског просперитета. Али они, исто тако, су невидљиви у тржишној рачуници.
Препознавање размера и хитности глобалних изазова какав су климатске промене а онда негирање, као што то Економист чини, да само владе могу ефикасно да се њима позабаве, представља нешто за шта би се могло рећи да је интелектуално непоштење. Сам Адам Смит је подржавао Навигациони акт – којим су регулисани трговина и поморски саобраћај измећу Енглеске, њених колонија и других земаља – упркос чињеници да је акт прописивао да се добра превозе британским бродовима чак иако су друге могућности можда јефтиније. „Одбрана“, писао је у Богатству нација, „је много важнија од изобиља“. Денунцирање пожељне безбедносне политике као „протекционизма“ било је и тада као и сада потпуно бесмислено.
Штавише, денунцијација Бајденовог наводног протекционизма на страницама листа упарена је са двосмисленим запажањем да је „политика имиграције постала токсична“. У ствари, постоје само две опције: САД могу или да дочекају још имиграната (што верујем да би морале да учине), зато што су они веома продуктивни и брзо се интегришу, или се имиграција мора ограничити зато што неки верују да је процес асимилације исувише спор. Остајући недоречени, аутори истовремено играју на обе карте, можда се надајући да ће уверити читаоце са различитим гледиштима по овом питању да Економист има подударна ставове и са једнима и са другима.
У есеју се запажа да субвенције могу да „краткорочно појачавају инвестиције у запостављеним подручјима“ али такође и да „укорене расипничко и реметилачко лобирање“ на дуги рок. И ова тврдња је подједнако двосмислена. Као да се имплицитно упућује да иако су неуспеси тржишта изазвани спољним факторима лоши, још гора су владина политичка решења којима се настоји да се ови неуспеси отклоне. Американци најсигурније могу да играју уколико једноставно наставе да верују у тржиште.
Економистов аргумент одражава фундаментално погрешно разумевање америчке историје. Америчка екононска традиција укорењена је у идејама Александра Хамилтона, Абрахама Линколна, Тедија и Френклина Рузвелта и Двајта Ајзенхауера, који су препознавали потребу за развојном државом као и опасности економије засноване на извлачењу ренте.
Морамо нагласити да је прошло пуних седамдесет година од Ајзенхауеровог председничког мандата и да је велики део америчког државног капацитета нагрижен током дуге неолибералне ере која је почела избором Роналда Регана. Али лесе фер политике које су биле неадекватне за економију масовне производње педесетих година прошлог века, још слабије одражавају потребе економије заснована на информатичкој технологији и биотехнологији будућности. Уместо да одбаце Бајденову индустријску политику, Американци би требало да је прихвате. Или речима Маргарет Тачер: нема алтернативе.
Џеј Бредфорд Делонг, је профезор економије на Калифорнијском универзитету у Берклију и истраживачки сарадник у Националном бироу за економска истраживања, као и аутор књиге Slouching Towards Utopia: An Economic History of the Twentieth Century (Basic Books, 2022). Био је заменик помоћника америчког министра финансија током Клинтонове администрације, у којој је био укључен у буџетску политику и трговинске преговоре. Његова улога у осмишљавању зајма за превазилажење кризе у Мексику током кризе пезоса из 1994. године смешта га на чело личности које су допринеле преображају Латинске Америке у регион отворене економије, и утврдило га је као један од водећих гласова у америчким дебатама о економској политици
Превод М. Милојевић
