Омиљени, бивши предсједик Црне Горе обећавао је Цетињу преко својих следбеника богате инвеститоре, нове фабрике, пројекте на разним пољима. Обећао им је чак и врхунску свјетску умјетност која ће процвјетати у напуштеним и оронулим погонима фабрике „Обод“, а затим задивити умјетничке критичаре и перформере широм планете. Цетиње му је повјеровало не схватајући да је као град дио нејаке и проблематичне економије Црне Горе. Себе је замислило као ексклузивну историјску оазу. Очекивало се да усред материјалне пустиње шикне благотворна вода (умјетност, чоколада, канабис) и крене бујна вегетација (запосленост, плате, луксуз) у времену када град није имао чак ни питке ни техничке воде за своје грађане.
Омиљени предсједник је са Цетиња позивао своје следбенике да се самоорганизују и сопственим снагама отпочну стварати свој идентитет. А они су му повјеровали. Нијесу рачунали да је идентитет плод спорог и специфичног вишевјековног процеса, а не два три предсједничка мандата омиљеног предсједника којег ће подржавати својим листићима на гласачким мјестима. Нијесу схватили да идентитет ствара већина повезана културом, вјером, цивилизацијом.
Омиљени предсједник не само што је посијао илузије по Цетињу већ је позвао Цетиње на преименовање власништва православних светиња. Неразумијевање генезе стварања и суштине постојања православних светиња прозвело је неслућени отпор у народу.
Kао у холивудским филмовима са омиљеним пророком и вјерним следбеницима Цетиње је било контра тим догађајима. Нашло се у некој врсти атеистичке екстазе. Kренуло је у обрачун са светињама. Предсједник је инспирисао и подржавао тај обрачун. Предсједник се својим следбеницима обраћао са створитељске висине, преко гласника окићених државним симболима. Умјесто вјере, заједништва и хуманизације друштва фаворизовао је лајт мотив да Црна Гора има самониклу цивилизацију, да има своју саксијску религију коју ће одњеговати прво на Цетињу, а потом је као пелцер расадити широм Црне Горе.
И онда је услиједио шок. Упркос великој, често неумјереној и необузданој подршци, коју је град Цетиње пружао омиљеном предсједнику пророку његов атеистички политички кредо је пао. Идеја да цркве и манастири буду превасходно дио катарстарког записа, доживијела је фијаско широм државе Црне Горе. Цетиње је беспоговорно подржало омиљеног предсједника. Дошло је до велике дисхармоније Цетиња и Црне Горе, престонице и државе. Цетиње се надмено однијело према Црној Гори игноришући оно што се у њој дешава. Умјесто да цијени народна и религијска осјећања, да их покуша разумјети, да с њима културно полемише и договара се Цетиње се чврсто држало скута свог пророка.
Вријеме ће показати да је у дешавањима око закона о слободи вјероисповиједања било нечега бизарнога, нечега од оних Холивудских дистопијских филмова о холнистима (филм „Поштар“) гдје партијски вођа умисли да је апсолутни владар цијелог једног изолованог свијета. У причи око светиња Црна Гора се повезала међусобно а Цетиње је остало изоловано.
И омиљени предсједник је допринио изолацији Цетиња. Веома ријетко је тамо одлазио. Једном се испео на Орлов крш. Орлов крш је за оне који не познају Цетиње историјска и географска тачка са које се најбоље доживљава Цетиње. Током тог симболичног успона, праћен виђенијим следбеницима предсједник је обећао Црној Гори сопствену културу, сопствени језик, сопствени идентитет, сопствену цркву… Да ли су присутни на Орлвом кршу и они који су пратили предсједниково обраћање путем медија докучили да им олако обећава оно што настаје у процесима дугим деценијама и вјековима не знам, али ми је јасно да је омиљени предсједник у том обраћању имао у виду само своје интересе у виду продужења владања у неколико наредних мандата.
Није Цетињу направио услугу ни омиљени предсједник ни његови партијски душебрижници. Напротив. Због његових и њихових ватрених говора о историјском значају и величини Цетиња и увијек прозваних злокобних му непријатеља, из престоног града Црне Горе све више и више су у свијет одлазиле вијести о нападима на појединце и институције других предзнака на које би омиљени предсједник у својим говорима директно указивао. На Цетињу су учестала малтретирања туриста намјерника, каменовања аутобуса, свештених лица и школараца. Изостајале су оштре осуде Цетињских званичника на те немиле догађаје као што су изостале осуде напада на предсједнике и премијере Црне Горе које су се у дугом низу година на Цетињу дешавале до ове последње са Милатовићем.
Изасланици омиљеног предсједника су својим радом на терену осим индоктринација историјом много више допринијели материјалном и духовном осиромашењу града а изнад свега радикализацији Цетиња и урушавању његовог угледа који је дуго времена стицан. То што Цетиње као наслијеђено цивилизовано и просвећено мјесто није имало снаге да се одупре агресији, апетитима и примитивизму политичких моћника, то што се није искобељало испод њихове идеологије и утицаја њихове партије криво је само Цетиње. То што је Цетиње изгубило дух космополитизма и модерности криви су и неки други фактори на које Цетиње није могло утицати.
ЦЕТИЊЕ ДАНАС је препуно огорчености према давно прохујалим епизодама из националне историје. Тај бијес и револтираност према нечему што се давно догодило или се не зна како се догодило одузимају снагу Цетињу потребну да поврати некадашњу урбаност и градске манире. Спречавају град да постане питомо и неконфликтно мјесто долично званичној престоници државе у којој би се његовала мирољубива и културна атмосфера.
Проблеми ЦЕТИЊА ДАНАС ескалирали су по питању једног устоличења и једне инаугурације. Ти догађаји су проширили лош глас о Цетињу који је граду нанио велику штету. Цетиње није схватило да свечани догађаји у свим сферама живота, од профаних до светих и сакралних малим срединама доносе велику корист, обезбеђују привлачност, шире популарност од које грађани имају економску добит. То је бар јасно свима који прате програме ТВ канала о атрактивним дешавањима у друштву и у природи. Да су цетињани замислили своје Цетиње у улози оних мјеста које са задовољством гледају на каналу Националне географије схватили би да су свечаности попут устоличења и инаугурације у најбољем интересу Цетиња и на добробит укупне друштвене заједнице. Прихватили би их и испратили као дио традиције и градске економије без обзира на позадинске политичке нетрпељивости и несимпатије за које никада неће фалити времена.
Ако већ догађаје устоличења и инаугурације није жељело искористити за промоцију и профит града, Цетиње је било дужно, као престоница државе, да се према њима професионално однесе. Притом је Цетиње без икаквих препрека могло уважити осјећања противника устоличења и инаугурације и омогућити им мирне протесте. Паралелно с традиционалним догађајима могла су се приказати и демократска достигнућа друштва. Једни су за ово други су за нешто друго у име чега на културан и цивилизован начин протестују док се њихови захтјеви не ријеше. Иако су се устоличење и инаугурација тицали интереса и права свих грађана Црне Горе Цетиње се одлучило да то не само игнорише већ на неки начин и понизи. Цетиње је заборавило да сви грађани Црне Горе уплаћују средства у државни буџет из кога се са 1% финансира Цетиње као престоница да би се у њему између осталог и овакви догађаји организовали.
Не треба заборавити да је Црна Гора и на ријечима и на дјелу и поред свега остала одана Цетињу као бисеру своје историје. Ових дана са разних страна стижу гласови да нема Црне Горе без Цетиња. Таква порука осим што прославља Цетиње не мање га обавезује да као град покаже широкогрудост према Црној Гори. Сви који пожеле да се у част неког великог и свечаног догађаја убудуће нађу на Цетињу требали би с радошћу и поштовањем од стране Цетиња и цетињана бити примљени. Зашто то није тако, криве су, по мом суду, интерпретације националне историје на којима инсистирају партије. На партијске иступе Цетиње је најблаже речено изузетно осетљиво. Највећу кривицу сноси идеологија партије која неприкосновено у дугом временском периоду управља Цетињем. Ево у чему је њена кривица.
Омиљени, увијек с добродошлицом дочекиван и слављен, сада већ бивши предсједник Црне Горе био је директни противник доласка на Цетиње слободних грађана Црне Горе заинтересованих за устоличење Митрополита црногорско-приморског. И што је још проблематичније наводни предсједник свих грађана Црне Горе био је судионик немира на Цетињу, гдје је активно, на лицу мјеста, подгријавао негативне набоје према традиционалном чину устоличења Митрополита црногорско-приморског. У улози предсједника државе Црне Горе јавно и директно је атаковао на оно што је по Уставу био дужан да брани. У предвечерје одласка са власти омиљени предсједник је нанио још једну велику и непоправљиву штету граду Цетињу.
Треба признати да је ЦЕТИЊЕ ДАНАС и прије поменутих догађаја због превеликој посвећености приземној политици потиснуло многе квалитете који су га дуго времена красили као отворени и гостољубиви град.
У градовима космополитског, урбаног, аутентичног мултикултуралног духа велике друштвене тензије су ријетке. Kада и дођу до изражаја кратко трају. Са Цетињем то није случај. По учестоласти, громогласности, дуготрајности и жестини онога што се дешава на Цетињу може се закључити да је Цетиње као мали град на великом и дуготрајном губитку због дугих политичких тензија. Значајан је број озбиљних ауторитативних људи, господе и интелектуалаца из старије генерације цетињана који једноставно кажу “Ја овај град не препознајем“. Треба им вјеровати. Треба их и разумјети.
Релације Цетиња са сусједима у окружењу и њиховим потребама да ходочасте на Цетиње су на инцидентном нивоу. Однос и обзирност Цетиња према високим вјерским поглаварима који су својом службом и пословима везани за Цетиње су на још нижем нивоу. Понашања према суграђанима, цетињанима различитог мишљења су и провокативна и негативна, често и агресивна.
Пожељно је да Цетиње због напретка и бољитка свих војих грађана и посјетилаца промијени постојеће стање. Нужно је да хуманизује односе према људима који на Цетињу бораве, раде, функционишу. Разумно је да се као престони град Цетиње с респектом почне односити према догађајима из традиције и свога и других црногорских простора. Важно је да крене с разумијевањем и удовољававањем потребама свих грађана Црне Горе који долазе на Цетиње не размишљајући о њиховим политичким и историјским афинитетима. О томе у ЦЕТИЊУ СЈУТРА.
