Преминуо је Горан Петровић. Књижевник и академик, класик српске литературе отишао је у 63. години. Горан Петровић је последње приче објављивао на Великим причама
СЕДИТЕ… Већ сте и заборавили колико дуго седите у ресторацији на аутобуској станици. Закаснили сте или поранили. Па сада морате да чекате. Повремено проверавате да ли вам је жетон за излазак на перон још увек ту, у џепу.
Време и није неко. На аутобуским станицама време никада није потаман. Или је хладно или вруће. Или се киша цеди са надстрешнице… Или је она направљена од таквог материјала да када упече, стајање у њеној сенци нико не може да поднесе… Једино ресторација пружа какву-такву заштиту. Па зато у њој и седите.
ДЕО СВЕТА… Или сте превише уморни или имате превише животне снаге. Што ће рећи да вам чекање не прија. Део сте света који такође чека, али имате своје бриге или наде, пребирате како сте провели дан или шта ће бити када стигнете тамо куда путујете.
Лимене жуте пепељаре на столовима личиле би на мала сунца да нису навршене опушцима. Тегет столњаци се чине као делови неба са маглинама мрља. Пластично цвеће у вазама деловало би као право, само да се редовније отреса од прашине. Новине пак, поређане с краја шанка, судећи по насловима, издалека изгледају као јучерашње, прекјучерашње… Али је то варка, утеха, нажалост су данашње. Изложене боце на полицама изнад шанка нису на продају, одавно су испијене, ту су само ради декорације.
Ко мисли да су такве ресторације реткост, није се одавно затекао на аутобуској станици, изузео се од света – јури сопственим аутомобилом, никога и ништа не чека. Осим себе самог, на овој или оној бензинској станици дуж неког ауто-пута.
ИЗМЕЂУ СТОЛОВА… Између столова ресторације провлачи се један од оних који живе од продаје новчаника од “праве” коже или накита од “пуног злата” или “оригиналних” часовника звучне марке или “светских” парфема у кутијама на којима неизоставно пише: “Париз – Лондон – Рим – Њујорк”… Уморни конобари су одавно одустали од тога да терају такве што су или остали без посла, или не воле да раде… Првих је више, а других није ништа мање. Макар не просе. А можда и деле зараду са персоналом ресторације.
Али, ви добро знате те сумњиве људе. Није вам први пут да путујете одавде. Нагледали сте се како они варају друге. Дешавало се и да упозорите непознатог сапутника да не буде лаковеран, да никако не купује сличне дрангулије.
Зато се спремате да грубо одбијете продавца, чак и да нагласите како ви нисте наивни, како се вама не може подметнути та лажна кожа, та танка позлата, тај звучни назив марке часовника, тај опојни парфем којим је намирисана само кутија, дочим је унутра бочица са безвредним садржајем… Спремате се, чак се и мрштите, желите да ставите до знања да вам онај човек залуд прилази, да овде не живите “од јуче”!
ЈЕДИНСТВЕНА ПОНУДА… Ипак, када вам је продавац показао новчанике, накит, часовнике или парфеме, ви питате: “А је ли то све право?” Дабоме, не очекујете истинит одговор, то сте више урадили да му се подсмехнете, или да видите како ће се довијати. Урадили сте то и да покажете надмоћ, нека мало пези. Или сте тобож заинтересовани само зато да бисте прекратили време.
“Како да не, господине! Сада ћу да вам објасним!”, уверава вас продавац. И надаље ниже како је ово јединствена понуда. И јединствена цена. При чему је цена осредња. Висока није, али није ни ниска, јер би га ниска цена намах одала у намери да жели да вам подвали, да он заправо не нуди праву кожу, право злато, праве часовнике, праве парфеме…
ПРЕТЕРИВАЊЕ… Ви, међутим, нисте задовољни. Ви очекујете да се продавац мало више потруди, да вас речитије уверава… Зато сте и пристали на разговор, свакако нисте зато да бисте купили робу за коју и врапци знају да је копија. При свему томе, до поласка аутобуса има још охо-хо времена. Јер сте закаснили или поранили. Па сада морате да чекате.
Продавац пристаје. И он зна да ви знате шта је његова понуда. И да је сада важно да прича… То вас или забавља, или вам пружа осећај величине. Зато он кити, ниже… Куне се у ближње које никада није имао, или су одавно помрли. Буса се у груди. Када му понестане речи, новчаником прелази преко образа… Зубима проба комад накита… Приноси часовник уху… А као крунски доказ да је парфем прави изговара: “Видите ли ви уопште шта ту пише? Париз – Лондон – Рим – Њујорк!” У сваком случају – продавац претерује.
А и ви, можда, мало претерујете. Одмахујете руком. Вртите главом. Јер, никада раније вам се није пружила прилика да тако отворено искажете неповерење у онога за кога сте гласали на прошлим изборима, у онога ко вам у велелепном тржном центру продаје робу несумњивог квалитета, у садржај ваших омиљених новина, или онога чиме вас свако вече засипају са телевизијских екрана. И ви, можда, мало претерујете, када вам се већ пружила јединствена прилика. Желите да се зна да ви баш све знате, да се са вама не може тек тако… Понављате: “Неће то моћи тако! Нисам ја од јуче!”
РАЗЛОЗИ… Наглашавате, стављате до знања да ни спуштена цена за вас није важна. Ипак, то понављате мало мање уверљиво када продавац изнова спушта цену. И још мање уверљиво када поново спушта цену. Мада ниједног тренутка ни за живу главу не одриче да вам нуди кожу, злато, светску марку часовника, чак четири велеграда на длану…
И ви, на крају, купујете. Из два разлога. Пре свега, сматрате да је то смешно мала сума за задовољство, забаву коју вам је продавац приуштио. А други разлог? Он је… Делом свести и размишљате: а шта ако је та кожа, то злато, то тачно време, тај парфем, шта ако је нешто од тога баш изистински, право – у том сте се случају баш заимали. Веома повољно.
КАО… И о томе све више размишљате… Док проналазите жетон у џепу… Док га убацујете у прорез на аутомату… Док се челична полуга ослобађа, а бројчаник бележи који сте ви путник данас по реду, јер је то за промет станице нарочито важно… О томе размишљате док излазите на перон… О томе размишљате и док улазите у аутобус… У којем је превише хладно или превише топло… И у којем већ трешти музика… И који ће вас одвести тамо где сте збиља желели, или сте само морали да се запутите… Јесте да сте закаснили или поранили, али захваљујући продавцу као да и нисте чекали.
На суседно, срећом празно седиште, па можете да се раскомотите – одлажете купљени новчаник или комад накита или часовник или парфем… Па ту своју, малопре стечену имовину – повремено погледујете.
НЕГДЕ ИЗА ВАС… У ресторацији на аутобуској станици, уморни конобар се спрема да преда смену, празни лимене пепељаре тако што сваку од њих искусно трусне о руб канте за смеће. Затим их овлаш и брише влажном крпом. И такве их, опет као мала сунца, сјајне, жуте, размешта, враћа на столове.
Горан Петровић
Извор: Велике Приче
