Пише: Си Џеј Поликрониу
Са само неколико дана до Изборног дана, заиста је запањујуће да предсједничка трка у САД-у између потпредсједнице Камале Харис и бившег предсједника Доналда Трампа остаје тако неизвјесна. Чини се логичним да би Демократе требале да остваре убједљиву побједу, али врло је могуће да би Доналд Трамп могао поново ући у Бијелу кућу.
Нажалост, постоје неки очигледни разлози због којих је овај избор толико тијесан. Прво, тешка истина је да Камала Харис нема харизму која инспирише. Још је горе то што је често непостојана у својим ставовима. Промјенила је позицију по питању фракинга и контроверзног зида на граници (сада се противи забранама на фракинг природног гаса и изгледа да је све склонија проширењу зида) а није довољно објаснила свој став по питањима као што је Медикер за све. Рационални бирачи вјероватно неће занемарити овакве слабости код предсједничког кандидата.
Друго, Харис представља странку која је изгубила повезаност с радничком класом и често је доживљавају као блиску елитама. Њена кампања је у великој мјери усмјерена на придобијање неодлучних републиканаца, па се чешће појављује уз личности попут Лиз Чејни и милијардера Марка Кубана него уз прогресивне лидере као што су сенатор Берни Сандерс (независни, Вермонт) и посланица Александрија Окасио-Кортез (демократкиња, Њујорк). Њен фокус је на представљању Трампа као пријетње демократији, умјесто на промовисању прогресивних тема које су блиске радничкој класи.
Обе стратегије су изгледа донеле супротне резултате. Прво, јер радничка класа представља много већи део бирачког тела него неодлучни републиканци, а зближавање са анти-Трамп републиканцима и добијање подршке ратнохушкачких Чејнијевих удаљило је прогресивце. Друго, позивање грађана да гласају за Харис-Волц тандем јер Трамп представља претњу демократији не одјекује код просечног човека који је највише забринут како да састави крај с крајем. Већина пунолетних грађана нема поверење у институције САД-а, а у ствари сумња у изборни систем, због чега милиони грађана уопште не излазе на изборе, а излазност у САД-у заостаје за излазношћу у многим другим западним земљама.
Владимир Ђукановић: Камала Харис, Економски План Звани Трла Баба Лан
Треће, Харис се није дистанцирала од Бајденовог приступа у вези са Израелом и Газом, што је био морални крах, и тиме је удаљила младе, прогресивне и небјелачке бираче који су масовно стали уз предсједника Џоа Бајдена 2020. године. Штавише, она и Демократе су успјели да створе утисак код великог дијела бирача да су сада они прави ратни хушкачи, што није далеко од истине.
У међувремену, подршка Трампу остала је стабилна и дефинисана, без обзира на његове изјаве. Трамп има окултну личну привлачност међу својим сљедбеницима какву нема ниједан други популистички лидер на Западу. Ово је, наравно, резултат сталног урушавања политичке културе у САД-у под неолиберализмом, који је у суштини постао диктатура крупног финансијског капитала. Неолиберализам је неспојив с демократијом, јер изузетно ремети равнотежу моћи у друштву у корист крупног капитала, претвара грађанство у облик потрошачког избора и подрива политике усмјерене ка општем добру.
Неолиберализам треба схватити не само као економски пројекат, већ и као политички и културни пројекат. Нигдје у западном свијету трансформација цивилног друштва под утицајем неолиберализма није тако изражена као у Сједињеним Државама. Чак и право на синдикално организовање, основно људско и грађанско право, суочава се с великим изазовима због политичке моћи корпорација.
Ово је зато што је демократија у САД-у одувијек била врло крхка, а консолидација демократских идеала наилазила је на отпор до данашњих дана. У таквим околностима, појава ауторитарне владе какву представља Доналд Трамп мора се посматрати као неизбјежан исход.
Заиста, постојана привлачност Доналда Трампа међу његовим присталицама, упркос свом његовом криминалу и скандалима, много говори и о природи и дубини културне подјеле у САД-у, као и о политичким и економским ефектима неолиберализма. Ово је једини начин да се разумије зашто је бијела радничка класа и мање образовани бирачи — традиционална база Демократске странке — прешла на страну Републиканаца у протеклим деценијама и сада представља основу Трампове подршке. Бијела радничка класа и мање образовани гласачи напустили су Демократску странку када се фракција Нових демократа у потпуности одрекла политика „New Deal-а“ и прихватила економске политике које су кичма неолибералног пројекта. На сличан начин, стари стереотип о Републиканцима као странци богатих и елита више не важи за многе бираче. Постоји довољно доказа који објашњавају зашто је то тако. Практично све најбогатије конгресне дистрикте широм земље сада представља Демократа, док су Републиканци ти који тврде да заступају људе који се боре са животним изазовима.
Павле Косић: Дебата Доналда Трампа и Камале Харис, оптужбе, лажи и борба за сваки глас
На крају, вјероватно уопште није запањујуће што анкете показују врло тијесну утрку између Камале Харис и Доналда Трампа. У недавној анкети Центра Пју, више од 80% регистрованих бирача рекло је да је економија најважније питање за њих на предсједничким изборима 2024. године. А у завршној анкети Financial Times-а, бирачи су изразили већу подршку Трампу него Харисовој за руковођење економијом.
Анализе које раскринкавају митове о Трамповом приступу економији и упозорења стручњака да би његови економски планови погоршали инфлацију и нанели штету америчким радницима и предузећима, док би повећали јаз између богатих и сиромашних, или не долази до његових присталица, или их једноставно не дотичу. У сваком случају, равнодушност према истини симптом је нашег изузетно поларизованог времена, а у друштву које је изгубило визију за опште добро и допустило да богати преузму политички систем, једино што сада има значаја је да људи вјерују у сопствено размишљање. Демагози попут Трампа добро познају постојеће друштвене реалности и не само да вјешто користе постојеће околности већ праве умјетност од вјеровања да је стварност оно што човјек од ње направи.
Колико год тужно било, предсједнички избори 2024. представљају избор између неолибералног фашизма и неолибералног статуса кво. Неки би рекли да постоји разлика између ове двије опције; други би то назвали непоправљивом политиком. Али то су једина два избора која амерички гласачи имају.
Си Џеј Поликрониу је политички економиста/политиколог који је предавао и радио на бројним универзитетима и истраживачким центрима у Европи и Сједињеним Америчким Државама. Његове најновије књиге су *The Precipice: Neoliberalism, the Pandemic and the Urgent Need for Social Change* (Збирка интервјуа са Ноамом Чомским; Haymarket Books, 2021) и *Economics and the Left: Interviews with Progressive Economists* (Verso, 2021).
Извор: Common Dreams
