Preminuo je Goran Petrović. Književnik i akademik, klasik srpske literature otišao je u 63. godini. Goran Petrović je poslednje priče objavljivao na Velikim pričama
SEDITE… Već ste i zaboravili koliko dugo sedite u restoraciji na autobuskoj stanici. Zakasnili ste ili poranili. Pa sada morate da čekate. Povremeno proveravate da li vam je žeton za izlazak na peron još uvek tu, u džepu.
Vreme i nije neko. Na autobuskim stanicama vreme nikada nije potaman. Ili je hladno ili vruće. Ili se kiša cedi sa nadstrešnice… Ili je ona napravljena od takvog materijala da kada upeče, stajanje u njenoj senci niko ne može da podnese… Jedino restoracija pruža kakvu-takvu zaštitu. Pa zato u njoj i sedite.
DEO SVETA… Ili ste previše umorni ili imate previše životne snage. Što će reći da vam čekanje ne prija. Deo ste sveta koji takođe čeka, ali imate svoje brige ili nade, prebirate kako ste proveli dan ili šta će biti kada stignete tamo kuda putujete.
Limene žute pepeljare na stolovima ličile bi na mala sunca da nisu navršene opušcima. Teget stolnjaci se čine kao delovi neba sa maglinama mrlja. Plastično cveće u vazama delovalo bi kao pravo, samo da se redovnije otresa od prašine. Novine pak, poređane s kraja šanka, sudeći po naslovima, izdaleka izgledaju kao jučerašnje, prekjučerašnje… Ali je to varka, uteha, nažalost su današnje. Izložene boce na policama iznad šanka nisu na prodaju, odavno su ispijene, tu su samo radi dekoracije.
Ko misli da su takve restoracije retkost, nije se odavno zatekao na autobuskoj stanici, izuzeo se od sveta – juri sopstvenim automobilom, nikoga i ništa ne čeka. Osim sebe samog, na ovoj ili onoj benzinskoj stanici duž nekog auto-puta.
IZMEĐU STOLOVA… Između stolova restoracije provlači se jedan od onih koji žive od prodaje novčanika od “prave” kože ili nakita od “punog zlata” ili “originalnih” časovnika zvučne marke ili “svetskih” parfema u kutijama na kojima neizostavno piše: “Pariz – London – Rim – Njujork”… Umorni konobari su odavno odustali od toga da teraju takve što su ili ostali bez posla, ili ne vole da rade… Prvih je više, a drugih nije ništa manje. Makar ne prose. A možda i dele zaradu sa personalom restoracije.
Ali, vi dobro znate te sumnjive ljude. Nije vam prvi put da putujete odavde. Nagledali ste se kako oni varaju druge. Dešavalo se i da upozorite nepoznatog saputnika da ne bude lakoveran, da nikako ne kupuje slične drangulije.
Zato se spremate da grubo odbijete prodavca, čak i da naglasite kako vi niste naivni, kako se vama ne može podmetnuti ta lažna koža, ta tanka pozlata, taj zvučni naziv marke časovnika, taj opojni parfem kojim je namirisana samo kutija, dočim je unutra bočica sa bezvrednim sadržajem… Spremate se, čak se i mrštite, želite da stavite do znanja da vam onaj čovek zalud prilazi, da ovde ne živite “od juče”!
JEDINSTVENA PONUDA… Ipak, kada vam je prodavac pokazao novčanike, nakit, časovnike ili parfeme, vi pitate: “A je li to sve pravo?” Dabome, ne očekujete istinit odgovor, to ste više uradili da mu se podsmehnete, ili da vidite kako će se dovijati. Uradili ste to i da pokažete nadmoć, neka malo pezi. Ili ste tobož zainteresovani samo zato da biste prekratili vreme.
“Kako da ne, gospodine! Sada ću da vam objasnim!”, uverava vas prodavac. I nadalje niže kako je ovo jedinstvena ponuda. I jedinstvena cena. Pri čemu je cena osrednja. Visoka nije, ali nije ni niska, jer bi ga niska cena namah odala u nameri da želi da vam podvali, da on zapravo ne nudi pravu kožu, pravo zlato, prave časovnike, prave parfeme…
PRETERIVANJE… Vi, međutim, niste zadovoljni. Vi očekujete da se prodavac malo više potrudi, da vas rečitije uverava… Zato ste i pristali na razgovor, svakako niste zato da biste kupili robu za koju i vrapci znaju da je kopija. Pri svemu tome, do polaska autobusa ima još oho-ho vremena. Jer ste zakasnili ili poranili. Pa sada morate da čekate.
Prodavac pristaje. I on zna da vi znate šta je njegova ponuda. I da je sada važno da priča… To vas ili zabavlja, ili vam pruža osećaj veličine. Zato on kiti, niže… Kune se u bližnje koje nikada nije imao, ili su odavno pomrli. Busa se u grudi. Kada mu ponestane reči, novčanikom prelazi preko obraza… Zubima proba komad nakita… Prinosi časovnik uhu… A kao krunski dokaz da je parfem pravi izgovara: “Vidite li vi uopšte šta tu piše? Pariz – London – Rim – Njujork!” U svakom slučaju – prodavac preteruje.
A i vi, možda, malo preterujete. Odmahujete rukom. Vrtite glavom. Jer, nikada ranije vam se nije pružila prilika da tako otvoreno iskažete nepoverenje u onoga za koga ste glasali na prošlim izborima, u onoga ko vam u velelepnom tržnom centru prodaje robu nesumnjivog kvaliteta, u sadržaj vaših omiljenih novina, ili onoga čime vas svako veče zasipaju sa televizijskih ekrana. I vi, možda, malo preterujete, kada vam se već pružila jedinstvena prilika. Želite da se zna da vi baš sve znate, da se sa vama ne može tek tako… Ponavljate: “Neće to moći tako! Nisam ja od juče!”
RAZLOZI… Naglašavate, stavljate do znanja da ni spuštena cena za vas nije važna. Ipak, to ponavljate malo manje uverljivo kada prodavac iznova spušta cenu. I još manje uverljivo kada ponovo spušta cenu. Mada nijednog trenutka ni za živu glavu ne odriče da vam nudi kožu, zlato, svetsku marku časovnika, čak četiri velegrada na dlanu…
I vi, na kraju, kupujete. Iz dva razloga. Pre svega, smatrate da je to smešno mala suma za zadovoljstvo, zabavu koju vam je prodavac priuštio. A drugi razlog? On je… Delom svesti i razmišljate: a šta ako je ta koža, to zlato, to tačno vreme, taj parfem, šta ako je nešto od toga baš izistinski, pravo – u tom ste se slučaju baš zaimali. Veoma povoljno.
KAO… I o tome sve više razmišljate… Dok pronalazite žeton u džepu… Dok ga ubacujete u prorez na automatu… Dok se čelična poluga oslobađa, a brojčanik beleži koji ste vi putnik danas po redu, jer je to za promet stanice naročito važno… O tome razmišljate dok izlazite na peron… O tome razmišljate i dok ulazite u autobus… U kojem je previše hladno ili previše toplo… I u kojem već trešti muzika… I koji će vas odvesti tamo gde ste zbilja želeli, ili ste samo morali da se zaputite… Jeste da ste zakasnili ili poranili, ali zahvaljujući prodavcu kao da i niste čekali.
Na susedno, srećom prazno sedište, pa možete da se raskomotite – odlažete kupljeni novčanik ili komad nakita ili časovnik ili parfem… Pa tu svoju, malopre stečenu imovinu – povremeno pogledujete.
NEGDE IZA VAS… U restoraciji na autobuskoj stanici, umorni konobar se sprema da preda smenu, prazni limene pepeljare tako što svaku od njih iskusno trusne o rub kante za smeće. Zatim ih ovlaš i briše vlažnom krpom. I takve ih, opet kao mala sunca, sjajne, žute, razmešta, vraća na stolove.
Goran Petrović
Izvor: Velike Priče
