Култ Светога Саве био веома јак и међу муслиманима, па је отуда један од важних узрока што су Турци спалили његово тело било баш то велико поштовање које су му указивали муслимани
По дубоком народном уверењу култ предака има магијску заштитну моћ, и то огромну, против свих зала. Отуда се мошти мученика за веру и других светитељством овенчаних хришчана још из најранијих времена хришчанске цркве поштују као светиња „над којом се само може вршити света литургија, а и преко којих, због заслуга светитељских, учињених за време земаљског живота њиховог, Бог изводи благодет своју, којом исцељује болесне, и спасава од разних беда и невоља. Оне се, дакле поштују као посредништво пред Богом, оруђа његове натприродне моћи, а не као божанство“. Манастири и цркве били су, стога, утолико угледнији, посећенији и богатији уколико су имали моћније и чудотворније светитељске мошти. Међу изузетно поштоване богомоље убрајала се, од времена преноса тела Светога Саве (1237) и Милешева.
Почевши од 16. века датирају сведочанства о томе да Светог Саву не поштују само православни него и народи „другог језика и закона“, као и муслимани, највероватније, још од своје хришћанске старине. Неколико страних путника, који су у тим временима свраћали у Милешеву, бележе како Турци поштују тело Светога Саве и чине милостињу (Француз Жан Шено, 1547), да калуђери живе од милостиње „што им понајвише пружају Турци који свеца особито штују и јако га се боје“ (Венецијанац Катарино Зен, 1550), чак се казује да Милешеви „већу милостињу дају Турци и Жидови него ли хришћани“ (Венецијанац Бенедетто Рамберти, 1553; Француз Пјер Лескалопје, 1574), као и да је Свети Сава почивао у сребрном ковчегу и „све је то од Турака до дана данашњег нетакнуто остало“ (Аустријанац Мелхиор Сајдлиц, 1559). У својим Хроникама гроф Ђорђе Бранковић прича како је неки бег јавио турским властима да „Турци верују Светом Сави и узимају знак крста и покрштавају се“. Стога је било наређено, казује се ту даље, да се спали светитељево тело. Ђакон Атанасије, савременик и хроничар ратних збивања поткрај 16. века, наводи да је Свети Сава спаљен од Турака зато што је један Турчин био излечен на свечевом гробу од беса. И према народној песми (Свети Сава и Синан-паша силни): „Миљешевка ђаурска је ћаба,/О свецима и свакој неђељи,/Ту је много ђаурских хаџија,/Што долазе те се свецу моле,/Да је тако нека и остане,/Ал сам чуо и људи ми кажу,/Да ка свецу иду на клањање/Баш и наши Турци Османлије,/Овај светац, кажу, чуда чини: /Од слепијех постају окати,/Глуви намах у часу прочују,/Немима се језик одрешује,/Хромима се ноге оправљају,/Манити се брзо паметују“.
Страхопоштовање према манастиру Милешеви суседних Срба муслимана, до данас се сачувало, пише 1934. прота Стеван Димитријевић, што је за овог аутора, истовремено, и доказ (уз друге) да повод за спаљивање Светог Саве (у 1594. години) није никако могао потећи од њих. И по мишљењу Тихомира Ђорђевића „наш народ је, без обзира на веру, гледао у Светом Сави народног свеца. „У томе нису чинили изузетак ни наши муслимани. Са његовим спаљивањем они нису имали никакве везе. Ово поштовање Светог Саве – казује се ту даље – морало је изазвати саблазан код службених представника турске власти. Они су зато учинили да тело буде однесено и спаљено“. И Миленко Филиповић истиче да је култ Светога Саве био веома јак и међу муслиманима, па је отуда један од важних узрока што су Турци спалили његово тело било баш то велико поштовање које су му указивали муслимани.
На оближњу Савину воду – извор из стене који је, по народном веровању, потекао на светитељеву заповест – муслимани су одувек доводили болеснике (о чему средином 19. века сведочи и руски конзул Александар Гиљфердинг), па и данас то чине, а за немоћније носе водицу кућама, па их њоме запајају, умивају и купају.
Стамовници Хисарџика, муслиманског села надомак Милешеве, радо су се одазивали на манастирску мобу у време косидбе, жетве и других радова. Било је и других знакова пажње; пред манастирским мостом на Косаћанки Хисарџани би сјахали с коња и, тек, оставивши манастир за собом, поново појахали („наши су нам стари казивали, да овако радимо и да манастир као своје чувамо“)
И у суседном Пријепољу муслимани су рокове (ваде) рачунали све по православном календару, радо су свраћали литију да прође кроз њихова имања, награђујући за то монахе, а они који пчеларе одвајали би по мало воска за манастир. За време турске владавине у оваквим случајевима говорили би: „Држава је наша, али је земља српска и земљи смо завештани“.
Па и део моштију Светог Саве – десна рука – која је, кажу, неким чудом спасена од ватре, налазила се, све до 1912. године, у фамилији Ченгића у селу Потпећу код Пљеваља. По сачуваном предању „муслимани из Хисарџика (код Пријепоља) из породице Капиџића (Диздаревића?) однели су из Милешеве кивот у коме су некад биле мошти Светог Саве, па су у њему потом чували воће“. Овај дрвени ковчег налази се данас у манастиру Свете Тројице код Пљеваља и „није много стар“, тврди Сретен Петковић.
Опет по сведочењу проте Стевана Димитријевића „у Гусињу и његовој нахији Срби строго светкују Светога Саву, па и мухамеданци поштују име његово због чудеса која је, по причању, тамо учинио, као с Плавским Блатом, извором Цијевне и својим Почивалом“. Тамо се верује и то да је он научио орача да „гони бразду с обје стране њиве и ткаљу да потку провлачи с једне и друге стране“.
Ова појава је позната и код других народа. Хероји цивилизатори односно свеци цивилизатори, а тако је превасходно био схвачен Свети Сава, централне су личности најразврснијих предања овог типа. Као путујуће божанство – грчка предања о боговима пуна су тих примера – Свети Сава обилази српске земље, заводи ред и учи народ разним умећима („зна све занате“), што упућује на закључак да је на њега пренета улога старословенског бога Дабога односно Хермеса и Водана.
У многим нашим крајевима има назива Савина вода, јер се верује да је те воде (као и многа планинска језера) отворио Свети Сава ударивши штапом – штаком (његов нераздвојни атрибут) о земљу или камен, а то је, опет, старозаветно предање везано за Мојсијево име. И за Христа се говори да „из камена источи воду и напоји жедне људе“. Ту своју моћ Бог је пренео на своје светитеље и има на хиљаде извора за које се верује да су их отворили светитељи божјом милошћу. И данас су то места молитве и исцељења за вернике и иноверне.
Но, култ Светог Саве није живео само у народном предању, он се – што је досадашњим истраживачима измицало – чувао и у писаној књижевности. Реч је о песми Позив на вјеру Мухамеда Хеваије Ускуфије. Овај песник са два псеудонима Хеваи (или Хаваи) и Ускуфи – рођен 1601. године код Доње Тузле (Долно Солан, како сам казује), по много чему је јединствен у јужнословенској литератури; беговског порекла и високо образован писао је и певао, попут своје босанске сабраће, на оријенталним језицима (турски, арапски, персијски), али је познатији као аљамиадо (алхамиадо) песник. Јер, уз романске језике на Иберијском полуострву (Мозарапи су се служили арапским словима чак и када су писали латински), бројне европске (грчки, албански, бугарски, пољски, белоруски), азијске (персијски, черкески, индијски, малајски, татарски), афричке (берберски, етиопски) и словенски језик у Босни – Хеваија га назива босанским (каснији преписивачи називаће га српским односно хрватским) – писан је арабицом све до 1942. године. Друга особеност аљамиадо књижевности била би њена окренутост народном наслеђу, па су и малобројни аутори ове књижевности и њихове песме били и глас савести (уочава се њихов критички однос према власти укључујући и верске достојанственике) – иако сувише слабашан – једне епохе. Отуда и у већ поменутој Хеваијиној песми Позив на вјеру (наслов је дао неки од каснијих преписивача) која је, сматра се, једна хумана порука српским побуњеницима да се врате мирном животу – или, како би се то данас рекло, позив на суживот – има места и за Светог Саву: „Нек не чини силу, славу (тј Славену односно хришћанину),/Не приличи нек се лаву (тј. не приличи нико лаву),/Нек у(з)наде (спознати, упознати) Светог Саву!/Ход’те нами ви на виру!“.
Осуђујући насиље над једнокрвном браћом – „Отац један, једна мати/Прво би нам ваља знати/Јер1 ћемо се паски клати/Ход’те нами ви на виру!“ – Хеваија, рекли бисмо, упућује муслимане на светосавско учење рачунајући на неоспорни ауторитет овог светиитеља, будући да је за обе конфесије Свети Сава био, пре свега чудотворац и учитељ, попут некадашњих хероја цивилизатора.
Има, додуше, и супротних тумачења; наиме, да је у песми реч о позиву сународницима других конфесија да прихвате ислам.
Треба, свакако, нагласити да је Хеваија, песник чистог, лако разумљивог и турцизмима ненатруњеног језика, био типичан представник исламског мистичног песништва, а зна се да су суфијски (мистични) редови највише доприносили стварању сношљивих односа међу разним верама у Османском Царству. Најзад, Молитва, једна од Хеваијиних побожних песама, могла је и тада, а може и данас, како то истиче Мухамед Хуковић, „послужити сваком вјернику, припаднику било које религије. Као да је писац намјерно изоставио све одреднице које би Молитви давале узак конфесионални карактер и одузеле јој универзалну примјену“ („Боже једини, укажи да међу нама не буди опачина, ни лаж, ни невира. Како си од једног колина створио, онако на браство утвируј, не по вири од истока и запада, са своје стране својој милости и роду и пријатељем по путу састави“). Најзад, и позивање на Светог Саву упућивало би на Хеваијину сношљивост, смисао за суживот и помирљивост, што је још давних двадесетих година минулог века истицао и Хамза Хумо.
Олга Зиројевић
Извор: Република/Пешчаник
