Пише: Милован Урван
Могло би се рећи да сам полузаинтересован и полуинформисан о црногорским политичким приликама. Испратим оно што лансирају друштвене мреже, па и то, онако, половично. Ако нетко мисли да сам ја неки получовјек, нека му буде.
Дочим, моји половични увиди посљедица су дубљег разочарења нашим политичким дјелатницима. Ну, буде ми довољно да уочимо групу посланика како шарају лого скупштине. И не потребујем за детаљнијим објашњењем: кад, како и зашто су, забога, то учинили. Одмах ја препознам симптоме инфантилности.
Такођер, уђем прије подне на Фејсбук и видим, видим не сањам, како се спрема колација Јакова Милатовића и ДПС. Око ручка опет прелистам профиле, кад се оно демантује најављена коалиција. Разумије се послије ручка сачека нови обрт јер се по лијевој страни терена отвара шанса поновног партнерства Милатовића и Спајића. Тада већ губим и то мало наде да има разума, јербо знам да ће велике силе (ако се то још тако зове) затражити провјеру у ВАР соби. Та, видио сам неки дан да је Јаков тражио челенџ, како би НАТО процијенио како је шеф тајне полиције (како ли се зове већ) направио увид у тајне податке. Откуд њему право на то! Може бити да је тајна служба надлежна само да скупља тајне!?
Било како било, ово наше напредовање ка ЕУ мени највише личи на „Продавницу тајни“ Дина Буцатија. Има, авај, тамо једна прича седмоспратна о једном пацијенту којег помјерају с једног на други спрат, одозго према доље, према излазним вратима.
