Пише: Војин Грубач
Србија се налази у врло тешкој ситуацији јер осим постојања актуелног режима власти: којег одликује апсолутна деструкција која разара Србију, на другој страни егзистира немоћна опозиција на челу са Ђиласом: која нуди политичке ставове с којима није сагласно 80 одсто грађана Србије. Зато је и немоћна!
С таквим концептом: Ђилас никада неће доћи на власт, али ће зато увијек узимати дио гласачког тијела чиме се, заправо: гарантује опстанак Вучићевог режима.
У принципу, може се рећи, чак увјерено претпоставити да су Вучић и Ђилас у истом тиму, или тачније: да је Ђилас играч инсталиран од стране Вучића да грађани Србије не би имали алтернативу.
Тиме је Србија доведена у неподношљиву позицију, јер има грозну и несмјењиву власт, али и инсталирану трулу опозицију која цементира ту несмјењивост грозне власти.
Режим Вучића већ данас може пасти као зрела крушка, истекло му је вријеме трајања, али перфидна игра Ђиласа и осталих тајних политичких играча не дозвољава да се то деси.
Стварање неког новог покрета у Србији, који би могао скупа ометлати и Вучића и Ђиласа је једино могуће рјешење дотичне ситуације.
Србија има те потенцијале, али нема практичну, организациону политичку мисао. Нема ефективне организатре у моменту када им се власт нуди као на длану.
При чему, уопште се не смије искључити варијанта да, ако би тај покрет освојио 40 одсто гласова, врло лако би се могло десити да Вучић и Ђилас уђу у коалицију, јер се њихова политика уопште не разликује.
Рецимо, Ђилас је био за то да се одмах призна Космет, а Вучић је постепено у току своје владавине елегантно предао Космет, и то у цјелости.
Дакле, разлика између њих је била у начину предаје Космета.
Било то одмах или постепено, резултат је на крају морао бити исти.
Осим Ђиласа, проблем су и самозвани српски националисти, рецимо из опскурног Српског света, који су преторијанска гарда Вучићевог режима.
Њима на памет не пада да се критични осврну на погубне резултате Вучићеве владавине, тако да су и они битан сегмент у континуираном процесу темељног уништавања Србије!
Ништа слабији од Ђиласа и Маринике, чак много опаснији јер српске националисте држе у чврстим загрљају режима који разара државу и друштво.
Иако је ситуација сложена, опстанак Вучићевог режима је ипак доведен у питање.
Може се обрушити сплетом чудних околности који ће бити последица нове метафизике времена и простора, јер се ради о темељно трулом режиму који очито нема будућност.
Ако се протести наставе наредних мјесеци, добију ширину у блокади институција и дигну револт јавности на највиши могући степен, режим ће морати сложити оружје. Јер, нема даље.
Стање Вучићеве политичке свијести говори о некој врсти тешког поремећаја система вриједности.
Наиме, десила се криминализација политичке свијести, не само код њега, већ и код његовог окружења: састављеног од незајажљивих ликова којима: „евро одсијава у лијевом, а долар у десном оку“.
Њих само интересује брза зарада кроз било какве шеме: корупције, мита, рекетирања, тачније, њихова филозофија егзистирања је: послије нас потоп!
Држава тако не може функционисати. Тако даље не може!
Србија је у стању озбиљне агоније.
Грађани Србије на продужетак таквог негативног развоја догађаја и погубних тенденција, очито не пристају!
