Пише: Свештеник Гојко Перовић
Почиње Божићни пост. Он представља духовну и тјелесну припрему за божићне благе дане. Гледајући свијет око себе и у њему владајућу културу, најприје, био сам позитивно изненађен присуством појма и имена Божића свуда, па и у филмској индустрији. Нијесам могао ни да претпоставим колики је опус филмова о божићним празницима, снимљених углавном у западноевропској и холивудској продукцији. Тражећи неке садржаје који би могли бити породична занимација за све укућане, налетјех на канал „Дива“ и њему сличну тв-понуду са јасно одређеном тематском концепцијом, и угледах бескрајну листу филмског материјала са Божићем у насловима.
То су, углавном, лијепо упакована филмска приказања, са топлом сценографијом, добрим глумцима и романтичним причама које се мање-више крећу од кићења божићне јелке до пољупца заљубљених актера, и назад. На први поглед није ми сметало то што је „филму о Божићу“ дата нека романтично-патетична нота. Јер, ко би снимао толике филмове о Христовом рођењу а да не убаци по који уводни или епизодни материјал? Међутим, на други, трећи и сваки наредни поглед, моје православно око се раширило у чуду и констатовало како ни један од ових „божићних филмова“ нема ама баш ништа, ни најмању додирну тачку, нити помена о: Христу, Богородици, Витлејему, мудрацима, пастирима… Готово да се Бог не помиње, ако изузмемо фразу: „О, мој Боже“ – коју главни и споредни глумци изговарају онда када главна романтична радња крене по злу (он не одговори на позив, она изненада оде у други град…). Дакле, имамо на стотине (не претјерујем) филмова о божићним празницима, а да ни у једном нема главне празничне теме: Христовог рођења.
Наравно, даља анализа поменутог феномена одвела ме је до закључка како није проблем само у божићним филмовима (они су тек видљива посљедица или средство ширења једне идеологије) који су обезбожени, него у свим токовима владајуће евроатланске духовности, у којој је од Божића остао тек датум, и пар фолклорних детаља: јелка, поклони, трговачки базар, нерадни дани… Мјесто давно напуштене празничне теме (Бог и људи) попунила је сладуњава романтика, џемпери, рукавице, грудве, пахуље и овоземаљска претпразнична динамика међуљудских односа. Ти су односи свакако важни и занимљиви, од њих почињемо, на њима постојимо, али какав је њихов смисао и квалитет ако у њима нема Бога? Ако га нема ни у Витлејемској звијезди са врха јелке, ни у даровима под јелком, ни у празничним поздравима? А да не говорим о томе колико у амбијенту ових умјетничких дјела више нема ни милиметра простора за цркву, заједницу вјерника, свештеника или богослужење.
Поред разних могућих одговора на питање о чему би овдје, заправо, било ријечи, пада ми на памет онај везан за древну дилему: славимо ли творевину или Творца? А та дилема је у доброј мјери у вези са историјом нашег празника. Наиме, Божић спада у млађе хришћанске празнике и његово празновање је утврђено у 4. вијеку као опозит дотадашњем паганском обожавању Сунца. Тако је, пред астрономском чињеницом јачања сунчеве свјетлости над сјеверном земљином хемисфером у посљедњим данима децембра, умјесто многобожачког дивљења најсјајнијем небеском тијелу, хришћанство понудило дивљење Ономе који је све то створио, и који је (чудом већим и од самог стварања) сишао међу нас, и био један од нас. Остало је да се прича и приповједа о давном времену кад је људима, Сунце (творевина дакле) било бог.
Данас, у 21. вијеку ( избројаном управо од времена Христовог рођења) враћамо се тој очигледној потреби да обожавамо творевину. Овај пут можда не Сунце или Мјесец, него наше мале емотивне ушушканости, „зоне комфора“ и откуцаје сопствених срца. Не кажем да све то скупа није битно, или да нема велики значај за свакога од нас. Питам се само можемо ли све то прогласити за највећу вриједност?
Свештеник Гојко Перовић у ЈУ „Захумље“ одржао предавање „Његошева духовност“
Наравно, Нови вијек нам је донио слободу да бирамо и, самим тим, да кажемо како је и повратак паганизму сасвим легитиман избор свакога од нас понаособ. Али је исто тако легитимна и наша слобода да примјетимо како се обесвећује наш празник. Е, сада, колико у томе има деструкције и декаденције, толико, морам признати, то и није тако лоше.
Није лоше, јер нас хришћане позива да се изнова запитамо шта то или Kога ми празнујемо за Божић? И да наравно понудимо један јасан одговор на то питање и себи и другима. Јасан и довољно гласан. Бар онолико колико је гласна пропаганда која „Christmas” жели паганизовати.
Овдје се не ради само о начину празнивања, о (не)одласку у храм, о садржају филмског сценарија. Из ових дилема произилазе много важнија питања. На чему заснивам своју вјеру у живот, вјеру у бољу будућност, у могућност праштања и напретка? Да ли све то темељим на сопственим емоцијама, добрим жељама и збиља фасцинантном цикличном кретању небеских тијела и људских симпатија? Или пак на још фасцинантнијој чињеници да над „свом овом силном мјешавином опет умна сила торжествује“ и да се „Син достојни Оца превјечнога обука(о) у человјечество“? Ова прва варијанта има несумњиву садашњост – која бјежи од прошлости (традиције) и њеног пуног смисла. Зато се грчевито и држи само оног видљивог и опипљивог. Ова друга се, кроз поштовање традиције основано окреће будућим надањима и обећањима. Обећањима Онога који једини и може да их да.
Овај обесвећени и банализовани „божић“ са малих екрана, није само питање неког тамо Запада, него постаје озбиљна тема за наше домове и наше најмлађе, којима се послије разних „ноћи вјештица“, ево, сада, намећу божични дани без Бога, Божијег имена и оног малог тек рођеног Божића.
Родитељи, памет у главу, даљински у руке, а срца и душе уронити у питања: Шта славим, коме се радујем и чему се, у будућим данима, надам?
