Није имало смисла да се јуче, симболички, осврнем на Милов џемпер за заборав. Можда не бих ни јутрос, да нијесам синоћ гледао у једној емисији наступ Николе Зиројевића, посланика СД-а, тј., једне од сателитских странка, изишлих из Миловог шињела. Помисао на Милов фамозни џемпер често ме наводила на помисао да она народна изрека да се по јутру дан познаје баш некад нема оправданост. Шта се могло очекивати од једног „политичког џемпераша“? Да ће донијети мир, процват привреде и благостање у Црној Гори? Можда, под условом да „џемпер“ симболизује отклон од социјалистички галантних политичара што су свргнути током АБ револуције.
Ну, како је „џемпер“ у та давна времена могао добити такве асоцијације! Једино под претпоставком да су наши очеви били збиља наивни, те су џемпер препознали као знамења духа народне и радничке културе.
Дочим, „џемпер“ је одувијек био симбол, вјесник, тешке, дуге и хладне зиме. Да су, сходно томе, наши очеви били далековиди могли су благовремено да се припреме за најдужу студен у историји Црне Горе; да, тиме истовремено, схвате да је свака стара [ријеч] света, да се збиља по џемперу дан познаје. Ну, какве везе све ово има са Николом Зиројевићем? Та, само једно корисно објашњење, зима, очевидно, још није прошла, још се извлаче влакна из Миловог џемпера, мада су све тања. Стварно никад тањи медијски наступ неког политичара из Миловог шињела! Скоро ми је била жао Зиројевића колико је на њега галамио новинар Петар Комненић, мада и то оправдано.
Мики Урван
