Често се с разлогом каже да се балкански народи међусобно јако лоше познају. Књижевност је добра парадигма. Писац обично мора постати мања или већа светска звезда да би га почели преводити у суседним земљама. Код Румуна је то случај са Картарескуом, код Бугара с Господиновом, код Албанаца са Кадареом, код Срба са Албахаријем, примера ради. У скоро свим овим случајевима, преводи на енглески, немачки или француски послужили су као „репетитор“. Ипак, срећом, наведени писци нису једини чији преводи постоје у међусобно суседним земљама.
У току је фамозни Сајам књига у Београду. Статистике кажу да већина људи на Сајам не долази са списком жељених књига, него допуштају случају да им неки наслов наметне. Навијам за то да се као један од неочекиваних хитова овог Сајма (по)јави роман албанског писца Стефана Чапаликуа „Затворено због одмора“. Књигу је објавила реномирана београдска издавачку кућа „Клио“, а са албанског ју је превео Данило Брајовић. Неколико година раније, иста издавачка кућа објавила је роман истог писца преведен пером истог преводиоца под насловом „Свако полуди на свој начин“. Први тираж тог романа је распродат што показује да интерес наше читалачке публике за Чапаликуа постоји.
Уосталом, чак и релативно баналан и суштински комерцијалан „блурб“ његовог новог романа јасно открива зашто би он могао бити интересантан нашем читаоцу: „На размеђи Београда, Тиране и Скадра, у јеку Другог светског рата, одвија се драма несрећних љубави оних који су чезнули за срећном будућношћу. Затворено због одмора чврсто нас обузима и одводи на другу страну, ону са које никада нисмо посматрали историју. Ово је прича о прошлости сагледаној очима губитника, о судбинама људи принуђених да живе у сасвим погрешним контекстима.
Обузети грчевитим покушајима решавања интимних потреса, у вртлогу оног највећег, колективног, јунаци различите етничке и религијске припадности изједначени су у патњи и страдању. Немци, Срби, Италијни и Албанци, у узајамним прожимањима и додирима, овде нису третирани тек са становишта историјске одговорности. Они су кривци у властитим животима, који им непрестано измичу контроли. Рат брише разлике међу људима, показујући да сви чезну само за једним – љубављу“.
Иначе, Чапалику је рођен 1965. године. Дипломирао је албански језик и књижевност на Универзитету у Тирани 1988, након чега је наставио стручно усавршавање у Италији, Чешкој и Енглеској, да би докторску дисертацију одбранио 1996. Од 2005. године истраживач је при Центру за албанске студије и професор естетике на Универзитету уметности у Тирани. Пише поезију, прозу, драме и есеје који су преведени на енглески, немачки, француски, италијански, румунски, пољски, бугарски, српски, македонски и турски језик. Позоришни је и филмски редитељ. За своје драме, извођене на националним и међународним позоришним фестивалима, освојио је бројне награде и признања и проглашен најбољим албанским драмским писцем 1995, 2003, 2007, 2012. и 2016. године.
Али кад бих неком требао на брзину објаснити зашто је Чапалику добар писац, не бих потенцирао његове романе. Да се прочита роман, ипак треба времена. Стога нам треба много мањи узорак у виду кратке приче. Наћи ћемо тај узорак у једном хрватском електронском књижевном часопису.
Прича се зове „Либера“ и почиње овако: „Догодило се то на почетку 90-их година. Најмлађа продавачица у највећој књижари у граду се звала Лири (Слобода). У то вријеме Лири, кћи дошљака, официра с јужних крајева земље, матурирала је и одмах добила то радно мјесто које као да је било створено за њу“.
Мајсторски је овде изведена „локализација“ која је истовремено и врло прецизна и технички скоро универзалистичка. Ипак, већ у другом пасусу директно се помиње Албанија, а одмах затим и сазнајемо да је Лири од свог љубавника, младића десет година старијег од себе, добила надимак Либера. Неко би рекао да је необично да надимак буде дужи од имена, да се име састоји од два слога, а надимак од три; Чапалику се не бави тиме, он нам тек открива младићев мотив за избор баш тог надимка. Њему се, наиме, јако допадао филм „Либера, аморе мио“ у којем су главне улоге тумачили Клаудија Кардинале и Беким Фехмиу.
Већ овај спој Клаудија Кардинале и Беким Фехмиу је сентиментални и поетички сигнал. Прича даље иде својим током, но сензибилног читаоца Чапалику је свакако већ „купио“. Након те информације, надимак Либера постаје незабораван. А писац који свом јунаку припише слабост спрам Клаудије Кардинале и Бекима Фехмиуа, овде ће свакако бити доживљен као „наш“ писац.
Мухарем Баздуљ
Извор: Косово Онлајн
