Како је срушен Анте Марковић, последњи премијер СФР Југославије

Анте Марковић,
(Фото: Радио Слободна Европа)

Зграда Палате Србије у Београду има чак 65.000 квадрата, али је тог децембарског дана 1991. године била скоро празна. У њој је, поред портира, био само један човек – последњи премијер СФР Југославије, Анте Марковић. Новинар Горан Милић је тог дана дошао у зграду тадашњег Савезног извршног већа (СИВ), седиште владе Југославије, већ начете оружаним сукобима у неким од република које су је чиниле.

Припремао се савезни буџет за наредну годину, али премијер, најпознатији по економским реформама којима је „одбранио динар и донео Југословенима плату од 1.000 немачких марака“ – у овом послу није учествовао. „Чак 80 одсто тог буџета је (бивши председник СР Југославије и Србије) Слободан Милошевић посредно намерио за финансирање Југословенске народне армије (ЈНА)“, каже Милић за ББЦ. „Марковић му се јако противио јер је био против рата и распада Југославије“.

Човек кога многи и данас помињу као последњу брану ка очувању Југославије му је тада, сећа се Милић, сам направио кафу „јер није имао ко други“.Месић за ББЦ: „Толико се ратовало и крви пролило, а границе нису ни за милиметар промењене“. Како је пропао покушај британског лорда да спречи рат у Југославији. Милан Кучан за ББЦ: „Нисмо желели да циљ остварујемо оружјем, већ разговором и договором – али то није успело“
Први вишестраначки избори у југословенским републикама 1990. године развејали су снове о опстанку федерације, и заједничке институције савезне државе скоро да нису функционисале – мало ко од нових националистичких вођа је желео наднационалног премијера.

Марковић је ипак Милићу рекао да неће отићи из политичке фотеље „макар га износили с ногама нагоре“. Није прошло ни 15 дана од њиховог сусрета, а Анте Марковић је поднео оставку. Вратио је мандат грађанима на конференцији за новинаре 20. децембра, упозоривши да у Југославији више нема ниједног државног органа којем би могао да преда оставку.

„Увек сам био доследно за мир и демократију, а против рата и зато ми је неприхватљиво да предложим ратни буџет и то не могу и нећу урадити“, рекао је новинарима. Те одлуке живо се и данас сећа Џефри Сакс, један од најпознатијих савремених економиста света. „Импресионирао ме је као симпатичан, пристојан и човек посвећен стабилизацији и реформисању Југославије“, каже Сакс, Марковићев саветник од 1989. године, за ББЦ на српском. „Срео сам се с њим те 1991. године, у последњим данима федеративне Југославије. Било је то веома тужно време за њега“.

Либерални саветници комунистичког премијера

Џефри Сакс,
(Фото: The Conversation)

О Марковићевој оставци данас се говори на економским и политичким катедрама Колумбија универзитета у Њујорку и Џонс Хопкинс универзитета у Балтимору – главни предавачи ових факултета су његови некадашњи саветници.

Убрзо пошто је 1989. године Марковић, учесник Народно ослободилачке борбе (НОБ) у Другом светском рату и дугогодишњи привредник, постао председник владе Југославије, његов саветник је постао Џефри Сакс. Помогао му је „да осмисли програм економских реформи“, план по којем ће Марковић бити упамћен, каже амерички економиста за ББЦ.

„Састајали смо се током мојих посета Београду, од септембра до децембра 1989. године“, каже Сакс, познат и као саветник неколико генералних секретара Уједињених нација, а данас професор на Универзитету Колумбија. Прве утиске из тих посета Југославији током јесени и зиме, Сакс је предочио у тексту за Вашингтон пост у децембру 1989.

„Југославија је један од најтежих изазова за политичку и економску трансформацију у источној Европи“, писао је тада. „Последњих месеци се чинило да је опстанак саме нације у питању, јер су се тенденције ка подели република увећале под теретом економског колапса“. У помоћ је тада притекао и амерички економиста Стив Хенки, данас професор примењене економије на Универзитету Џонс Хопкинс у Балтимору.

„Прво што вам падне на памет када поменете Анту Марковића је да је био врло бистар, искрен политичар“, каже Хенки за ББЦ на српском. „За разлику од већине југословенских политичара, био је поуздан играч са интегритетом“. Хенки је лично саветовао заправо Марковићевог потпредседника владе Живка Прегла, кога је, каже, први пут срео на вечери у Бечу 1989.

„Прегл ме је позвао да будем његов саветник“, сећа се Хенки. „Рекао сам да сам уздржан, јер сам био класични либерал, економиста слободног тржишта, а Прегл је био лидер Савеза комуниста Југославије“. Прегл га је изненадио, рекавши да је „његова репутација управо разлог зашто га зове за саветника“.

„Рекао је да жели да спроведе реформе слободног тржишта и не жели разводњене савете“. Хенки је, каже, пристао само ако Прегл расформира Савез комуниста Југославије. „’Како ћу, забога, то учинити?’ – рекао ми је Прегл“, препричава економиста. „Представио сам прецизан план игре. Прегл је истрајао и Савез комуниста Југославије се распао у јануару 1990″.

Економски план Анте Марковића – плата од 1.000 марака

Слободан Милошевић,
(Фото: Данас)

Југословенском премијеру је помоћ заиста и била потребна, јер је у држави у том тренутку владала највећа инфлација у Европи и криза динара. Прво што је Анте Марковић урадио била је деноминација динара, заправо, промена вредности валуте. Тако су 1990. године са 10.000 динара уклоњене четири нуле, а овим економским реформама земља је привремено изашла из кризе.

Инфлација је са 56 оборена на 2,4 одсто, а курс динара стабилизован и везан за немачку марку. „Био је то добар либерални програм који је брзо почео да даје резултате, што су осетили и грађани“, каже економиста Мијат Лакићевић за ББЦ. „Смањени су дугови, инфлација је побеђена, отварала су се предузећа, плате су расле“, истиче он.

Просечна плата Југословена достигла је 1.000 немачких марака. Марковић је, каже Стив Хенки, промовисао приватизацију као модел за оно што ће се касније називати капитализам са људским ликом, односно прелаз из комунистичког система, којим би привреда Југославије, али и сама земља, опстала. Премијер је тада, сећа се Хенки, проблем власништва називао „првим грехом социјалистичких друштава“.

„Две године сам стрпљиво спремао тај програм и рачунао претпоставке. „И када је кренуо, онда су ти резултати брзо постигнути“, рекао је Анте Марковић 2003. на суђењу за ратне злочине Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом. „У року од четири месеца инфлација је срушена. Био је то први случај у некој социјалистичкој земљи.“

-Када су становници Србије били милионери
-Кратка историја српске валуте у десет тачака
-Како решити катастрофалну хиперинфлацију

Добро вече Југославијо

Иако је Југославију за кратко време привремено извукао из економске кризе, политичка је била много захтевнија. Национализам је увелико бујао у чланицама југословенске федерације, заједничке институције једва да су функционисале, а државни медији били су подређени интересима сопствених република.

Управо из Марковићеве премијерске фотеље поникла је идеја о југословенској телевизији Јутел, а за главног уредника изабран је хрватски новинар Горан Милић. Речима „Добро вече, Југославијо“, Милић је у октобру 1990. на другом програму Телевизије Сарајева поздравио гледаоце широм земље и Јутел је почео да емитује програм.

„Нисам знао Анта Марковића када ме је поставио за уредника“, говори Милић за ББЦ. „Али схватио сам шта је његова идеја – да се само један сат дневно свуда у Југославији чује шта има да каже савезна влада“. Административно седиште Јутела је било у Истри, финансијско-правни сектор у Београду, а редакција у Сарајеву.

Јутел је направљен, објашњава Милић, у тренутку када су националне телевизије емитовале различит програм и „само препричавале политичаре“. „Морате да разумете да у том тренутку није могло, на пример, на државној телевизији у Београду да се чује шта (хрватски председник) Фрањо Туђман конкретно говори, „Није никада пуштан тонски, већ су новинари и политичари тумачили његове изјаве, осим када је изјављивао нешто што би иритирало људе у Србији“, тврди Милић. Милић за Марковића каже да је био „напредан и конструктиван човек“. „Није се мешао у мој посао“, додаје.

Рушење Анте Марковића

Милошевић и Туђман,
(Фото: Вијести)

Реформисти – овако се скраћено називала странка Анте Марковића коју је формирао средином 1990 године. Пуно име било је Савез реформских снага Југославије, а економиста Мијат Лакићевић каже да су је махом подржавали космополитски и либерално оријентисани људи који су били против рата.

„Анте Марковић је имао поклонике, био сам на промоцији странке“, каже Лакићевић. „Имао је подршку једног, али ипак, малог дела интелектуалне елите“. Ипак, на парламентарним изборима у четири још увек југословенске републике, Марковићева странке једва да је освојила неке мандате – у Северној Македонији 16,1 одсто, у Црној Гори 14, а у Босни 8,98 одсто гласова.

Најубедљивији пораз забележен је у Србији – свега 1,43 одсто гласова, насупрот Милошевићеве Социјалистичке партије Србије са освојених 46,1 одсто, После овог пораза, оба Марковићева плана, и економски и политички, почела су да се урушавају. „Премијера савезне владе нису желели ни Слободан Милошевић ни Фрањо Туђман тада“, тврди Милић.

„Туђман ми је то и рекао“.

Борисав Јовић, последњи председник СФРЈ, рекао је у интервјуу за ББЦ у децембру 2020. године да му је Милошевић пренео да је једна од тема састанка са Фрањом Туђманом у Карађорђеву, у марту 1991, била смена Анте Марковића. „Постојале су замерке на његов рад и постојала је обострана жеља и Туђмана и Милошевића да се Анте Марковић смени“, рекао је Јовић, који је преминуо у септембру 2021. године, у необјављеном разговору за ББЦ.

У књизи Последњи дани СФРЈ, Јовић је детаљно описао како је заједно са Милошевићем сковао план да се са политичке сцене уклони Марковић. Књигу је као доказни материјал у случају против Милошевића, користило тужилаштво Хашког трибунала. „Проводимо читав дан на броду и на мору (на Мљету) – на излету Вељко (Кадијевић, министар одбране СФРЈ), Слоба (Милошевић) и ја са породицама…“, наводи Јовић у књизи.

„Општи је закључак да је Анте Марковић за нас неприхватљив и непоуздан. Нико више не сумња да је директни експонент САД, одређен за рушење система и за скидање са власти свих који помишљају на социјализам… Вељко га зове ‘ку…н син'“. Додаје и да је написао серију од три чланка Истина о Анти Марковићу и послао Милошевићу.

„Он је то дао да се објави у Политици. Објавиће се 5,6,7 у наставцима под нечијим псеудонимом“, писао је Јовић. „Морамо га разобличити јер је народ у великој заблуди ко је он и шта је он. Многи у њему виде неког спасиоца“. Ко је био Борисав Јовић – председник Југославије у време њеног распада
Три деценије од дана када је Хрватска одлучила да напушта Југославију

Милан Кучан за ББЦ: „Нисмо желели да циљ остварујемо оружјем, већ разговором и договором – али то није успело“
Према сведочењу Марковића у Хашком трибуналу, главни разлог за његову смену био је договор Милошевића и Туђмана о подели Босне и Херцеговине, чему се он противио.

Због покушаја да не учествује у сукобима водећих политичара, Марковића су оштро нападали и у Србији и у Хрватској. „Да, мене су сатанизовале обе стране“ рекао је у он Хагу. Економиста Стив Хенки мисли да је „Анте Марковић барем био довољно паметан да избегне атентат“, иако су „Борисав Јовић и Слободан Милошевић уништили његове економске реформе“.

Понуда из Европске заједнице

Борислав Јовић,
(Фото: XXZ Magazin)

На столу Југославије се 1990. године појавила понуда Европске заједнице, данашње Европске уније. За Кира Глигорова, члана Марковићевог тима у то време, а касније првог председника Македоније, то је био трачак наде. Он је сведочио у Хагу да је понуда Брисела гласила – 5,5 милијарди долара ињекције Марковићевим реформама и моментални статус Југославије као придруженог члана Европске заједнице.

„Како су нам на састанку званичници Европске заједнице образложили понуду, први се за реч јавио Туђман и рекао да ни за какве милијарде није спреман да се одрекне хиљадугодишњег сна хрватског народа – Независне државе Хрватске. „Милошевић је потом рекао да њега занима Југославија само као федерација“, рекао је Глигоров.

После тога, каже Глигоров, представници Европске заједнице су са жаљењем утврдили да ће званичнике у Бриселу морати да обавесте да од договора и приступа нема ништа. Одбијање финансијске помоћи и статус придруженог члана Европске заједнице, Борисав Јовић није видео као грешку.

„Нудили су нам да, уместо да нас третирају као комунисте, да нас прогласе демократама и да Југославија постане демократска земља. „Што би онда значило да ми идемо на изборе, али да они мењају власт како они хоће, а ми на то нисмо могли да пристанемо“, рекао је Јовић за ББЦ на српском.

„Није ЕУ учитељица, а ми мали ђаци“: Шта је Хрватска добила од чланства у Европској унији
Зашто стоје преговори Србије и Европске уније Васил Тупурковски: „Запад је дозволио рат у Југославији, сада га не дозвољава”

Антиратни политичар у зло време

Реформе које је Марковић покушао да спроведе у дело нису успеле јер није имао подршку тада водећих политичара у Југославији, али ни Европе, објашњава економиста Џефри Сакс. „Чинило се да су европске силе биле потпуно незаинтересоване да подрже Југославију у том касном периоду“, мисли он.

„Многи у Европи су очигледно више желели да виде крај земље и њено раздвајање на државе наследнице“. Његов колега Стив Хенки кривце види искључиво у „непоузданим, неповерљивим и злонамерним југословенским политичарима“. „Да његове економске реформске идеје нису саботирали Милошевић и многи други, Југославија би и даље била нетакнута“, каже он.

Горан Милић описује Марковића као „антиратног политичара у зло време“, док Мијат Лакићевић мисли да је Марковићевом одласку највише допринео национализам. Више од деценију пошто је дао оставку и закључао кабинет последњег премијера Југославије, Анте Марковић је сведочио у Хагу против председника СРЈ Слободана Милошевића.

„Моје компетенције су биле тако мале, а мој лични ангажман је био покушај да се ипак не иде на најгоре, на рат. „Нисам успео највише захваљујући вама“, поручио је Милошевићу у судници.

Марија Јанковић, Бошко Хаџић

ББЦ