Пише: Милија Тодоровић
Навео бих овдје неколико мисли о народном, културном и духовном простору српског народа који се из Црне Горе данас доживљава и увјек се доживљавао (у најбољој традицији Петровића и свих њихових претходника) као полицентрична заједница, са неколико различитих и међусобно равноправних центара окупљања (Пећка патријаршија као духовно средиште; Нови Сад као сједиште Матице српске; Цетиње и ЦГ као вјековна оаза државне самобитности; Београд као највећи српски град и престоница највеће српске државе; а од недавно, из вртлога ратних збивања Требиње и Б. Лука су се обликовали као урбани центри прекодринских Срба). У том смислу није добро када један од тих центара (било који да је у питању) спочитава преосталима мањак љубави према српству, мањак бриге према заједничком идентитету, а поготово је штетно када се ти центри међусобно киње и омаловажавају. Црна Гора је у историјском и грађанском смислу, држава у којој се српски народ осјећа као свој на своме и у којој има довољно простора да тражи остварење и унапређење својих легитимних права (како унутар државе, тако и по питању интеграционих процеса у региону), и није добро да из других српских центара, умјесто понуде сарадње и помоћи на путу унапређења политичког живота, стижу неутемељене оптужбе и омаловажавања.
Колико се може чути, чак је и гласноговорницима режима у Београду јасно да је српски идентитет географски, историјски па ево и политички, вјековима полицентричан. И да то није, нити може бити, продукт нечије скорашње идеје или жеље, већ посљедица процеса који су центар српског народног окупљања, често мимо воље српског народа, бацали час на једну, час на другу страну Балкана. Од Цетиња до Сент Андреје, од Скопља до Книна. Оно што, међутим, поменути мислиоци неће и не желе да повежу у својим мудрим главама јесте чињеница да се ти центри нити могу, нити требају усисавати у једну политички хомогену цјелину, којом ће управљати др Ђуро Мацут, а чији ће они бити парадни привесци, апсолутно неспособни за аутономно дјеловање изван граница Србије, а за било какву сопствену српску добробит. Таква је данас Српска листа на сјеверу КИМ, таквом хоће да се учини (или на то да се сведе Република Српска), а таквом је неко замислио српску заједницу у Црној Гори. Таква је, уосталом, некада била и РС Крајина, од које (добрим дијелом и због тога) данас није остало ништа.
Зато, када год дође до знакова живота Срба изван Србије, а да су они усмјерени на интегрисаност поменутих у политичке системе у којима генерацијама живе (Срби у Влади ЦГ, Срби као конститутивни дио БИХ, Срби на Косову као адреса која учествује у међународним преговорима који се непосредно тичу њиховог опстанка) поједини политичари из Београда, у недостатку добре воље или квалитетне политичке визије, све те активне и аутономне Србе изван Србије, одмах проглашавају за не-Србе, сепаратисте, издајнике….
Зоран Ћирјаковић говори за Журнал (1): Српство је полицентрично
Лијепо је Вучићев режимски историчар Ч. Антић примјетио да чак ни Свети Петар Цетињски, у својим плановима да оснује српску државу, није (из објективних историјских околности) у њих укључивао Србију, која тада још ни не постоји. Исто тако, добро је рекао да ни сам Амфилохије Радовић, никада није доживљавао да је Београд (једини или први) центар свеколиког српства. За Амфилохија је то, прије Београда, свакако било Косово и Црна Гора. Али авај, ни то не помаже: у очима таквих стратега српских интеграција, по којима сваки Србин мора да игра по диктату из Београда, данас би и један и други цетињски митрополит били издајници, каквим је Амфилохија одавно видио некакав А. Раковић и под каквом оптужбом се већ неко вријеме „нишани“ садашњи цетињски митрополит Јоаникије и његови свештеници.
Чак и када би се сви Срби свијета сложили око тога да су сви ти други центри српског идентитетског окупљања, осим Београда, ствар прошлости, и да им нема мјеста у реалној политици осим у музејима, управо та реална политика говори да на данашњи дан Срби на Балкану живе макар у четири или пет различитих државних ентитета, и да, с обзиром на околности, није реално да се они политички уједине у један државни простор (чак ни ЕУ интеграције не предвиђају такву повезаност). С тим у вези, једина нормална и за Србе корисна политика била би јачање њиховог идентитета и аутономног потенцијала унутар тих држава у којима живе (конкретно: не правити никакве српске куће, као неке резервате или старачке домове у градовима који су већински српски, каква је нпр Подгорица, него учинити све да Срби владају том истом Подгорицом у мјери коју им допушта демократија). Не правити, дакле, културно и политички пасивне заједнице, које неће смјети или умјети да дишу, док не добију дозволу из Београда.
