Разговор водила: Јелена Јоргачевић
У петак, 20. децембра, Марији Тодоровој додељена је годишња награда Института за филозофију и друштвену теорију “Миладин Животић”. Награда се додељује водећим теоретичаркама и теоретичарима, онима чији рад одјекује у друштвеној пракси. А Марија Тодорова спада међу најзначајније светске историчаре који се баве овим регионом; њена књига Имагинарни Балкан поставила је темеље истраживања западних представа о Балкану. Након што је у том пионирском раду из 1997. (код нас је, у преводу Александре Бајазетов-Вучен, објављен у Библиотеци XX век 1999. године) идентификовала дискурс балканизма, друге ауторке и аутори наставили су да проучавају на које се начине и у којим областима конструисала представа овог дела Европе. Њена књига је постала једно од основних дела на студијама Југоисточне Европе. Пореклом је из Бугарске, из мешовите грчко-бугарске породице. Од 1998. живи и ради у САД, где је професорка емерита Универзитета у Илиноису Урбана-Шампејн.
Између осталог, добитница је награда Фондације Гугенхајм, Института за напредне студије у Берлину, Националног центра за хуманистичке науке, Центра Вудро Вилсон и Института за друштвене науке у Бечу, те више почасних доктората.
“ВРЕМЕ”: Прошло је око 30 година откако сте сковали термин балканизам. Да ли је тај дискурс и данас присутан на Западу?
МАРИЈА ТОДОРОВА: Он се формирао тек почетком 20. века, као резултат балканских ратова и Првог светског рата, али и због тога што је Запад са ниподаштавањем гледао на те мале, новонастале државе. Тај је дискурс био нарочито изражен непосредно после Првог светског рата, потом се касније повукао, а онда се силовито разбуктао током југословенских ратова.
Сада се поново повукао. Не чује се, између осталог, јер није политички коректно да се чује. Осим тога, велики део Балкана је већ део Европске уније. Али чак и када се говори о Западном Балкану – што је један смешан оксиморон, јер не постоји ни источни, ни северни, ни јужни Балкан – више се не користи балканистички дискурс. Можда је присутан још само у приватним разговорима. Међутим, стереотипи су и даље ту. Клеветање Балкана је и даље ту. Хијерархије су ту. Балканске државе се и даље сматрају другоразреднима, мада се то не односи само на њих, већ и на источноевропски део континента.
Постоје ли онда неки други аспекти на које се дискурс данас фокусира када је реч о овом делу Европе?
На корупцију и сиромаштво. На пример, ако прочитате вести, чак и када се Бугарска представља као привлачна туристичка дестинација, увек ће бити описана као “најсиромашнија земља”. Тај придев не може да изостане. Наравно, Бугари сада чекају да нека сиромашнија земља уђе у Европску унију како би коначно престали да буду “најсиромашнији”. Сиромаштво је криминализовано, сматра се нечим лошим, готово моралном маном.
Други велики фокус је корупција. Ако се осврнемо на теоретичаре, појам корупције веома је двосмислен. Шта је заправо корупција? Како се она конструише? Ко је дефинише? Када се пажљивије погледа, корупција се може наћи свуда. Има један виц, политичар каже: “Желимо само цивилизовану корупцију, попут оне у Италији.” Дакле, корупција постоји свуда, али управо она и сиромаштво служе као основни аргументи за одлагање даљих преговора о приступању земаља попут Северне Македоније, Албаније, Црне Горе, Србије и Босне и Херцеговине. Дискурс је, дакле, присутан, али се званично не користи.
Коначно, појам балканизације, који је настао после Другог светског рата, сада је толико широко употребљаван да је изгубио везу са територијом. Када људи кажу да је интернет “балканизован” или да је политика “балканизована”, они често немају појма шта је Балкан или где се он налази. “Балканизација” једноставно означава фрагментацију, што није нужно лоша ствар. Рецимо, људи говоре о “балканизацији капитала”. Дакле, тај појам може имати различита значења.
Када већ спомињемо фрагментацију, како видите европски идентитет? Да ли уопште постоји? Је ли на делу његова консолидација услед кризе или управо супротно?
Европски идентитет је у процесу дезинтеграције. Не мислим да је он икада заиста постојао, иако је после 1989. године – током деведесетих – постојала млађа генерација која је будила наду у то, јер су могли да путују свуда и уклапали су се готово свуда.
Били су вишејезични, прилагодљиви, образовани. Створили су неку врсту европског, па чак и космополитског идентитета јер су у то време често прелазили и преко океана. Сада, са економском кризом и национализацијом политике свуда, укључујући Сједињене Америчке Државе и Европу, то је изгубљено. Имате европски идентитет међу бирократама у Бриселу.
Наравно да је то дивна идеја и да је подржавам, али мислим да је тај идентитет нажалост ослабљен због објективних узрока. Ту је економија или, како неки кажу, избегличка криза. Али није избегличка криза створила економску, већ обрнуто. На неки начин, цео европски пројекат је заснован на либералном капитализму, али тај исти либерални капитализам створио је све те проблеме које сада пребацују на избеглице и остале факторе.
Дакле, нисам срећна што европски идентитет не постоји, али не можемо да знамо да ли ће то уништити Европску унију.
Како видите улогу либералног капитализма у успону АфД и Доналда Трампа? Да ли је њихов успех заиста подршка тим политикама или пре свега одређена реакција?
Апсолутно се ради о реакцији. Америчка Демократска странка кренула је путем самоуништења када је покушала да објасни гласање за Трампа тиме што су његови гласачи наводно људи испраних мозгова. Али није се радило само о гласу из протеста, већ и о томе да је Трамп, иако с једне стране врло непредвидив и нарцисоидан, веома вешто дотакнуо оно што људе заиста брине, шта осећају.
И не слажем се нужно са изједначавањем свих тих странака – Националног окупљања, АфД и других екстремних десничарских покрета – јер неке од њих долазе са социјалним програмима. То не значи да их треба волети, али само одбацивање њихових гласача и симпатизера као бедника, како их је назвала Хилари Клинтон, није исправно и није паметно. Треба се запитати зашто људи гласају за такве алтернативне опције. У случају Трампа, кључно је његово обећање да ће демонтирати институције. Наравно да он то неће моћи да уради, али његово обећање је, између осталог, разлог што су људи гласали за њега. Јер је наспрам тога било одржавање статуса кво.
Ви делом сада живите у Француској. Шта се тамо догађа, колико је жива побуна за очување социјалне државе?
Емануел Макрон је ефективно користио левицу да маргинализује Ле Пен, а сада потпуно издаје левицу и иде ка десници. Сећате се жутих прслука? И они су били против статуса кво, желећи да мењају институције. Наиме, људи се у многим државама буне против уништавања социјалних институција, што не постоји код оних који размишљају у терминима ефикасности и либералног капитализма. Некада су ти захтеви ирационални, али су суштински исправни. Држава може да приушти очување социјалних институција уместо што улаже у ратну машину, а најбогатији се даље богате.
Поменули сте како се Балкан посматра кроз призму корупције и сиромаштва. Овде је болна тема управо то што инвеститори долазе, користе јефтину радну снагу, власт им даје огромне субвенције, а радна права и еколошки стандарди се крше… Како би то могло да се промени? Иначе, како се мења тај однос центра и периферије у економском оквиру?
Економије се мењају. Италија је била центар света у 15. и 16. веку, затим је то постала Холандија, па Лондон и Париз, сада је то Њујорк… И на крају ће бити далеки Исток. Многе моје колеге, које су обично тражиле посао у Европи или САД, сада иду у Хонг Конг или Кину, где су боље плаћени. Тако јесте или ће бити и са другим пословима.
Дакле, природан је процес је да центар привлачи радну снагу. Што се тиче нашег региона, ситуација ће остати оваква, али ми не можемо са сигурношћу да знамо како ће се даље развијати трговачки путеви. Румунија и Бугарска ће постати пуноправне чланице шенгенске зоне од 1. јануара 2025. Те државе су већ биле испуниле све критеријуме, али су држане изван тог простора. Зашто? Аргументација Холанђана је била да су превише корумпирани; Аустријанци су били искренији, рекавши да се ради о пограничним подручјима и да не желе избеглице. Али у случају Холандије, откуд тај став? Прочитала сам једну анализу и учинила ми се логичном: Ротердам је највећа лука за улазак свега у Европу, укључујући и дроге. А ако имате шенгенску зону на источноевропском, балканском подручју, Пиреј такође постаје лука за улазак, што би одузело Ротердаму део промета. На крају, сиромаштво и јесте било изазвано, између осталог, шенгенским правилима. Када имате 10 или 20 километара дуге колоне камиона са робом који чекају на граници са Румунијом и Бугарском, свакако ће њихове економије бити мање ефикасне. Надам се да ће се то сада променити.
Сматрате ли да се такозваном Западном Балкану смеши улазак у Европску унију, или ћемо вечито остати у чекаоници?
Уверена сам да ће ЕУ на крају прихватити и преостале земље Балкана. Почевши преговоре са Молдавијом и Украјином, схватили су у Бриселу какав је то шамар био за Босну и Херцеговину, па су онда направили корак ка БиХ. Чињеница је да су за сваку наредну државу чланицу критеријуми увек били све виши. Али у тренутку када сви буду унутра, када сви буду могли слободно да се крећу, многи проблеми ће бити решени. Погледајте сада криминалне мреже, они прелазе границе без проблема. А када те границе буду скроз отворене, нормални, обични људи ће правити своје мреже. Наравно, не мислим да ће тећи мед и млеко, али ипак је боље бити део ЕУ него бити ван.
Постоје ли неке доминантне фантазије које Балкан тренутно има о себи? Или је и то нестало заједно са свим геополитичким и локалним променама?
Када људи седе у кафани и пију, говоре о некаквом балканском менталитету, али то је једноставно ћаскање. Постоје заједнички аспекти, било да се ради о музици, кухињи – мада ћете и ту наћи разлике – или о неким другим питањима која проистичу из заједничког историјског наслеђа. Имате то чак и у природи, али зависи од тога где гледате: западни Балкан је близак Италији, источни Балкан Турској. Али не мислим да постоји идеализовани период у историји, пријемчив да буде уздигнут и искоришћен, као што је то, рецимо, Аустроугарска – легенда о лепој монархији коју су људи користили стварајући идеју централне Европе.
Гдје лежи будућност Мила Ђукановића: Углављен између Спужа и Брисела у вртлогу гласина
Након што сте објавили књигу Имагинарни Балкан, и други аутори су почели да се баве том темом, попут Милице Бакић Хајден, Весне Голдсворти, Ларија Волфа… Данас доста младих људи из региона ради на факултетима широм Европе. Колико се истраживање Балкана променило за ове три деценије?
Много тога се променило, ми смо на известан начин установили то истраживање перцепције Балкана. Данас се више не говори о перцепцијама, што је епистемолошка промена која се не односи само на балканске студије. Пажња се сада више поклања економији, урбанизацији, проблемима животне средине и идентитета.
Дакле, сада имате позајмљене концепте који се примењују на регион. Некада се ти универзални дискурси неадекватно усвајају, попут оног о деколонизацији или раси. Али, с друге стране, постоје одлични радови који повезују Балкан са другим просторима и то не нужно само у смислу другог или трећег света, као што је Покрет несврстаних, већ и пре тога, када је реч о повезаности са Латинском Америком, Африком и другим местима. Чињеница је да постоје људи који се баве Балканом, млади научници који преузимају ову тему. Дивно је што се то дешава у тренутку када постоји криза у друштвено-хуманистичким наукама.
Та криза друштвено–хуманистичких наука заправо је глобални проблем. Шта таква криза показује? И мислите ли да ће доћи до извесне промене?
Друштвено-хуманистичке науке су у 19. веку биле на врху и са висине су гледале на природне науке. Данас имамо кризу која је везана за питање ефикасности, тачније – шта доноси новац. Али мислим да полако сведочимо једном преокрету.
Кина је, рецимо, веома много улагала у природне науке – резултате тога видимо – али сада су то почели да чине и када је реч о друштвено-хуманистичким наукама. Огромна су улагања у катедре за лингвистику. Зашто? Јер су схватили да су им потребни људи који умеју критички да промишљају. Амерички бизнисмен Дејвид Рубенштајн, кооснивач Карлајл групе, казао је да има нову формулу H = MC2, која значи – хуманистичке науке једнако више новца. Зато што се испоставило да су људи из хуманистичких наука најбољи извршни директори, најспособнији да начине преокрет који проистиче из критичког мишљења. А било се заборавило колико је критичко мишљење битно.
О русофобији
Русофобија је најснажнија у британској јавности и балтичким државама. Али и у Бугарској, која се сматра русофилском, дискурс је невероватно русофобан сада. А та демонизација Путина – шта год да се деси у свету, он је крив и стоји иза тога – изазива супротну реакцију, људи почињу то да исмевају.
Русофобија ће вероватно још дуго бити присутна у западној Европи, као што је то био случај и током 19. века. Али онда имате прекиде, реакције… Свакако да доста тога зависи и од исхода овога рата, али и од тога хоће ли ће БРИКС бити успешан. А свакако да за Европу није паметно да се потпуно одвоји од Русије. Јер Русија јесте царство, то је огромна територија, правити зид тамо је бесмислено. Међутим, она више није тако снажно царство и мислим и да унутар саме Русије постоји свест о њеним ограничењима. Стога ми прича о Русији која жели да освоји целу источну Европу звучи заиста сулудо, да не кажем нешто оштрије.
Извор: Време
