Превео: Милош Милојевић
Током више деценија, животни стандард је растао већини Израелaца – све до 7. октобра лани
Нико не може рећи са потпуним поуздањем којe ће бити дугорочне последице рата у Гази и споредних сукоба на Западној Обали и на граници са Либаном по Израел. Али већ данас, може се са сигурношћу претпоставити да рат означава крај двадесетогодишње епохе мира (по израелским стандардима) и просперитета (по било чијим стандардима) и повратак на стање милитаризованије државе и друштва што је Израел био током првих пола века свог постојања.
За посматраче са стране, чије су се представе образовале углавном када су спорадични сукоби са Хамасом, Хезболахом и Ираном доспевале на новинске насловне стране идеја да би земља могла постати милитаризованија делује мало вероватно. Током претходне две деценије, она је водила не мање од пет ратова и била је укључена у опсежни рат у потаји против Ирана. Удео њеног војног буџета у бруто домаћем производу је међу највишима на свету. Неких 69 одсто младих мушкараца и 56 одсто младих жена (не рачунајући ултраортодоксне Јевреје и израелске Арапе који су изузети) регрутују се у војну службу сваке године. Улице и шопинг молови пренатрпани су униформисаним војницима и велики број цивила носи аутоматско наоружање.
Али пре 7. октобра, Израелци су практично оставили иза себе идеју да су у стању сталног рата, нешто што су њихови родитељи и бабе и деде подразумевали. Ратови које је Израел водио били су кратки. Наносили су мало или нимало штете по економију или инфраструктуру, и број жртава је био мали, захваљујући знатним делом противракетном систему Гвоздена купола (Iron Dome). Палестинско питање остало је неразрешено, али постајало је све мање релевантно. Није било снажнијег подстицаја да се обнове преговори; уместо тога, говорило се о „смањивању сукоба“ побољшавањем живота Палестинца који су под израелском влашћу којима се не би дала држава.
Ништа од овога није било у потпуности илузорно. Аврамовим споразумима (Abraham Accords) из 2020. године нормализоване су израелске везе са Уједињеним Арапским Емиратима и другим арапским државама. Пре 7. октобра, Саудијска Арабија се изгледа помицала према сличном договору. Израел је са добродошлицом дочекан у регионалне економске иницијативе као што су група Ај2Ју2 коју чине Индија, Израел, Уједињени Арапски Емирати и Сједињене Америчке Државе; Источномедитерански гасни форум у који су укључени Кипар, Египат, Француска, Грчка, Израел, Италија, Јордан и Палестина и Индијско-блискоисточно-европски економски коридор, који је обзнањен у недељи уочи седмооктобарских напада. Разговори у Израелу и заливским државама о новом Блиском истоку – који је мање усредсређен на сукобљавања а више на економски развој – нису деловали неуверљиво.
Све ово имало је непосредан утицај на израелску војску. Војна потрошња опадала је постојано са 15,6 одсто бруто домаћег производа 1991. године, уочи постизања споразума у Ослу, до 4,5 одсто 2022. године – што је и даље више у односу на светске стандарде. Одбрана није само постала лакше бреме по новчанике Израелаца већ је захтевала и мање њиховог времена: укупан број дана које су резервисти проводили у војсци опао је са 10 милиона 1985. године на 4 милиона 2000. и свега 2 милиона 2018, према наводима Јерусалимског института за стратегију и сугурност. Удео младих људи који не припадају заједници ултраортодоксних Јевреја а који су добијали изузеће од војне службе је постојано растао. Подршка обавезном служењу војног рока – средишње место израелског друштвеног уговора – опала је на испод 50 одсто 2021, према истраживању јавног мњења Изралеског демократског института, што је знатна промена у склоностима Израелаца. Израелске одбрамбене снаге све више су се ослањале на технологију и ваздухопловне снаге у односу на тенкове и пешадију за одвраћање непријатеља.
Умањено војно бреме и све снажније уверење да је Изреаел миран и безбедан те да може брзо да се поврати после ратних периода дало је огроман замајац економији. И заиста, један од разлога због чега је одбрамбено финансијско бреме толико олакшано јесте што је економија расла много брже од војне потрошње. Тридесет година пре Седмог октобра биле су године „нације старт-апова“ . Израел је усвојио модел старт-апова из калифорнијске Силицијумске долине са огромним ентузијазмом стварајући високотехнолошког џина. У овом сектору створен је велики број добро плаћених послова, привучене су милијарде долара страних инвестиција и остварен је трговински суфицит без преседана. Богатство се разлило широм израелског друштва и омогућило је влади да умањи стопе опорезивања на ниво нешто испод просека за државе Организације за економску сарадњу и развој.
Фајненшел тајмс: „Нема посла“ – напад Хамаса погодио је израелску економију
Израел наредних година, ако не и дуже, изгледаће сасвим другачије. Како би се покрили трошкови рата у Гази војни издаци ће порасти за близу 80 одсто ове године (када се укључи и америчка помоћ), или око 70 милијарди шекела. Ова бројка остаје предмет расправа али чак и пословично штедљиво Министарство финансија прихвата да ће морати да порасту за барем 20 милијарди шекела годишње. Како би ово било плаћено влада је одлучила да среже друге сегменте потрошње и да повећа овогодишњи буџетски дефицит на 6,6 одсто бруто домаћег производа. Овај ниво је неодржив, стога уколико војна потрошња остане на високом нивоу током следећих неколико година, Израел ће на крајју морати да преокрене дугорочни тренд смањивања пореза.
Оштар раст војне потрошње делује неизбежно, чак и уколико се примири сукоб са Хамасом или постане сукоб ниског интензитета током наредних неколико година. Напад Хамаса 7. октобра прошле године научио је израелску војску да технологија има своја ограничења (Хамас је са лакоћом савладао одбрану дуж границе између Израела и Газе) и да ништа не може да замени присуство компених снага на терену. Војна служба ће стога бити продужена на пуне три године у односу на садашње две године и осам месеци, и резервисти ће бити много чешће позивани. Многим резервистима који су претходних недеља послати кући из Газе речено је да ће ускоро бити поново позвани.
Рат је такође научио израелске доносиоце одлука још једну важну лекцију. Наиме да будући сукоби прете да се одуже те да током њих дође до исцрпљивања резерви муниције по запањујућој стопи. Без америчког ваздушког моста, Израел не би имао довољно провијанта да одржи офанзиву у Гази због недостатка домаћих производних капацитета. Израел ће сада у извесној мери морати да се одрекне усредсређености на одбрамбену електронику и сајбер ратовање како би произвео више бомби и друге муниције ниског технолошког нивоа као и да потроши доста новца на веће резерве наоружања. Премијер Бенјамин Нетанјаху рекао је свом кабинету да ће затражити одобравање одлуке за знатно проширење израелске војне индустрије.
Ове одлуке ће неизбежно одјекивати широм економије. Виши порези ће природно одвратити пословни развој и раст и, на крају, умањити економски раст. Израел је током многих година уживао необично снажан кредитни рејтинг захваљујући стабилним јавним финансијама, али мање мирно и сигурно национално безбедносно окружење, подићи ће летвицу ризика за светске инвеститоре да улажу новац у Израел. На почетку рата између Израела и Хамаса, агенције за процену кредитног рејтинга Ес енд пи, Моди и Фич огласиле су негативним израелске кредитне могућности.
Напетије безбедносно окружење има дубоке последице и по израелски старт-ап сектор, који прибавља половину или више свог капитала из иностраства и веома се ослања на претежно младу и мушку радну снагу која је сада позвана на војну службу. Инжењери и предузимачи могу лако да се преселе у иностраство уколико сматрају да услови у Израелу постају све неповољнији. Безбедносне бриге могу чак негативно утицати на пословичну отпорност израелског пословања – способности да се носи са терором и ракетним нападима те да испуњава поруџбине клијената. Ова отпорност била је делимично заснована на преовлађујућем самопоуздању да је Израел добро брањен и да се помало али сигурно креће ка мирнијем добу и прихватању у региону. Сада, све више и више Израелаца сагледава да се њихова земља креће у обрнутом смеру.
Последњи пут када је Израел претрпео тако катаклизматичан ударац на своје војно самопоуздање било је током Арапско-израелског рата 1973. године. То је довело до наглог раста војне потрошње и десет или нешто више година које историчари означавају као „изгубљене године“ израелске економије. Шок претрпљен 2023. године ни изблиза није толико жесток, и утицај ће по свој прилици бити мањи. Економија је неколико пута већа, за разлику од 1973. године не делује да се светска економија креће у правцу рецесије, што би учинило израелски опоравак много тежим, и Израел на располагању има своју енергетску и одбрамбену индустрију на које може да се ослони. Војна индустрија ће по свој прилици расти због повећане домаће и светске потражње (ово потоње због рата у Украјини), док израелска гасна индустрија очекује бујање потражње из Египта и Европе. Нове истраживачке лиценце издате су недуго након што је отпочео рат у Гази и могле би да воде повећаној производњи.
Ипак, повратак на стари, милитаризованији Израел неће бити лако. Рат је разбуктао раст патриотизма и већу спремност младих не само да служе у војсци него и да добровољно обављају борбене дужности. Али ово расположење не мора дуго да потраје. Нетанјаху је и даље личност која поларизује друштво и земља је дубоко подељена о питањима око којих се спорила дуго пре напада 7. октобра, укључујући владин контроверзни програм судске реформе. Неки припадници млађе генерације који су одрасли у ери повећаног материјалног благостања сигурно ће са негодовањем гледати на могућности виших пораза и већих обавеза према држави. Најпаметнијим и најуспешнијим међу њима на располагању ће бити могућност да оду из земље. Што значи да би одлив мозгова могао бити једна од штетних последица коју ће Израел претрпети због рата.
Аутор је уредник економске рубрике и колумниста енглескојезичног издања израелских новина Харец као и аутор књиге Israel’s Technology Economy
Извор: Foreign Policy
