Piše: Pol Olster
Te nedelje ujutro polako je otpočinjao dan, odmarao se za nastupajuću radnu nedelju u Univerzitetskoj bolnici u San Antoniju, koja je delovala kao naporna, prepuna obaveza.
Kad je ubica otpočeo svoj napad u crkvi, dobri momak je čvrsto spavao u svom krevetu, ali u jedanaest i trideset njegova ćerka je ušla u sobu da mu kaže da joj se učinilo da čuje pucnje, i da dopiru iz blizine. Seo je i počeo da osluškuje, no u tom delu kuće zvuci su bili sasvim prigušeni, poput dobovanja kiše o prozor. Ustao je, navukao farmerice, ušao u dnevni boravak, koji se nalazi u prednjem delu kuće i konačno je shvatio da odnekud zaista dopiru zvuci pucnjave. Potpuno razbuđen i svestan, požurio je do stražnje prostorije u kojoj čuva oružje, otvorio sef i uzeo jednu od pušaka AR-15 koju je brzinski napunio; uzeo je nekoliko šaržera.
Do tada je njegova ćerka već autom otišla od kuće i vratila se s vestima da se pucnji čuju u crkvi. On je odmah pozvao telefonom suprugu koja je bila u poseti jednoj od njihovih udatih ćerki – da je obavesti o onome što se dešava preko puta i kad je ona počela da ga moli da ne ide tamo, spustio je slušalicu i bos pošao ka ulaznim vratima. Za njim je krenula ćerka, ali joj je, da bi je zaštitio od potencijalnih povreda, rekao da se vrati i da mu napuni još jedan okvir. Zatim je sam izašao na ulicu, prešao na drugu stranu i prepešačio sto trideset metara do crkve dok je zvuk pucnjave koja je dopirala iznutra postajao sve glasniji. U toku je bio zastrašujući užas i dobri momak s puškom, koji je znao većinu ako ne i sve pripadnike te crkve, spontano je viknuo koliko ga je grlo nosilo „Hej!“. Taktički, to je bio pogrešan potez – odavanje svoje pozicije onome ko puca – ali kako su mu preživeli iz crkve kasnije rekli, ubica se zaustavio kad je čuo snagu i rešenost u tom glasu, a onda je, za nekoliko sekundi, spustio pušku i krenuo prema vratima. Niz je bio prekinut. U svom članku, Muni piše da je hrabri vodoinstalater ubeđen da je kroz njega progovorio Sveti duh „da bi pozvao demona da izađe iz crkve“.
A onda je počela razmena vatre. Ubica je izjurio u svom oklopu, sa šlemom s vizirom i pištoljem u ruci dok je Dobri Samarićanin potražio zaklon iza „Dodžovog“ kamioneta parkiranog ispred kuće preko puta. Ubica je ispalio tri metka – jedan u vozilo, jedan u automobil koji se nalazio pored, i jedan u kuću – tri promašaja. Vodoinstalater je pucao četiri puta, dvaput po dva metka, i svaki je pogodio u metu. Prva dva u prednji deo pancira, koja su izazvala ozbiljne kontuzije na torzu ubice, posle čega je on krenuo da beži prema svom vozilu – tridesetak metara udaljenom od „dodža“ – kad su ga druga dva metka pogodila, jedan u nogu, drugi u nezaštićeni deo na spoju prednjeg i zadnjeg dela pancira, u predelu pazuha. I dalje na nogama, i dalje u trku, ubica je uskočio u svoj miniven, tresnuo vratima i još dvaput zapucao kroz prozor s leve strane – i oba puta promašio. Ciljajući njegovu glavu, vodoinstalater je petim metkom razneo bočno staklo s vozačeve strane, i dok je ubica pritiskao papučicu gasa davši se u beg, njegov bosonogi protivnik podigao je pušku poslednji put. Šesti metak je razbio staklo pozadi i zaustavio se u blizini vozačevih lopatica.
Najpre ta razmena vatre, a onda, nekom čudnom igrom slučaja, jurnjava automobilima koja je usledila, zato što se tog dana slučajnost potrudila da jedan drugi „dodž“ kamionet zastane kod znaka „stop“ nedaleko od crkve. U njemu je bio dvadesetsedmogodišnji muškarac koji je tog jutra došao u grad da bi se video sa svojom devojkom. Usporavao je sve dok nije stao ispred saobraćajnog znaka i začuo zvonku jeku puščane vatre koja je dopirala iz pravca crkve i nazvao policiju. Dobri čovek je dotrčao do kamioneta i uzviknuo: „Taj tip je upravo pucao po crkvi. Moramo ga zaustaviti.“ Trenutak kasnije začuo je zvuk otključavanja vrata, popeo se i seo pored vozača, i njih dvojica su krenula u poteru za ubicom, jurili su prema severu i preko stopedeset kilometara na sat asfaltnim putem sa dve trake koji je vijugao kroz zaravni Teksasa. Mladić je dispečera na broju 911 sve vreme obaveštavao o tome gde se nalaze tokom te vožnje od dvanaest-trinaest kilometara, dok je u drugom autu ubica takođe bio na telefonu, najpre sa suprugom koja ga je ostavila, a onda i sa svojim roditeljima, otvoreno im priznavši šta je učinio u crkvi, ponavljao je iznova i iznova kako mu je žao što je to uradio, kako mu je strašno, strašno žao. Završio je razgovor rekavši da je teško ranjen i da misli „da se neće izvući“. Na kraju je izgubio kontrolu nad vozilom, udario u znak stop, pa se zaneo tako da je vozilo preletelo preko kanala pored puta i završilo posle nekih desetak metara u obližnjem polju. Dok su oni koji su ga jurili stigli, on je već pucao sebi u glavu i tako okončao svoj kratki, ružni život.
(Odlomak iz knjige „Nacija okupana krvlju“, izdavač „Geopoetika“,
prevodilac Ivana Đurić Paunović)
Izvor: Novosti
