Piše: Enes Halilović
Kad bol proviri kroz usta, treba mu dopustiti da iskoči stoji na koricama novog romana „Bekos“ nagrađivanog pisca Enesa Halilovića: O tome da je reč o jednom od najsnažnih glasova savremene književnosti svedoče brojna priznanja, među poslednjima i Velika nagrada Ivo Andrić koju dodeljuje Andrićev institut iz Višegrada.
Halilovićeva dela, i poetska i prozna, na osoben način snažnim autorskim rukopisom mešaju antiku i savremenost, fikciju i dokumentarnost, sa ciljem da nam objasne da smo svi oduvek ovde, na istom terenu, i da vreme i prostor za priču ne znače gotovo ništa. Ali i da nas bez priče – zapravo nema.
Upravo sa takvih pozicija nastaje i roman „Bekos“koji je – iako se tek nedavno pojavio – već zavredeo jednu književnu nagradu. „Bekos“ je nešto drugo. Povodom nagrađene pesničke knjige „Sekvoja“ njen autor je kazao da i poezija kao sekvoja raste u nebo i da – sve bolja i savršenija – ide ka budućnosti. Posle čitanja „Bekosa“ to bi se iz mnogo razloga moglo reći i za taj roman.
„Borio sam se da napišem zanimljivu knjigu, drugačiju od prethodnih. Ne treba pisac celog života da piše jednu knjigu, nego uvek mora da se čuje šum novog lišća na istom drvetu. Imao sam zadatak, posmatrajući današnjeg čoveka čija je pažnja fragmentizovana telefonom, računarima, televizijom, informacijama, da oslikam umor savremenog čoveka. Bio je veliki izazov osmisliti kako da se napiše knjiga koja može da drži pažnju savremenog čitaoca. Jer mnogi ljudi danas nemaju mentalnu snagu da budu u jednom umetničkom delu 200, 600 ili 1000 stranica. Ne znam zašto, ali ne može svako da čita roman, ali i oni koji mogu razmaženi su. Mi danas preko interneta možemo da vidimo kako raste šuma u Brazilu, kako živi čovek u Avganistanu, kako na Kamčatki neko lovi ribu i to romanopisca stavlja pred veliki zadatak: da napiše zanimljivu knjigu u vreme kada čovek za samo jednu sekundu može mnogo toga da sazna“.
Priču ste ispričali iz tri glasa…
„To je bila moja pripovedačka strategija. U osnovi je to istinita priča sazdana od mnogih istinitih događaja koja sadrži u sebi određenu dokumentarnost i čitatnost. Zapravo, moj roman je sazdan iz čestica, iz kvantova. Tu su i stihovi i dokumenti, tu je zapravo sve u funkciji da se ispriča jedna priča“.
Priča „Bekosa“ stiže iz života, obiluje autentičnim imenima koja pamtimo uglavnom iz crnih hronika, ali ona je istovremeno i preoblikovana u visoku književnost. Kako se to postiže?
„Za mene je velika počast da čujem da to jeste i život i književnost. Jeste, ima mnogo životnoga u knjizi, ima mnogo dokumentarnog, nekih rečenica koje je neko izgovorio, ima mnogo događaja koji su se zbili i povezali na neki način u jedan niz, u jednu fabulu kao delovi, fragmenti. Danas je takvo vreme, pruža mnogo različitih uvida, ali treba da nađemo šta je zajednički imenilac. Možda je umetnost dobar put da tumačimo život i vreme u kojem živimo, da tumačimo određeni prostor“.
U vašem romanu taj prostor je Evropa.
„U osnovi ona se dešava na Balkanu, na Pešterskoj visoravni, ali i u Beogradu, u jednom trenutku i u Rusiji, negde na granici Rusije i Finske, u jednom hladnom mestu koje je jednog dana bilo toplo pa su ga prozvali Afrikanda. Dešava se u jednom poznatom zatvoru u Sankt Peterburgu, opisan je stvarni događaj autentično sa svim imenima i sa svakim detaljem, čak do jednog miša koji se pojavljuje u menzi, čak do žice, do pokušaja bekstva jedne nedelje, kako su to pokušali da urade zatvorenici iz jedne sobe, da dođu do slobode. Priča se dešava malo i u Rumuniji. U osnovi, ona je naslonjena na Troju i na Rim. I na savremenu Italiju, ali pre svega na drevni Rim, na Rimsku imperiju, na Vergilija kao čoveka koji je kao pesnik dao poetski put Rimskoj imperiji, ali i Troja kao važna priča odakle je došao Eneja. A Eneja je poreklom Trojanac, takođe i Dardanac, predstavnik drevnog naroda na Balkanu, tako da smo mi na neki način u srži tih događaja evropske kulture. Mi pripadamo svemu tome i cela ta velika svetska kultura pripada nama, naročito ako je čitamo i ako je konzumiramo. Ja sam pokušao da povežem savremene junake sa dedom Odiseja i Jasona. Želeo sam da te nekadašnje junake povežem sa savremenim junacima, da vidimo kakvi se ratovi danas vode u mafijaškim klanovima, ali i kakvi se ratovi vode unutar ljudi. Ako bih ukazao na adresu moje inspiracije rekao bih da je ona u osećanju da svaki čovek treba da bude sa svojim bližnjim onda kada mu je najpotrebnije, da mi moramo da zaštitimo našu decu u svakom trenutku njihovog života. Rekao bih da je knjiga „Bekos“ zapravo knjiga o deci i o roditeljima“.
Sve tri priče govore o malim ljudima, gotovo marginalcima, unesrećenim, zbunjenim, o onima koji tragajući za osloncem i smislom izneveravaju često i moralnost i ljudskost. Takođe vuku i grehove predaka koji – kako su i Stari Grci verovali – nikad ne zastarevaju i dolaze na naplatu.
„Čovek je kao neki predmet koji se spušta ni strmu ravan, kao neki valjak ili lopta. Postoji nešto što je zapravo određeno i pre njegovog rođenja. Mislim da ljudi žive živote, vrlo dobro znaju i šta je u tim životima dobro i šta nije dobro, ali često ne mogu da izađu iz svoje kože ili da pobegnu od onog što možda i znaju da ih u nekom trenutku čeka. Možda to važi za svakog čoveka, ne samo za literane junake, nego i za svakog čoveka koji korača ulicom. Možda ljudi dobro znaju šta bi trebalo i šta ne bi trebalo, ali ipak rade onako kako rade. To su velika pitanja koja čovek zapravo i ne može da odgonetne i ne treba da se time bavi. Šta je to što je sudbinom zapisano? Zapisano je i tako će se desiti. Što se tiče mojih junaka i njihovih života… oni su se našli u jednom vremenu, u jednom prostoru, u nekim ulogama. I oni žive svoje uloge i često čovek tu ulogu traži. Često je on sebi daje ili prihvata ukoliko mu je društvo nametne. Moja ideja sa ovom knjigom bila je da stvorim umetnost, da se neko zamisli nad onim što tamo vidi čitajući… Ne znam da li će biti zanimljivo mojim čitaocima, ali zapravo sve je to nešto što je titralo u pojedinostima i ja sam zapravo želeo da to stavim u roman u jednu veću formu da bi to pulsiralo zajedno. Tražio sam način da što više čestica vežem u jednu celinu, roman jeste put za to. A da li će se knjiga čitati za 100, 200 ili 500 godina, vreme će pokazati. Nadam se da će ljudi i tada čitati knjige i da će biti verni umetnosti možda i više nego sada. Danas su, kao što vidimo, mnoge stvari došle do svojih limita. Mnogi pojmovi, mnogi poslovi. Evo meni je teško da gledam košarkašku utakmicu – a nekad sam igrao košarku – jer toliko smo gledali krajeva i zanimljivih završnica da nemamo skoro ništa novo da vidimo na košarkaškom meču. Jedino što mi još drži pažnju od tih “ljudskih stvari“ je umetnost – da vidim neku zanimljivu predstavu, sliku, da čujem neku zanimljivu kompoziciju, pročitam dobru pesmu, priču, roman ili da pogledam neku zanimljivu građevinu. Stvari su došle do svojih limita, i današnjem čoveku prepunom informacija, umetnost je, po mom uverenju, put da se one poslažu na pravi način: da ono što je trivijalno ode među trivialnosti, da ono što je nebitno ode među nepotrebnosti, a da ono što je potrebno bude upamćeno“.
I Vi romanu „Bekos“ slažete informacije iz života i pretvarate sve to u umetnost: i istoriju kriminalnih obračuna u Srbiji, i raspad bivše države, i savremenu Virdžinu koja trči da bi pobegla od sebe… Da li vi to slikate izgubljenost savremenog čoveka koji stalno trčimo za nečim, a ne uspeva da se poveže sa sobom i pronađe sopstvenu istinu?
„Pronaći istinu o sebi, reći istinu o sebi, biti ja, veoma je teško. Mnogi ljudi provedu živote u avanturi da ne budu ono što jesu. Mnogi ljudi žive tuđe živote, bukvalno, ili žive živote onako kako su im drugi zacrtali. Veliko je pitanje pred čovekom da na njega odgovori i kaže šta ja želim, koga ja volim, ja sam to što jesam… To su velika životna pitanja i to uglavnom niko ne pita svoju decu. I pođimo od banalne situacije da uglavnom roditelji nikad ne pitaju decu koga vole, nego savetuju ko je dobar za brak ili nešto slično. Tako je to sa ljudima, možda je to svuda u svetu tako, možda je samo kod nas na Balkanu, ne znam. Ali pronaći sebe veliki je životni zadatak i mnogi to zaista ne uspevaju. Možda je taj proces bolan, ali je istovremeno i lekovito saznati istinu o sebi i vratiti se u svoju kožu iz koje mnogi beže, živeći potpuno paralelne živote. Ja naravno nisam pisao knjigu ni kao psiholog, ni kao psihijatar, kao umetnik samo dajem umetnički doživljaj tog traganja ili bekstva i pronalaženja sebe.
Naslov romana sadrži prvu iskonsku reč koju je čovek izgovorio, tako beleži Herodot, a ceo roman je i svojevrsna potvrda uverenja da čovek mora da progovori te da je priča – potvrda njegovog postojanja.
„Priča je naša potreba. Moj roman je o tome da čovek mora da progovori nešto o sebi na neki način, da mora da kaže i da mu je tada verovatno i lakše. To je povezano takođe sa istorijom kao jedno trajanje, kao zajednički imenilac svih ljudi koji se uopšte ne menjaju od prvog do poslednjeg, iste su zakonitosti u ljudima i svi mi moramo da kažemo i svi mi znamo koliko je lakše kada nešto kažemo. Ovaj roman jeste jedna postavka moje teze da čovek dok priča priču zapravo i sam traži pažnju, da on mora da govori da bi ga neko čuo, pa i ja sam taj koji to mora da govori. Pričanje je u skladu i sa mojim imenom, Enes znači onaj razgovorljivi koji priča priču, tako da ja, eto, živim u skladu sa svojim imenom“.
Izvor: Iskra/ Sputnjik
