Dragi Uredniče, — Vaše pitanje samo se sobom upućuje među pisce koji su određeno dramatičari, romansijeri, pripovedači, pesnici. Proširili ste broj učesnika prozaistima. Možda se uostalom može sa nešto interesa pročitati i neki poizdalji podatak o tome kako trepere prirode i temperamenti u raznim ljudima.
U jedno vreme mi je, detetu od dvanaestak godina, ostalo bilo da čitave dane i deo noći, zurim kroz prozor na Dunav. Jedini prozor moje sobe gledao je u vrlo usku i kratku uličicu koja se zatim nizbrdno širila i, tako da kažem, slivala pravo u reku, a reka u ono davno vreme još nije bila kamenitim nasipom potisnuta. Dunav se video i čuo odlično. Moćan, širok, nikada nije bio miran. Ni traga od istočnih vetrova, svejedno, valja talase u dva reda, jedne nad drugima. Donji red, gusta tamna voda, gornji red, sama energija. Vijuge hvataju jedna u drugu pravilno, uvek dostižno, novi i novi zamasi rađaju se u masi vodenoj, vajano čvrstoj. Ritam, tempo, stil od prirode komponovani i garantovani. Pevanje i uzdasi talasa kao na koncertu izraziti. Čuveni muzičar Debisi morao je umati slavan vodeni sluh, i imao je šta čuti. Prođe li brod, ili neko veslom zaseče oble mase vode, zglobovi zaškripe, ton skoči na tercu, i talas nastavlja kao od majke rođen, a dva nisu sasvim jednaka. Kohezija sva od živaca, jer kohezija garantuje egzistenciju. Kohezija je oblik, i lepota i snaga, umetnost. Setim se te partiture Dunava kad čitam sasvim moderne tekstove svežih pisaca: u detaljima red i poezija, ali kohezija zanemarena i to je onda razur ritma, tona, pa i smisla: to je hladan tekst. U koheziji je usponska snaga, udarna snaga. Umetnost ne uspavljuje, ona šiba. Umetnost, svejedno koja, a čak i nauka, ako kao danas uznapreduje čarobno, arhitvorački, ako dakle u naučniku radi mašta – i umetnost i nauka moraju brektati od snage, usisivati posmatrače, ustreliti čoveka, kao ljubav, pravo u srce, ili u krila, ili u korene krila, čega ima u svakome čoveku.
Ukratko: mene lično – a to ste pitali – mene pre svega ljudskoga potresa, zove, savlađuje Priroda. Čuveni slikar Pikaso kaže: „Drugo je priroda, drugo je umetnost”. Tačno: mnogostruko su drugo i drugo. Recimo: priroda, vasiona, to su zakoni; umetnost, to su stilovi. Zakon menja suštinu života, stil menja način života. Sa starodrevna svoja četiri elementa priroda izvodi izvorna savršenstva klasična i romantična. Najsjajnija nauka, danas to su prirodne nauke koje su, danas, vrsta savremene umetnosti. Velik deo je tu čovekov, ali veći prirodin. Čovek ostaje manje ili više onaj Mađioničarev šegrt koji uvarda jedno, drugo, deseto, oslobodi tajnu, a ona, tajna, zafunkcioniše kao pomamna. Vidi čovek tada da nije predvideo da ne ume da zadrži ili i raščini, da vrati u prirodne uslove i mere i nauku i veštinu u dejstvima. Osećate li meru užasa u svetu od oslobođenih tajni? Jer, čovečno je da čovek upotrebi jednoga dana bombu bilo kao mađioničar bilo kao šegrt… Ukratko, vuče me, pridobija me umetnost, stara i nova, ako nju vuku svetska i vasionska pitanja, ako traži ključeve za novu civilizaciju među ljudima ali u relacijama svetskim. Eto nâs na dotrajalosti hrišćanske civilizacije! Hirošima je lampa na raskršću. Na krajnji Istok smo poslali najmoderniju poslanicu hrišćanske civilizacije sa Zapada. Svejedno što ključeve nove civilizacije ko zna kad će, i u kolikom broju, čovek naći. Svejedno što Marlo tek u ponositoj želji čeka da umetnost „stavi svet pod pitanje”. Svejedno, čast je nauci i umetnosti što traže da postavljaju vasionska pitanja, što prirodi otimaju tajnu po tajnu. Ukratko: vuče me umetnost, radost su mi umetnici koji će postavljati pitanja o množini svetova u vasioni, o putovanju kroz vasionu; pitanja o civilizacijama; pitanje prostiranja i trajanja života i trajanja tragova; pitanja količine materije; pitanja moći govora ljudskoga. I na kraju, meni lično drago pitanje: o čulu, o pojavi, o suštini sećanja.
Sećanje? Ima eonski dugo i možda nekim načinom i večno trajanje i prenošenje; ima živu preciznost života i živih tokova: ali se, eto, ne da fotografisati u veku fotografskih čuda! … Stojim pred hodničkim prozorom brzoga voza, noću, i igram se vasionskog proletanja svetova, i nagađam šta se zbiva po usamljenim tačkicama ljudskih naselja. I odjedared, kroz klaparanje točkova čujem jasno dečju graju, i vidim jasno i poznajem odlično svu decu, sebe i svoje nekadašnje drugove kad smo skakali i grajali oko problema: gde li to treba baciti prašinku pa da je nema. Juri voz i ja, dete, spolja ga sustižem, dok sam se ovde iznutra sva ukočila od nepomičnog stajanja. Otkuda to sećanje tu, tad? Najzad, to je komadić moga života i prvoga batrganja po problemima. Ali otkuda u meni, sećanje na onoga moga, ili našega, pretka čudnog ptičjeg lika a sa jasno našim porodičnim oznakama, koga se u pola beloga dana setim uvek pod istim mladim orahovim drvetom? Čije je to lično sećanje, i kojim putevima ćelijičnoga prenošenja je ušlo u mene? … Pitao me je jednom jedan psihijater da li mogu da dozovem sećanje. Ne, ne mogu da uđem u metafizički svet: ali ako izroni teško ili užasno sećanje, mogu za tren trena da se afektivnoga bezmalo afektivno setim. Skoro se bojim sećanja na dve ruke: otac je svoga sina, sasvim mladoga dečka i bolesno dete, dohvatio da ga bije, a dečko se jednom rukom, skoro bih rekla užasavao. Sa te dve ruke u sećanju Samjuel Beket bi načinio dramu: a ja posle toga sećanja dobijem samo dramsku glavobolju, jer ni danas ne mogu da zamislim da roditelj udara, muči i sramoti svoje dete, zapravo ma čije dete. Na toj tački imam osetljivost Ivana Karamazova.
Sećanja su u meni podigla čitavu teoriju. Davno sam u jednom napisu zabeležila: da je verovatno „sav kontinuitet, fizički i metafizički, u osnovi sećanjima sazdavan i održavan”. Kao kosmički zraci, sećanja dolaze, gube se, izronjavaju kao slabosti, kao bajke; čovek ih ima, i nema ništa, a ipak su sećanja stvarna stvar u nekoj ljudskoj ili vasionskoj stvarnosti. Nekada mi se čini da je misao o besmrtnosti duše došla od tajanstvenosti sećanjâ. Kažemo: sećanja se predaju. Kako se predaju? Egzistencijski? Jedan naš valjast pesnik ima zbirku pesama Stub sećanja. Dobra je tu i suština i ime. Godinama čovek sprema što će da se zbude, i da bude; i bude doista: zaleti se časom u radost ili u jauk, ili se tiho zasmeje zatvorenih usta, i prošlo je, prošlost je. I sve tako sećanja se slažu, stub raste negde na granici nekoliko stvarnosti, a mi, kao onaj, ne znam da li sveti ili prepodobni Simeon Stolpnik, stojimo ili čučimo na vrhu jednog svoga kapitela, do smrti. A koliko, i kakva sećanja Stolpnikova, ostaju negde i nekako kao građa za mitove, a mitovi kao građa za istorije i civilizacije. Niti ima legende bez živa čoveka, niti istorije bez mitskih podataka, niti ikakve civilizacije bez sećanja. Bilo je o nedavnim praznicima dosta slika, reprodukcija umetničkih prikaza o vaskrsu iz mrtvih jednoga Jevrejina. Drevni Jevreji su išli u ropstvo vavilonsko, pa egipatsko; pa su se razbili po svetu i snove snevali i sećanja nizali, i, po proročanstvima o propasti, dospeli u treće ropstvo i u uništenje tu nedavno, na naše oči. Pa su vaskrsli iz mrtvih kao država i nacija, na starom mestu, sa drevnim jezikom i tradicijskim podacima sećanja. Istorija bila mit, pa mit postao istorija. Tajanstveno se zgušnjavaju u atomima jezgra od materije i od sećanja, dve stvarnosti. Bogovi su sećanja ljudi; umetnici su sećanja bogova. A za nas, ovde i ovakve, sve je to opštenje ljudstva sa vasionskim stvarnostima… Ukratko, mene vuku i privlače, i radost su mi, umetnici koji „svet stavljaju pod pitanje”.
Đakomo Leopardi, da, i naravno. Znam njegovu čuvenu pesmu, vrstu himne životu, o žukvi, korovu, cvetu koji živi gde se živeti ne može, na izgoreloj vulkanskoj lavi, ali živi i cveta. Znam, naravno, i onu drugu njegovu pesmu o pastiru koji tumara noću negde u Aziji i pita pitanja nadaleko. „Reci mi, meseče, čemu će pastiru život?” i brzo, da vasiona možda ne bi poslala odgovor, dodaje ono slavno i genijalno „sastavljanje” sićušnog čoveka i vasione jednim prostim, poštenim, logičnim pitanjem: „Reci mi, meseče, čemu će ovo moje kratkotrajno lutanje, ilʼ besmrtno tvoje kruženje? …” Nedavno, u jednoj antologiji latinskih pesnika, našla sam, u sitnom fragmentu, koliko je svega ostalo od poeme pesnika Kalvusa, učenog, „katulski” darovitog, kako su ga savremenici cenili, našla sam da je Kalvus, pod kraj zadnjih godina staroga vremenskog računanja, baratnuo po vasioni na način Leopardija, u fragmentu: „Sunce čak naumi da zadrži svoje beskrajno kruženje” … Volela bih pesnika koji bi, na taj stih, smislio Kalvusovu poemu.
A u svetskoj jednoj antologiji pročitala sam, u prevodu engleskom, pesmu savremenog grčkog pesnika o mrtvom partizanu, borcu u poslednjem svetskom ratu. Pesma mi se učinila dosta konvencionalna dok me nije šinuo stih: „A na čelu mala crvenkasta mrlja gde se sva sećanja pretvorila u led” … Ukratko sam vam kazala koju umetnost volim do zanosa.
Odgovor Isidore Sekulić na anketu „Koja je ličnost ili umetničko delo na Vas presudno uticalo i – zašto?“, koju joj je povodom njenog 80. rođendana, u februaru 1957, uputio urednik NIN-a Dragoslav Adamović.
Tekst preuzet iz knjige: Isidora Sekulić, Ogledi, Matica srpska – Novi Sad, Srpska književna zadruga – Beograd, 1959, str. 476–480.
Izvor: mirkojovanovic.com
