Kada je Srbija početkom 19. veka iz zaostalog osmanskog feudalizma uskočila u savremenost, i to uz pomoć evropski obrazovanih Srba Prečana, nije bilo pomisli da slobodnim srpskim ustanicima, donedavno kmetovima, treba nametnuti nekulturu, jer tobože nisu za bolje. Upravo se kroz čitav 19. vek u novim varošima, bivšim kasabama, grade zdanja visoke kulture od škola do hramova. Ideja je bila da se srpsko seljaštvo modernizuje, uključi u svet iz koga je nasilno istrgnuto. Prečani su sa sobom doneli i nove ideje demokratskog nacionalizma (iskovane u Francuskoj revoluciji), doneli su ideju savremene srpske državnosti.
Proći će dva veka, da Srbija i Beograd od velikog uzleta, jer kreću od solidne nule, preko centra jedne regionalne sile kao što su bile obe Jugoslavije, i predratna i posleratna, zapadnu u limbo kulturne, političke i ekonomske stagnacije. Lamenti liberalnog dela srpskog društva, kao i zlurade kritike koje se neretko upućuju kulturnom Beogradu iz Zagreba i Sarajeva o tome kako je Beograd navodno postao kasaba, namerno ili nenamerno, mimoilaze suštinu. U krajnjoj liniji, nijedan od centara bivše Jugoslavije više ne predstavlja nekakav dinamični kulturni centar. Za to jednostavno nema dovoljno kapaciteta – pa ako je Beograd zaista kasaba – onda su Zagreb i Sarajevo zabačeni zaseoci, što nimalo ne raduje.
Tautološki se vrteti oko promašenog pitanja „Kako je propao rokenrol?” nas dovodi u idejnu slepu ulicu. Pre rokenrola je propao džez, pre džeza mnoštvo drugih pravaca koji su uveseljavali čoveka mase, rođenog u epohi industrijalizma. Pitanje gde smo kao civilizacija pogrešno skrenuli je primamljivo, ali neminovno vodi u eskapizam, u ideju zlatne epohe. Taj nagon je toliko svojstven čoveku da se pominje i u Jevanđelju kada se Petar u trenutku Preobraženja Gospodnjeg obraća svom i našem Učitelju rečima: „Ravi! Dobro nam je ovde biti; i da načinimo tri senice: Tebi jednu i Mojsiju jednu i Iliji jednu.” Nije nam dato da se skrijemo pod senicu savršenstva i u njoj prebivamo jer naše okruženje je odraz nas samih.
Podsmevanjem s malih ekrana zamišljenom polupismenom provincijalcu nikako ne utiče na otužno stanje Balkana u celini i to na svim nivoima. Sprdati se s nekim ko nema obrazovanja, ko nema podsticaja da se usavršava, ko za to nema ni mogućnosti, u najmanju ruku je okrutno, a svakako i bezobrazno. Da su kojim slučajem Srbi Prečani tako snishodljivo i s prezrenjem posmatrali svoju porobljenu sabraću u Osmanskom carstvu, oni ne bi izmislili slobodnu Srbiju, već bi na pijaci za robove prodavali Milorade i Dragutine austrijskim i ugarskim aristokratama. Kritika bez ljubavi je neprihvatljiva, ne samo na slobodnom demokratskom tržištu, gde se glasovi ne mogu pridobiti veselim upiranjem prsta na tuđ nedostatak, već u bilo kom pogledu. Ako mrziš, ne možeš da razumeš, ako ne razumeš, ćuti.
Visoka kultura se izgrađivala vekovima, izgrađivala se tako što je elita u čijim su rukama bili vlast i svi resursi odlučila da se po uzoru na antiku posveti duševnom i estetskom samousavršavanju (duhovnom savršenstvu elita je težila u predrenesansnom, teocentričnom poretku smisla). Da bi se rodio jedan Puškin, neophodno je bilo prethodno izgraditi izvanredne i svestrane obrazovne institucije dostupne samo aristokratiji (malom broju ljudi), utvrditi takav politekonomski sistem da Puškin ne mora ništa naporno da radi, samo da piše (umetnost dostupna onima koji žive od tuđeg rada); potrebno je bilo i da prethodne generacije ukrašavaju ruski jezik, igraju se s njim, pronalaze stilove (ruski kmet taj jezik ne razume i ne može ga razumeti), na koncu potrebna je i božanska intervencija – usaditi tom mladom obrazovanom dokoličaru iskru genija (sve plemstvo stvara, ali genija je malo).
Visoka kultura, dakle, parazitira na nižim slojevima društva, ona je predivna dok gazi po vratu ulovljenog seljaka. Utoliko socijalizam postavlja pitanje, koje i danas mami odgovor, i to jezikom radnika i seljaka: – Šta će meni Puškin, kada niti čitam, niti pišem, rmbačim po ceo dan i umirem mlad? Kao što su istočnjačke despotije dostizale svetska čuda radom robova, tako i prosvećene i produhovljene aristokrate svoje pero umaču u znoj i suze svojih podanika. Demokratizacija rada i raspodele resursa donose i kulturnu uravnilovku – nikada više jedan Puškin ili Crnjanski, ili Nastasijević. Nikada u svetu opšte polupismenosti, proseka, osiromašenog referentnog okvira, slabašnog kategorijalnog aparata, nikada više jedan Puškin. Genije se može roditi, ali bez visoke kulture to se neće ni primetiti.
Savremena elita usmerena je ka sticanju kapitala, nema više ni duhovnosti, ni duševnosti. Društvene nauke i umetnost tu najviše stradaju jer predstavljaju nepotrebno traćenje resursa. Razum je sasvim potisnuo stihiju ideja i osećanja. To se vidi na svakom koraku, od načina organizacije rada i podele odgovornosti, do usko specijalizovanog obrazovnog sistema. Intelektualci i umetnici su teret na budžetu koji ničemu ne doprinosi, pritom se po kvalitetu ne mogu meriti sa svojim prethodnicima iz prve polovine 20. veka (osim po kvantitetu, gde ih prevazilaze). Stoga, možemo izmestiti svakojaki kič u Borču (čak i frapantni faraonski spomenik Alijevu u Tašmajdanskom parku iz 2011), ali nećemo dobiti Puškina nazad. Kič koji se množi Balkanom samo je poslednji simptom neizlečive bolesti od koje skapavaju ostaci visoke kulture.
Želite da vratite Puškina? Plugove u ruke za 95% stanovništva, za vas kolera i nepismenost, za 5% aristokrata i trgovaca umetnost. Da, zaista nije čudno što niko neće nazad, a i oni koji žele zamišljaju sebe sa krunom na glavi, a ne konjskom balegom na rukama. Uravnilovka je dala svoje rezultate, demokratija je donela nezamislivi komfor za apsolutnu većinu, ali je ubila heroje i genije. Nikad više ni Puškin, ni Napoleon, čak ni Stolipin (i državnici mogu biti geniji). Odsad pa nadalje samo večni prosek, proračuni i projekcije, ali zato superkompjuter u džepu (naši „telefoni” to jesu), zato virtuelna realnost, zato rad preko kompjutera (osim za savremene migrantske robove), zato šoping, kupanjac u Grčkoj i prepodnevna, popodnevna i večernja kafica. Evropska civilizacija, naša civilizacija je već napravila svoj izbor, a otužnom prizoru cerekajućeg Gorana Markovića koji sebe, okružen opštim mrtvilom, smatra titanom od blata, najviše odgovara Njegošev stih „gleda majmun sebe u zrcalo”.
P.S. Iz rasprave se jasno nametnuo zaključak da moj tekst ima propust. Naime, ja nisam spominjao narodnu kulturu, bar ne u ovom tekstu, jesam u drugim, koju veoma cenim i u kojoj uživam. Da ne bude zabune, tekst nije o sudaru visoke i narodne kulture, već o poslednjoj etapi kulturnog razvoja u Evropi, ona se određuje kao visoka kultura, koja biva obrisana i prevaziđena kulturom i čovekom mase. Visoka kultura tako postaje nepotrebna. Narodna kultura se potire otuđenjem čoveka od nje same, od svojih seoskih korena, to jest procesom masovne urbanizacije.
Aleksandar Đokić
Izvor: Fejsbuk
