Пише: Лана Остојић
Дијалошка трибина „Ново мартовско сјећање на косовскометохијски погром“ одржана је синоћ у парохијској сали Цркве Светог Ђорђа под Горицом. Гостовали су мати Катарина-игуманија манастира Подмалинско и академик Црногорске академије наука и умјетности професор Игор Ђуровић.
Домаћин, отац Гојко Перовић у уводу је истакао да је ова епизода дијалошке трибине посвећена хуманитарној, културној и духовној акцији Мартовско сјећање, коју организује најприје Невладина организација «Пандурица» из Никшића уз сарадњу Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке и која има за циљ да држи нашу пажњу и сјећање према светињама косовско-метохијским и према нашим браћи и сестрама, монахињама и монасима, свештеницима и вјерном народу који је још увијек на Косову и Метохији, живи на своме огњишту, чува те светиње и чува свој идентитет.
„Ова акција Мартовско сјећање је човјекољубивог карактера и самим тим има једну ширу димензију, а то је да осјетимо везу једни са другима, да тема Косова и Метохије не буде нешто тамо далеко, него да се људи конкретни међусобно повежу. Поента ове акције је конкретна наша помоћ, куповина беџа са косовским божуром која стиже до конкретних људи на Косову и Метохији, а не у неке апстрактне заједничке касе, него да се конкретно стигне до неке породице или манастира и да се купи оно што је најпотребније. А не треба ни њима толико материјална помоћ колико знак пажње.“
Мати Катарина се у уводу осврнула на свој боравак на Косову и Метохији од 1991. године и навела да је од 1997. До 1999. године била игуманија Манастира Свете Тројице у Мушотишту, када је био први погром и прво расељавање.
«Тад смо по благослову владике, пошто нам је манастир уништен, требали да се склонимо у Грачаницу, међутим после три дана Албанци муслимани су уништили манастир. Конаци су били спаљени, опљачкани и тај дан је црква била у пламену кад смо дошли, Манастир Свете Тројице. То је и дан-данас рушевина. Нико није процесуиран за та дјела. И манастир Бинач такође разрушен и сви манастири који су тако по страни. Имамо наду да ће дати Бог па да ће се и ти манастири обновити, кад дође пуноћа времена. Тако да смо ми од 2000. обнављали манастир Кончул код Рашке.
У Црну Гору сам дошла 2008. године по благослову Митрополита Амфилохија. По његовом благослову сам од 2009. године у манастиру Подмалинско, код Шавника. Сестринство броји седам монахиња. Обнављамо манастир и духовну заједницу.»
Доктор Игор Ђуровић је на почетку говорио о „Мартовском сјећању“ као хуманитарној акцији и навео да све наше донације стижу до манастира који их даље распоређују коме је најпотребније, али да су са наше стране, можда и најважнији наша љубав и пажња у непосредном контакту.
Отац Гојко је напоменуо и да постоји интернет страница „Мартовско сјећање“ гдје се могу видјети резултати досадашњих акција до којих се све породица дошло.
Мати Катарина је на питање како, као неко је прошао страдање на Косову и Метохији, сада гледа на најновија страдања, истакла да је 2004. године страдање било спонтано и силовито, али да се преживјело и остало дубоко у сјећању, али да након тога све ове године траје један погром и притисак, „самосталност“ Албанаца и обесправљеност Срба, те да је јако тежак и овај посљедњи притисак на школство и здравство који су једни остали поред светиња.
Потом је мати Катарина говорила о женском монаштву на Косову и Метохији.
„Манастир Грачаница је најбројнији што се тиче женског монаштва, иако нема подмлатка. Манастир Девич у тешким условима опстаје, то сестринство је компактно и они су за мене посебни хероји. У Пећкој патријаршији има подмлатка и она се држи, али Грачаница је тешко место.“
У одговору на питање како је тамо кад нема прогона, али у ситуацији кад си бројчано у мањини, игуманија Катарина каже да је деведесетих година било потпуно другачије, да су их Албанци нормално прихватали и у свакодневни сусретима и да су осјећали слободу приликом кретања. „Мој доживљај који и дан-данас имам и који сам и тад имала је да су манастири као неке мале оазе, родна и плодна мјеста усред неке пустиње. Молитвени живот ствара тај неки амбијент, духовну заштиту и покров, где је човек сигуран и стабилан, свој на своме.“
