***Писање песама није импровизација, играрија без тежине. Мораш дати све, да би добио мрвицу. Мораш из свог живота који се расипа, изабрати оно што можеш положити у шкрињу стиха, и самог себе не изневерити. А смрт је увек близу. Немаш много времена. Зато похитај својим путем.
*** Стихови нису пука звучна оглашавања. Они су изнад нечега, говоре о нечему. Отежали од значења, они су последица и резултат доживљаја, емоција, маште, интуиције. Али стихови продукују стихове, па се реални супстрат песме превиђа и лако заборавља. Песме тако постају монаде, етерична бића за себе. Ја сам, можда, оно што сам назвао супстратом песме исувише припустио у песме, нисам га натпевао, потиснуо или надоградио. Тако сам хтео. Дакле, моја је машта мрачна, и моје су емоције тамне, и моја се интуиција умрсила са присилним идејама и злим помислима. И сасвим је нормално да и моје песме буду осенчене на исти начин. Али ту, где сам са оним тамним нешто предузео, креснуле су искре ироније и сарказма. Тек толико да се зна да сам песник, а не само хроничар зла. Једноставније речено, лоше се осећам у свету, а моји су стихови од мојих осећања и овог света.
*** Реченице, речи на делу, кад се адекватно и до краја употребе, као да не остављају места за даљи говор. Само нејасноће, неред, хаос, подстичу језик на кретање. Из стиха извире стих, из песничке слике друга слика. Кад се све каже, настаје прекид.
*** Ја верујем у моћ језика. И најзамршеније ствари се могу изразити у мало речи. Ако смо стрпљиви, ако сачекамо добар трен, све се сложи на најбољи начин. Речи и слике, помисли и идеје, емоције, метафоре и сва разноликост слију се у два-три стиха која псотају једина присутност.
*** Много речи – плева на ветру! А сирота душа тражи да се нахрани и обуче у стих, у лаку кошуљицу поезије. Није јој лако у лошем друштву, на цичи од искона.
*** Речи су од многих и свакаквих употреба овештале. Песници, кад хуле на речи, ишту чистије речи, друге речи, очуђене и богомдане речи, првобитне и моћне. Али нама, песницима, ни речи увек не припадају. Вербална мељава што се подиже са Земље – није од песникâ. Ако песник није и од речи и од тишине, и од говора и од смисла, и од звука и од значења, онда он није оно за шта се издаје.
*** Српски језик је богат, а савремени писци га често модернизују, и осиромашују. Модернизовани српски језик редукован је до неподношљиве мере. Уврх главе: сто педест речи! Боље је онда ћутати на неки од сувислих начина, или начисто зачепити.
*** Искусио сам, у многим приликама, да је у мени тутњало као у пећи ,али кад сам погледао на папир – тамо су стајале шкработине, нешто што нисам могао ни да прочитам. Доживљавао сам потпуни фијаско, слом. Трансценденција се удаљавала, обиље се повлачило, остављајући умршен траг на папиру. Тек да се сам себи подсмехнем.
*** Знам да сам књигу Ждрело написао за мање од месец дана. Брзо је то ишло, и без већих измена. Слика сустиже слику, реч на реч пада. Не размишљам много. Јаке су емоције, жестоке слике, а живци се запалили. То је начин који је доминантан. Тај је начин одабрао мене, чини ми се. Одатле потичу и могући недостаци моје поезије. Немам стрпљења да промишљам; не стремим савршенству, анархичан сам, импулсиван; волим фрагменте, минијатуре, хитре записе.
*** Ждрело је глобална метафора за град и космос. То је простор насељен демонима и људима од којих и демони зазиру. „Свако од нас, испод човечјих црта, носи тип понеке животиње, као знак свог порекла. Колико ли је људи који личе на булдога, који имају главу јарећу, зечју, лисичју, коњску, волујску!“ писао је Ги де Мопасан у причи „Сестре Рондоли“. Такви становници, и још гори, дакле они у којима је погинуо сваки образ божји, настанили су целокупну моју поезију, па се чини да само опсесивно описујем општи бестијаријум који тутњи и меље своје житеље. Његова хука и писка дише се до небеса са којих не стиже за људски род благослов, већ огањ који сажиже. Моја се песма придружује поменутој писци и метежу, тако да је урнебес потпун, без премца. То је посебна мисија моје песме.
*** Туробан сам ја песник, туробан. Окосница моје поезије није град: ја не описујем град. Град је за мене позорница, тачније, стратише. Окосницу моје поезије чини егзистенцијални страх, зебња од догађаја који су се најављивали. Данас ми се чини да је то био оправдан страх.
*** Град је позорница; ту свакаквих призора има. Што се ни у сну не може снити. Само погледај, и запиши. Гротеска је већ ту, у животу бучном и насилном. А кад нисам способан за иронију, кад сам слеп за миг њен, онда је то гадан знак – за мене опомињући. Иронија је потврда да сам још жив, да менису убили и мртвог присвојили. Тако некако.
*** Потукач – то је човек који се налази у међупростору, између зидова и људи, човек који не делује него слуша шта људи говоре и има о томе извесне рефлексије. Нигде се не задржава дуго, све што сусреће споредно му је, а он бележи оно што поседује некакву чар – нека успутна реченица, мала прича, мали догађај, слика… Он се повлачи међупростором, жалостан; он зна да није, не зна шта јесте, заборавио је мотиве, жеље. Тај лирски субјект је попут утваре, нежно се креће и памти изговорене речи и ликове које сусреће. На почетку књиге он пролази стазицом, а то говори и прва, „Јутарња песма“: „Јутрос свако иде својим путем, / Уском стазом или друмом широким.“ На крају књиге субјекту се губи сваки траг – „више ништа не знаш ни о мени ни о мојим песмама.“ Загуби ми се сваки траг – чиме се потврђује да је његова егзистенција утварна, да не постоји ништа што би га утемељило као реалну особу.
*** Многи писци имају опсесивне теме, симболе и слике којима се враћају из књиге у књигу. Један од мотива-симбола којиме се ја враћам јесте симбол кокошке. Написао сам књигу Огњена кокош. Али, и у мојој првој књизи песама Присуства појављују се птицолика створења, пернате утваре и слично. Написао сам и књигу Кобац. У збирци Незнан имам песму „Људи који креште“. То су оне песме које се, изгледа, саме напишу, јер настају из опсесије, из подсвесног и недокучивог. У време бомбардовања видео сам многе ватрене кугле, и једног дана рекох, ни сам не знам коме: „Ено, Огњена Кокош је снела Огњено Јаје, одмах изнад Земуна, према Батајници. “ И преплакао сам тај дан, кријући сузе.
*** Пишем, одиста, о обичним и необичним стварима некако уједно, у једном даху. Ето, књигу Напаст написао сам као психодневник. Помишљао сам да се она, та књига, тиче само мене. Али није баш све тако. Понешто она сведочи и о овом времену и искушењима у којима је наш народ. Не волим патетику; волим детаље, лексику, примерене фразе, одабране слике, прозорљивост брзог снимка, искричаваост ироније. Али, при свему томе, не могу да се отргнем од несреће, од меланхолије, од проклетства. На крају, све се усложњава тако да и најзлонамернији читалац може понешто наћи и за своје покуде и за своје хвале. А то је, чини ми се, нешто добро, или слути добру.
*** Ја сам у наличју живота нашао све своје теме и мотиве, приближио их језику и обликовао их колико сам могао и знао. У судару са светом и његовим полудемонским бићима, увек сам извлачио дебљи крај: пораз и негативне емоције које ме разарају и муче. И осећај непотребности настао је код мене из сличних сучељавања, из додира с временом. Осамљивање и уклањање од света један је од мојих одговора.
*** Осим крајњег зла, смртног греха, не постоји ништа тако црно. Постоје сенке, сенчења. Ето, и сета и меланхолија могу бити лепи. Као што постоје нијансе светлог, постоје и нијансе таме. Тамне емоције боје стихове.
*** Мени помаже хумор. Иако сам прилично песимистичан. То је једини начин духовног преживљавања. Игра са речима, уживање у писању. Никад немам помисао да ће то неко читати. И мој једини мотив је та игра речи, и ако се у тој игри деси да сам себе насмејем, сматрам да ми је писање послужило да преживим. За мене је писање преживљавање, а не преношење поруке.
*** Има светлости и у мом свету, има одблесака. Блесне поглед зависти и мржње. Засветле речи злурадника. Светлуцне зла помисао углави. Крвник, док прилази жртви, пун је светлости. Пуна је светлости и она, та моја непролазна ноћ, која испуњава све моје речи. А црни пев се наставља. А нада? А ведрина? Сви смо овде, и нико нам неће доћи.
*** Не знам крајњу сврху мог писања. Знам и то да је зло сликовито; и ја, као какав сликар, од злог лика до злог лика, али у језику путујући, исписујем страшну хронику којој нема краја ни почетка. Крајња сврха измиче. У језичкој игри лакше прође дан.
*** Сва тумачења поезије су кратка; она не покривају ни колико је потребно за једну опсежнију заблуду. Можда ћу до лепоте стићи кроз ружно, овештало, одбачено. У њима је одсјај нечег несхватљивог. Предграђа, споредне улице и сметлишта су моја честа боравишта. Одлутам тако и нама ме; не долазим кући без живе слике у оку.
*** Нема осећања ван мене и света. Интеракције, живе интеракције. Свет ме помути. А мој дух пројектује на конкретно замисли; душа се у свакодневном показује, развезујући емотивно бреме. Знам шта су досада, замор и очајање. Често сам траћио време на некорисне ствари. Лутао сам, скитарао без циља. Сретао сам разне људе, заподевао разговоре. Једнога дана сам чуо: „Напиши ми песму до четвртка.“ Памтим ову реченицу као опис свега што ми се догађало тих дана. Да нисам био у свету, тамо, испод прозора, не бих упознао стил кратких рокова и апсурдних захтева. И сваког дана тако, понешто комично, тамно, гротескно.
*** Неке приче, неиспричане и ненаписане, погреше адресу и јаве се мени, неуротичном и невештом. Немам ја стрпљења за прозу. Нисам радник у језику. Немам ни радну собу, ни радни сто, ни радне навике. Скупо платим сваку песму, али је лако напишем. Призори из свакодневног живота, детаљи, шаренило улица и тргова, лица људи, и све друго, ту су да посведоче да сам од овог времена, да му нисам умакао и да је његова тежина и на мојим плећима.
*** Песници су сувише нервозни, узнемирени, нестрпљиви да би дуже опстојали у оностраном, да би били метафизичари, филозофи са изграђеним моралним идеалом. Од живчане јапије они граде своју кућу; од узнемирења своју пророчку реч; од нестрпљивих чинова своју злу судбину. Нигде нису пристали, увек помало боду очи. Што се мене тиче, држим се, колико могу, својих принципа, не залазим у сиве зоне моћи и жудње за славом. Није ми стало до похвала, парада и сладуњавих речи.
*** После сваке објављене збирке ја сам се као аутор затицао у међупростору, између два рукописа, оног у језику, пролог и оног настајућег што ме опседа, и што као тамна најава иште сав мој живот, све моје мисли и слабости.
*** Живети, аутентично живети. Из аутентичног живота искрсавају оригиналне идеје и мисли-водиље кроз живот и уметност. Ако си песник и ћифта, ниси ни једно ни друго како ваља. Можда је то онда твоја срећа, која је гора од несреће. Изложеност свему и свачему, отвореност егзистенције, доносе нам луцидне тренутке и увиде које не могу имати „нормални људи“. Нормалан човек је корњача у оклопу, стегнут са свих страна, тром и јалов.
*** Поезија може бити и сурова. Може бити и срамна, може употребљавати скарадне речи. Поезија је обиље, и није само оно што се назива поезијом са великим почетним словом, као што је Рилке, као што је Његош. Поезија има хиљаду рукаваца и у оквиру тих рукаваца има и срмане поезије. За мене је најсрамнија удворичка поезија. И код српских песника је невероватно присутна. Можда у овом времену мање. Као да су се ови млади ослободили тога. Већина послератних песника писала је удворичке стихове.
*** Поезије су се одрекли и неки који су на њој зидали каријере и заклињали се у њу, као у родитељку свих уметности. Некакви скоројевићи данас јуре за туђом муком а својом зарадом, бунцајући о бизнису и измишљајући демонске забаве. Они су заборавили и име поезије. Нема поезије, тако су одлучили. Али оно што избацују кроз врата, враћа им се кроз прозор. Сете се они наше поезије кад нас други величају и хвале, заборављајући притом да су нас сами прогонили и понижавали. Сете се они поезије, ако никад а оно на самртном часу, кад се призива име Господње или помињу имена најмилијих. Поезија опстаје упркос мрзитељима поезије. Она је уткана у свачији живот, у дане и ноћи.
*** Савремени узнемирени човек нема времена ни за молитву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он, јутром, прелази улицу, жури, трчи напосао и са псла, хука га носи и испуњава. Брзина и бука – само то, по цео дан. А код куће га, навече, чека змајевита жена, сваке злобе барјактар. Жена или празнина. А сутрадан, опет исто. Нема починка веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а већ га је стигла Америка. Још му треба поезија па да пресвисне.
*** Не само песник, мислим да сви око свега треба да умункнемо, и то није нека моја исхитрена идеја, то је идеја једног Пољака коју сам прочитао и прихватио. После своје тридесет године човек нема лице, него њушку. То може да вам изгледа невероватно, али је истинито. Из тога сазнања и свести о тој чињеници произлази и свест о аномнмности. Зашто се појављивати? Клод Леви-Строс је приметио да чак врло млади изгубимо лице. Лице једног човека подсећа на њушку лисице, другог човека на њушку вучице. Човек се осамљује и то је логично. Усамљеност и тишина су једино спојиве. Тишина није за свакога, како је то рекао Маркузе, и ја имам утисак да је са савременог човека тишина страшна. Савремени човек бежи из тишеине у буку. На улицу, у метеж, у мноштво.
*** „Све самљи…“ Тако је почео своју песму „Госпи“ обожени песник Момчило Настасијевић. Изванредан почетак песме, можда најбољи почетни стих у српској поезији. а онда, у осами, обраћање драгој у покоју, вољеној жени која је далеко, у рајским насељима… Коме ћу се, пак, ја обратити, у усамљености, кад се све утиша, и док све буде чекало да проговорим?… Можда ћу само заплакати у тишини, немоћан за било какво осећање…
Новица Тадић
Извор: САБРАНЕ ПЕСМЕ IV, (стр. 273-285), МАТИЦА СРПСКА Друштво чланова у Црној Гори, 2012
