Често се тврди да су Србија и српски интелектуалци „преспавали пад Берлинског зида“ и да су све потоње несреће које су задесиле Југославију, последица тога. Ко је пратио српску интелектуалну сцену осамдесетих тешко да би могао с тим да се сложи. Зоран Ђинђић био је у то време само један од интелектуалаца који је будно пратио промене у Европи. Овај чланак о томе говори.
Приредио: А.Ж.
Пише: др Зоран Ђинђић
Има неке историјске ироније у томе што је реформа социјализма доспела управо у Хегеловом Берлину у тачку знаменитог дијалектичког прелаза квантитета у квалитет. Док су до 9. новембра аналитичари углавном сабирали и одузимали стварне или привидне промене у земљама Источне Европе, од народног славља на Берлинском зиду метода се нужно мења. Почиње игра са великим, чак највећим улозима. Умирујућа слика о еволутивном, и делом свесно контролисаном, прерастању једне друштвено-економске формулације у другу, постаје неуверљива. Оног тренутка када се проблем реформе социјализма укрстио са „немачким питањем“, читава ствар се не само компликовала, како то још желе да верују затечени посматрачи, него и променила свој карактер. Сада се више не ради само о унутрашњем уређењу једне или више земаља, него о новом поретку Европе и света.
Немачко питање сувише је важно да би о њему одлучивали (само) Немци, био је један од принципа послератне политике „великих сила“. Наравно, под изразом „Немци“ подразумевале су се владе обеју немачких држава. А шта се дешава ако народ на улици одлучи да се бави тим питањем? Ова могућност тако је једноставна да је измакла пажњи државника. Ништа што су они последњих дана рекли и учинили не указује на то да су и сада схватили све димензије немачког питања, каже у разговору за хамбуршки „Шпигл“ Гордон Крајг, доајен америчке историографије и један од најбољих познавалаца Немачке. Ниједна америчка администрација није припремала сценарио за такву прилику, ниједан аналитички штаб није разматрао последице које би из „поновног уједињења“ следиле за Европу и свет.
А да је већ Бизмарково царство било опасност за европску равнотежу, у томе се слажу коментатори лондонског „Тајмса“, који сада говоре о настајању „четвртог немачког рајха“, и њихове западнонемачке колеге. Међутим, шта учинити да би се максимално умањила могућност негативног прерастања немачке унутрашње политике у светску спољну политику, како се то десило у оба светске рата? Европа је традиционално била поље над којим су се за утицај бориле две велике силе, Русија и Немачка, свака преко својих савезника. Француска је после Наполеонових ратова испала из трке, Енглеска се задовољила улогом супервизора. Хоће ли се сада, сасвим неочекивано, обновити овај изворни заплет, у ситуацију у којој оба некадашња претендента напуштају досадашњу орбиту и започињу сопствени лет? Хоће ли се под специфичном тежином моћи распасти идеолошке конфигурације и интересни савези да би уступили место дубљим и начелнијим поделама?
Европска дипломатија ова питања не поставља, али се последњих дана очигледно равна према њима. На вест о берлинским збивањима Митеран је већ за 19. новембар сазвао ванредни састанак шефова држава и влада Европске заједнице. Италијанска влада гласно размишља о обнављању различитих верзија медитеранског савеза. Западнонемачки социјалдемомкрати захтевају скори састанак „окупационих сила“ (уз учешће представника обе Немачке) како би разматрали различите модусе поновног уједињења. И, наравно, ко се може уздржати да у том новом контексту не назове „историјским“ децембарски сусрет Горбачова и Буша?
Већ ток реформи у Совјетском Савезу показује једностраност оних аналитичких образаца који социјализам посматрају само као тип друштвеног уређења и онда шпекулишу о његовим изгледима за даље постојање. Тиме што је после октобарске револуције дошло до изједначавања унутрашњег поретка и државног статуса, питање опстанка социјализма се великим делом може пренети на питање опстанка једне велике силе (или „великог царства“, како то кажу чак руски политичари). Може се очекивати да ће унутрашњи критичари све чешће против реформи наводити не идеолошки аргумент да оне слабе социјализам, него државно-политички, да воде распаду империје. Ова промена аргументацијског нивоа је смислена, и утолико интернационализовање унутрашњих реформи, чиме и почиње ера Горбачова, није израз само „тактике растерећивања“, него полази из најдубље природе саме ствари.
Чини се да Крајгова критика мање погађа совјетске државнике него њихове западне колеге. Јер, нико други до Генадиј Герасимов је опуштено-циничним слоганом „од Јалте до Малте“ ставио до знања да су совјетски спољнополитички аналитичари прецизно и хладно лоцирали светско-историјски значај децембарског сусрета Горбачова и Буша на Средоземљу. А „Јалта“ је за новију европску историју тако снажан симбол да су у његовој сенци могуће и најневероватније трансформације.
На овај начин се прилично апстрактан проблем унутрашњих реформи социјализма преображава у конкретна питања политичке моћи. А како ствари тренутно стоје, ту се отворене готово све опције. Од оне у којој се између (територијално редукованог и модернизованог) Совјетског Савеза и Централне Европе (са једном или обе Немачке, или чак без њих) формира ланац неутралних самосталних држава од Балтика до Јадрана и Средоземља, па све до средњоевропских, западноевропских, и каквих све још не економских, политичких и културних групација. Ова перспектива, ненадано отворена збивањима у Источној Немачкој, још је замагљена самим тим збивањима. Влада ужурбаност да се доместицира немачки „дух из флаше“. Западноевропски политичари траже од компјутера да им израчунају да ли је боље имати обе Немачке у Европској заједници (са реалним изгледима на „пруску економску доминацију“), или изван ње, као отворене конкуренте. Најодважнији размишљају о конфедерацији европских држава, као теоријски најчистијем, али практично-политички најкомпликованијем решењу.
Иако се на први поглед чини да су реформаторски „штребери“ Пољска и Мађарска хендикепирани новонасталим заокретом, тј. да ће изгубити привилегије које су следиле из њиховог посебног статуса, ствар је знатно сложенија. Наиме, тешкоће на које искрена реформаторска воља свакодневно наилази, сугеришу да је некад утицајна теза о „немогућности социјализма у једној земљи“, доживела своју касну потврду, али сада у тези о немогућности укидања социјализма у (само) једној земљи. Спремност комуниста да формирање владе препусте опозицији све се више показује као мач са две оштрице, будући да управо влада мора да донесе и спроведе социјално непопуларне економске мере. Уколико то учини, изгубиће подршку у народу, уколико одуговлачи, изгубиће трку са временом и тиме политичку легитимност.
Из последњих анализа финансијских стручњака произилази да су Мађарска и Бугарска изгубиле своју „кредитну способност“, док је са Пољском то случај од почетка 80-их година. Председник Светске банке укорио је почетком новембра западноевропске владе што лакомислено одобравају кредите Пољској. Драматична економска ситуација тиме се, сматра он, само заоштрава. И заиста, унутрашњи критичари привредне политике владе Мазовјецког гомилају доказе о катастрофалним последицама неконтролисаног неолиберализма.
Ако Пољску посматрамо као лабораторију за тестирање реформских пројеката, лакше ћемо разумети тешкоће пред којима се налазе, или ће се ускоро наћи, дуге социјалистичке земље. Зар није природно нејединство мађарске опозиције у ситуацији у којој учешће у моћи значи скоро само учешће у одговорности?
Трансформисање социјализма као патријархално-туторске државе (која је располагала својим грађанима, али се и бринула о њима) у државу пунолетних грађана, није само ствар политичких, а поготово не само економски промена. Као што ни, обрнуто, победа социјализма није била ограничена на поље политике и економије. Супротно уобичајеном клишеу, ту се није радило о доминацији политике, него о успостављању сасвим новог типа друштвене организације. Због тога су на неуспех осуђени покушаји да се социјализам реформише чаробном формулом „ослобађања тржишних законитости“. Оно што се ту ослобађа мање су неке законитости, а више наталожена социјална патологија, која додатно отежава тражење излаза.
Значај последњих догађаја у социјалистичким земљама пре свега је у разјашњавању основне проблемске структуре. Забављени појединачним збивањима скоро смо заборавили да је историја социјализма интернационална. Трансформација је замислива само као интернационални процес, тј. у контексту стварања новог европског поретка. Ту се не ради о распаду, него о реконструкцији.
Које је место Југославије у том процесу? На ово питање могао би одговорити онај коме би пошло за руком да пронађе тачку укрштања унутрашње југословенске трансформације и европских кретања. Тренутно је то вероватно немогуће. Али, то не значи да нас се источноевропска трансформација тиме мање тиче. На њој можемо очитавати судбину оног поретка у коме, макар то било само идеолошки, још партиципирамо. Наравно да је могуће затворити очи и реалност прогласити фикцијом. Она ће, међутим, и даље бити ту, бар у смислу оног античког топоса, који каже да мудри разумевају закономерности, док глупи пуштају да их носе ко слепе судбине воде.
(НИН, 17.11.1989., стр, 22-24)
