„Ljudi se pojavljuju i ponovo nestaju, kao da imamo fabriku koja će nam u svakom trenutku napraviti nove ljude. Kako ćemo to da kažemo svojoj deci? Ona su sada u pesku i igraju se. A deca mrtvih? Ona lutaju, kao drugi pusti, pustinjski pesak, kroz pesak, i postaju pravedna, računaju se“, piše nobelovka Elfride Jelinek u romanu Deca mrtvih.
Elfride Jelinek se, povodom izlaska ovog romana na našem jeziku upravo u danima dramatičnih društvenih okolnosti, obratila pismom čitateljkama i čitaocima u Srbiji. Pismo je pročitano večeras i na predstavljanju njene knjige u Geteovom institutu u Beogradu.
Pismo Elfride Jelinek prenosimo u celosti:
Mislim na mrtve. Njihova deca će se vratiti, kao duhovi, i koristiće žive kao kapije da se vrate u svet. Ratovi su prouzrokovali beskrajno mnogo mrtvih, i u vašoj zemlji, taj krvavi građanski rat. Kaže se da je pero jače od mača, ali to nije tačno. Mač je jači, oružje je jače od mesa ili od betona koji razmrskava. U razmišljanju o tekstu, u zamišljanju, tražim fiksnu tačku u svetu od koje mogu da krenem.
Hana Arent u svom ’Misaonom dnevniku’ kaže da joj je potrebno nešto postojano (na engleskom kaže: permanent) da bi mogla da živi misleći, a nasuprot tome je, opet, intuicija, ona je nešto treperavo, poput vatre. Kada misliš, dakle, povlačiš se iz sveta, čak i onda kada razmišljaš o veoma konkretnim stvarima u njemu. Pojave o kojima pišeš jure pokraj tebe, u tome nema sopstva koje ostaje, pogled se stalno menja, pa i fiksne tačke koje, lutajući, tražiš ne bi li ih izvukao kao šiljate ostatke iz bujičnog vrtloga, i one se ponekad zaustave, ili pak ne. Ne može tu biti ničeg što ostaje, baš kao što ni delo koje pritom nastaje gotovo nikad nije nešto što ostaje. A autorka, i ova ovde, ja, pita se šta gubi, a šta dobija svojim povlačenjem iz života, naposletku i sebe samu.
Vi se u svojoj zemlji borite protiv totalitarizma, laži, despotije, represije i samovolje. Pokušavate da iz tih naizgled nepromenjivih odnosa izbavite nešto za sebe i izvučete na obalu, sve dok iz tih šiljatih ruševina vrtloga ne bude moglo da se izgradi nešto što će za vas stvoriti sasvim novu stvarnost. Ako svi budete složni.
U tome vam od srca želim mnogo sreće i šaljem vam lepe pozdrave!“
***
Elfride Jelinek (Mircušlag, 1946), austrijska je spisateljica, dramaturškinja i pesnikinja poznata pre svega po kontroverznim delima koja se bave rodnim i klasnim odnosima, ženskom seksualnošću i popularnom kulturom. Dobitnica je brojnih austrijskih i međunarodnih priznanja, a Nobelova nagrada za književnost pripala joj je 2004. godine. Književnu karijeru započela je zbirkom pesama Lisas Schatten (1967), a na naš jezik do sada su joj prevedeni romani Ljubavnice, Pijanistkinja i Požuda, zbirka priča Izgnanici, kao i nekoliko dramskih tekstova. Živi u Beču i Minhenu.
Izvor: Glif
