„Људи се појављују и поново нестају, као да имамо фабрику која ће нам у сваком тренутку направити нове људе. Како ћемо то да кажемо својој деци? Она су сада у песку и играју се. А деца мртвих? Она лутају, као други пусти, пустињски песак, кроз песак, и постају праведна, рачунају се“, пише нобеловка Елфриде Јелинек у роману Деца мртвих.
Елфриде Јелинек се, поводом изласка овог романа на нашем језику управо у данима драматичних друштвених околности, обратила писмом читатељкама и читаоцима у Србији. Писмо је прочитано вечерас и на представљању њене књиге у Гетеовом институту у Београду.
Писмо Елфриде Јелинек преносимо у целости:
Мислим на мртве. Њихова деца ће се вратити, као духови, и користиће живе као капије да се врате у свет. Ратови су проузроковали бескрајно много мртвих, и у вашој земљи, тај крвави грађански рат. Каже се да је перо јаче од мача, али то није тачно. Мач је јачи, оружје је јаче од меса или од бетона који размрскава. У размишљању о тексту, у замишљању, тражим фиксну тачку у свету од које могу да кренем.
Хана Арент у свом ’Мисаоном дневнику’ каже да јој је потребно нешто постојано (на енглеском каже: перманент) да би могла да живи мислећи, а насупрот томе је, опет, интуиција, она је нешто трепераво, попут ватре. Када мислиш, дакле, повлачиш се из света, чак и онда када размишљаш о веома конкретним стварима у њему. Појаве о којима пишеш јуре покрај тебе, у томе нема сопства које остаје, поглед се стално мења, па и фиксне тачке које, лутајући, тражиш не би ли их извукао као шиљате остатке из бујичног вртлога, и оне се понекад зауставе, или пак не. Не може ту бити ничег што остаје, баш као што ни дело које притом настаје готово никад није нешто што остаје. А ауторка, и ова овде, ја, пита се шта губи, а шта добија својим повлачењем из живота, напослетку и себе саму.
Ви се у својој земљи борите против тоталитаризма, лажи, деспотије, репресије и самовоље. Покушавате да из тих наизглед непромењивих односа избавите нешто за себе и извучете на обалу, све док из тих шиљатих рушевина вртлога не буде могло да се изгради нешто што ће за вас створити сасвим нову стварност. Ако сви будете сложни.
У томе вам од срца желим много среће и шаљем вам лепе поздраве!“
***
Елфриде Јелинек (Мирцушлаг, 1946), аустријска је списатељица, драматуршкиња и песникиња позната пре свега по контроверзним делима која се баве родним и класним односима, женском сексуалношћу и популарном културом. Добитница је бројних аустријских и међународних признања, а Нобелова награда за књижевност припала јој је 2004. године. Књижевну каријеру започела је збирком песама Lisas Schatten (1967), а на наш језик до сада су јој преведени романи Љубавнице, Пијанисткиња и Пожуда, збирка прича Изгнаници, као и неколико драмских текстова. Живи у Бечу и Минхену.
Извор: Глиф
