Piše: Piše Slađana Ilić
Roman o odrastanju, ratu i izbeglištvu „Duž oštrog noža leti ptica“ („Laguna“, Beograd 2024) Tanje Stupar Trifunović takođe pripada skupini najboljih proznih ostvarenja objavljenih prošle godine.
Dok čitamo Prolog i Epilog ove knjige, kao i ono što između njih staje, otvara nam se veoma širok spektar asocijacija na dela savremene srpske književnosti sa istom ili pak srodnom tematikom. I baš kao u romanu Draga Kekanovića „Veprovo srce“, kao i u romanu Slavice Garonje „Parusija, glasovi ispod paprati“, na prostorima koji su bili zahvaćeni ratom nestali su ljudi, a buknula je priroda, između ostalog „drača“ i „korov“. Pored prvog značenja tih leksema, odmičući sa čitanjem razumemo i njihova simbolička značenja.
Rat pustoši baš sve – i ličnosti ljudi koji su se u njemu zatekli. Ta – unutrašnja – pustoš, kako zaključujemo na osnovu sudbina junaka ove knjige, osobito junakinja – Vanje i Milene – strašnija je od bilo koja druge. I dok unutrašnje pustinje postaju ničim izmenljive činjenice, nasuprot njima gotovo divlje bujanje prirode ukazuje na još neke, odranije poznate i u literaturi i u životu: priroda ne saoseća sa čovekom i neprestano mu dokazuje svoju moć, a njegovu minornost, možda da bi ga tako kaznila za sva njegova ratna nepočinstva, ali i za druga koja takođe proishode iz njegove prirode, na primer, zbog surovosti koja se bezobzirno manifestuje još u doba detinjstva, bilo da je reč o zlu koje dete čini životinjama, o čemu u ovoj knjizi svedoči epizoda sa ubijanjem guštera ili pak prema slabijem članu šire zajednice, sa čim se srećemo u nizu epizoda u kojima se Vanja, uvek kao vođa dečje skupine, ali i druga deca, odnose prema Mileni, „kurvinom kopiletu“, koju je majka napustila, koju seksualno zlostavlja bakin drugi muž, koju kasnije, tik pošto se zadevojči, iskorišćava vojnik, dok i njega konačno ne odnese ratni vihor.
Dok čitamo epizode o dečjoj surovosti, neminovno u sećanje prizivamo Andrićeve priče o deci i registrujemo veliko umeće autorke koja nijansirano portretiše junake, njihovu manifestnost i senku, kao i motivisanost da čine zlo umesto da pruže utehu i podršku onome koji je sticajima života ostao sasvim sam na svetu. Videćemo da ta motivisanost proističe ipak iz sveta odraslih, što govori o tome da u čoveku, nažalost, ipak preteže zlo nad dobrim i da su zrelost i kultura ipak veoma slab korektiv. U prilog tome govori epizoda u kojoj odrastao čovek, iritiran neprestanim kreketom žaba, baca bombu u baru i tako proizvodi trajnu znakovitu tišinu, kao i u velikoj meri primitivnu potrebu seljana konkretnog mesta u kojem se Vanja s porodicom obrela u izbeglištvu, da ogovaraju jedni druge i da lažu.
Izuzetno je zanimljivo u romanu analizirati Milenino otiskivanje u svet mašte koji je njen potreban otklon od sveta koji je nikada nije prihvatio, kao i njeno hrljenje u svet odraslih iz istih razloga, a u kojem je ona ostala potpuno izneverena. Zanimljivo bi bilo razmatrati i večitu nezrelost Vanjinog oca, uzroke koji su do toga doveli, kao i njegovu potrebu za zlostavljanjem bližnjih, osobito dece. O svemu tome mogla bi se napisati opsežna studija.
Vanjin glas, koji zaokružuje pripovedano Prologom i Epilogom, sada sa solidne vremenske distance od rata, negde od oko trideset godina, kazuje i to da je ovo i knjiga o smrti „od koje bi se ponekad valjalo odmoriti“ kao i to da „nije dobro praviti kuću na raskrsnici“, što još otpre znamo. Ostavlja, ipak, i upitanost čoveka sa naših prostora da li je to uopšte moguće, gde se denuti i gde osmisliti život kakav bi trebalo da bude, a koji takav, željen, nikada nije bio.
Izvor: Novosti
