Пише: Оливер Јанковић
Обрнут слијед ријечи у наслову указивао би на опште чуђење, и могло би да иде као неки графит који поручује „одлази штеточино“ или нешто слично…. Али такав однос према Пиксију преко мог пера неће прећи, баш из разлога што цијеним српски фудбал и најбоље играче у њему. А Пикси је више од „Звездине звезде“. Зато сам замијенио ријечи и прешао на личан тон. Дакле, ја, мали недостојни и анонимни Оливер, у име свих нас, питам другарски и братски „Пикси, бре…. докле“?
А опет, то „докле“ може да се тиче упита о Пиксијевом стрпљењу, о његовој способности трпљења. Чега? Па огромне плате, а малог учинка. И чињенице да ни на задњој конференцији за штампу, када је молио новинаре да га не трпају у исти кош са …. , односно да га не стављају гдје му није мјесто у…. није смогао снаге да изговори ни Вучићево презиме, ни име странке СНС, па чак ни ријеч „политика“….!?
Остао је недоречен, таман као што је недоречен у свом послу…. има играче у великим клубовима и у солидној форми – а никако да састави стабилан тим. Има одличне резултате у квалификацијама, а упрска у завршници. Има игру на терену („нико нас није надиграо“ каже, често) али нема резултат….
Он је „јужна пруга“ попут Светислава Пешића и сигурно би лакше дао оставку да има неки трофеј или медаљу, да је освојио нешто о чему ће се причати и да онда каже „ћао момци“. Овако, чекамо да он нешто уради са српским фудбалерима, иако се ово све више претвара у недогледну одисеју….
Рекао сам себи, као и толики Срби, претпостављам, послије ЕУРО 2024 да ме више не занима репрезентативни фудбал. Посебно се тај утисак појачао послије Игара у Паризу гдје су многи момци и дјевојке показали како се бори за Србију, чак и против објективно бољих од себе (Ноле – Алкараз, „орлови“ – Дрим тим, ватерполисти…). Па још кад сам видио жријеб за Лигу Шампиона, помислих : „Ма Звезда, Бенфика, Барселона…то је фудбал који ме занима“.
И нијесам намјерно хтио да гледам како ће Шпанци, европски прваци да нас растурају по Маракани. Кад??? Пикси опет почео да нас залама као ономад Мартина Васкеза у Верони 1990. Узео бод Шпанцима у Београду. Узео бод за нас, а њима одузео два већ виђена. Није ни игра била толико лоша. Зицер Јовића…. Све је то било сасвим довољно да се за трен разгоропадим у „опет лудог Србина“ који вјерује да је „то-то“ , да је Писки нашао формулу за функционалну игру без „великих имена“, да ће ови момци да гину за грб – а очигледно знају да играју…. И, ајмо да Данцима општимо са родбином!
Али, хоћеш. Исти мућак, друго паковање. Пикси је тим вратио на „катарско“ подешавање. Без озбиљности у нападу, са шупљинама у одбрани, којом приликом сваки противник изгледа озбиљнији бар за класу од наших „орлова“.
И зато, пред наставак Лиге нација, пред очекивање квалификација за Мундијал 2026, питамо онако, из дубине душе: Аман, Пикси, докле?
П.С.
Ако допусти да нас Швајцарци понизе у Србији (а под тим подразумијевам сваки резултат осим побједе Србије, без обзира да ли Косовари Џака и екипа наступе под бијелим крстом часовничара) збиља ћу подесити „орлове“ на неки облик навијачког „mute“ док Пикси не оде тамо гдје је достојанствено и „са штитом“ отишао Кари Пешић.
