Piše: Petar Dragišić
Sve intenzivnije interesovanje Zapada za Albaniju (o tome smo već pisali ovde (preneto i na Novom Standardu, ovde, prim. NS)) imalo je neposredne posledice na razvoj kosovskog pitanja od sredine osamdesetih godina. Interes Zapada za Albaniju nije mogao da mimoiđe ni pitanje Kosova. Otuda je kosovski problem sve više dobijao međunarodne nijanse, pri čemu su različite zapadne strukture sve jasnije stajale na stranu albanskih interesa na Kosovu.
U drugoj polovini osamdesetih godina javnu i posebno energičnu podršku albanskom faktoru na Kosovu pružao je takozvani albanski lobi u Vašingtonu, koji je činilo nekoliko kongresmena i senatora. Oni su, sa puno entuzijazma, stajali iza kosovskih Albanaca i pružali im, pre svega, propagandnu podršku.
To nije proizvodilo trenutne i previše opipljive rezultate, ali su preko ove grupe albanski argumenti polako ulazili u oči i uši američke javnosti. Najistaknutiji pripadnici ovog neformalnog kruga bili su Džozef Diogardi, Vilijem Brumfild, Bob Dol, Džejms Trafikant, Alfonso Damato i Tom Lantoš. Najangažovaniji među njima bio je kongresmen Diogardi, koji je i sam bio albanskog porekla.
Ovi proalbanski senatori i kongresmeni su na više načina podržavali albansku stvar. Istupali su u medijima, učestvovali na demonstracijama albanske emigracije, ali i podnosili brojne rezolucije u Predstavničkom domu i Senatu SAD, kojima je pružana podrška albanskim interesima na Kosovu.
Već 1986. godine Diogardi je u Kongresu podneo rezoluciju u kojoj su kritikovani postupci jugoslovenskih vlasti prema kosovskim Albancima. Takvu rezoluciju podneo je u Senatu i senator Bob Dol. Dol i Diogardi podneli su slične rezolucije i jula 1987. godine. U godinama koje su usledile albanski lobi pojačavao je svoje aktivnosti u američkim predstavničkim telima.
Pojačano interesovanje
Ove inicijative u američkom Kongresu u drugoj polovini osamdesetih nisu imale konkretnije posledice, ali su u Beogradu podstakle nepoverenje u prave namere SAD prema Jugoslaviji i kosovskom pitanju. Jula 1986. godine jedan visoki jugoslovenski diplomata je u razgovoru sa otpravnikom poslova Ambasade SAD u Beogradu istakao da se podnošenjem takvih rezolucija nanosi „šteta političkim odnosima dve zemlje“.
Američki diplomata je uveravao svog beogradskog sagovornika da administracija SAD ne podržava predloge rezolucija o Kosovu, ali da „deli zabrinutost u pogledu ograničavanja slobode govora i slobodnog izražavanja mišljenja svuda u svetu, uključujući i u Jugoslaviji”. Osim toga, on je pomenuo i ocenu Stejt departmenta o „velikom broju netačnosti u tim nacrtima rezolucija“.
Aprila 1988. godine Ambasada SFRJ u Vašingtonu ocenjivala je da neki krugovi u SAD, i to pre svega u Kongresu, pružaju podršku albanskom nacionalizmu. Ipak, prema viđenju jugoslovenskih diplomata, sama administracija se prema SFRJ postavljala „dosta taktično i pažljivo u nastupu“, pri čemu se „nije ograđivala od kritika i zamerki“ koje su mogle da se čuju u Kongresu.
Pitanje Kosova se istovremeno postavljalo i u drugim centrima na Zapadu. U završnom izveštaju jugoslovenskog ambasadora u SR Nemačkoj, Milana Dragovića, za period 1985-1989, konstatovano je da se „sada i sa nemačke strane na događaje na Kosovu gleda mnogo zainteresovanije i sa mnogo više kalkulacija nego ranijih godina.“ Primetna je bila i zainteresovanost nedržavnih aktera za pitanje ljudskih prava u Jugoslaviji, poput Međunarodnog društva za ljudska prava i Amnesti internešnala.
Posebno ilustrativan primer sve izraženijeg razumevanja zapadne javnosti za albanske ciljeve na Kosovu u tom periodu, nalazimo u jednom jugoslovenskom izveštaju iz novembra 1988. godine, o okruglom stolu, održanom u Zapadnom Berlinu, u organizaciji američkog instituta Aspen. Ovom skupu na temu „Jugoslavija danas“ prisustvovali su direktor Aspena, zatim tadašnji američki ambasador u Beogradu, Džon Skenlon, kao i mnogi eksperti za međunarodne odnose iz raznih zemalja, od kojih je većina bila iz SAD.
Ključna tema skupa je bila Kosovo, a prisutni su se kritički izjašnjavali o, kako su govorili, „represivnim merama“ prema kosovskim Albancima. U neformalnim razgovorima Beograd je pozivan da „prizna realnost“ i Kosovu da status republike.
Sumirajući utiske, autor jugoslovenskog izveštaja o ovom okruglom stolu je ocenio da je zapadna javnost već tada pokazivala sklonost ka podršci albanskim težnjama na Kosovu: “To govori da se raspoloženje zapadne javnosti u odnosu na događaje na Kosovu okrenulo ka albanskoj strani. Srpske prilaze smatraju emocionalnim i nepogodnim za praktično rešavanje pitanja. Ostaje da se razmišlja o tome koji su motivi ovakvog prilaza. Pored ostalog, nesumnjiv je interes Zapada da se približi Albaniji.“
Signal iz SAD
Da ovakve poruke nisu bile ignorisane u Beogradu videlo se, pored ostalog, novembra 1988. godine, na mitingu na Novom Beogradu (Ušće), na kojem se velikom broju okupljenih obratio predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, Slobodan Milošević. On je, govoreći o kosovskom pitanju, javno podvukao suočenost Srbije sa opstrukcijama, kako u samoj Jugoslaviji, tako i izvan nje: „Bitku za Kosovo mi ćemo dobiti bez obzira na prepreke koje nam se postavljaju u zemlji i van nje […] Pobedićemo, dakle, bez obzira što se i danas, kao nekada, protiv Srbije udružuju njeni neprijatelji van zemlje, sa onima u zemlji.“
Sa takvim stavovima ušlo se u 1989. godinu, u kojoj je internacionalizacija kosovskog pitanja podignuta na još višu etažu. Posebnu dinamiku internacionalizaciji problema Kosova dala je američka administracija, koja se te godine aktivnije uključila u ovo pitanje. Vesnici nove politike prema Kosovu, ali i Srbiji uopšte, bili su već pomenuti novoimenovani američki ambasador u SFRJ, Voren Zimerman, i zamenik državnog sekretara, Lorens Iglberger.
Sredinom marta 1989. godine, Zimerman je stupio na dužnost američkog ambasadora u Jugoslaviji i ta novost nije bila samo personalna, s obzirom da je već na početku svog službovanja u Beogradu on jasno demonstrirao delimično promenjen odnos administracije prema pitanju Kosova i vlastima u Beogradu.
Istovremeno, Iglberger je pred senatskim Komitetom za spoljne poslove, povodom svog imenovanja na poziciju zamenika državnog sekretara, izneo prilično oštru kritiku na račun srpskog rukovodstva, optuživši Slobodana Miloševića za pribegavanje srpskom nacionalizmu. On je, osim toga, podvukao da se „prema Albancima mnogo više greši, nego što oni sami greše“, te da su Miloševićeve „političke akcije veoma štetne za odnose među raznim etničkim grupama u Jugoslaviji“.
Ovaj istup isprovocirao je energičnu reakciju Beograda. Tim povodom jugoslovenski ambasador u Vašingtonu sastao se sa pomoćnikom američkog državnog sekretara i uputio demarš američkim vlastima. Ambasador Kovačević je izrazio negodovanje zbog, kako je navedeno, Iglbergerovog „nedopustivog diskreditovanja politike SR Srbije i Slobodana Miloševića“.
Navodeći istupe proalbanski opredeljenih kongresmena, Kovačević je ukazao na zabrinutost jugoslovenske strane zbog utiska da takve ideje postaju deo oficijelne politike SAD: „Mi smo, međutim, posebno zabrinuti zbog osećaja da ovakav razvoj, u odnosu na problem Kosova, počinje da dobija i zvaničnu podršku.“ Kovačević je, dalje, negodovao zbog „nespremnosti da se shvate patnje manjinskog srpskog i crnogorskog stanovništva i o njima kaže javna reč“.
Sumirajući izjave predstavnika američkih vlasti, Kovačević je na sastanku sa pomoćnikom državnog sekretara direktno ukazao na utisak Beograda o promeni američke politike prema Jugoslaviji: „[…] Jugoslovenska javnost ne može da prihvati objašnjenja da su antijugoslovenske akcije u Kongresu stvar pojedinaca i grupica, već kroz to gledaju ukupnu politiku SAD. Kada se svemu ovom dodaju i neke druge akcije, kao i izjave Iglbergera, dolazi se do određenih signala o mogućim promenama generalnog američkog stava prema Jugoslaviji.“ Na pomenutom sastanku američka strana je tvrdila da se pozicija SAD prema Jugoslaviji ne menja, ali da Helsinška povelja čini legitimnim zainteresovanost SAD za stanje ljudskih prava u Jugoslaviji.
Studenti u blokadi posetili jug Kosova: Ljudi govore o nesigurnosti, ali i odlučnosti da ostanu
Zimermanov intervju
Nekoliko meseci kasnije, juna 1989. godine, šef jugoslovenske diplomatije, Budimir Lončar, zatražio je u razgovoru sa američkim državnim sekretarom, Džejmsom Bejkerom, da se administracija SAD aktivnije suprotstavlja predlozima rezolucija u Kongresu o ljudskim pravima na Kosovu. Bejker je, međutim, takav zahtev prećutno odbio, naglasivši da su „ljudska prava osnova američke politike“.
Jugoslovenskim diplomatama je tada već bilo prilično jasno da pozivanje na ljudska prava postaje centralni faktor strategije Zapada, odnosno, kako je to zaključeno u jednoj depeši Generalnog konzulata SFRJ u Pitsburgu, da ljudska prava predstavljaju „područje na kojem se u sadašnjoj fazi razvoja svijeta može najviše postići u korist politike SAD i uopće zapadnog svijeta.“ U istom dokumentu ocenjeno je da rasprava o položaju Albanaca na Kosovu ima i „karakter dodvoravanja maloj, ali ne i beznačajnoj Albaniji.“
Nezadovoljstvo srpskih vlasti najavama promene američke pozicije prema Srbiji i kosovskom pitanju, ispoljilo se 1989. godine i u ličnom odnosu Slobodana Miloševića i ambasadora Zimermana. Već sama činjenica da je novi američki ambasador u Beogradu prethodno bio šef američke delegacije na Konferenciji o evropskoj bezbednosti i saradnji u Beču, signalizirala je da je njegov zadatak u Beogradu bio „vršenje pritiska u sferi ljudskih prava“.
Za razliku od ostalih republičkih lidera, Milošević je odbijao zvanični susret sa američkim diplomatom. Zimerman je, otuda, od Stejt departmenta tražio i dobio dozvolu da se srpskoj javnosti obrati preko medija. U intervjuu za Borbu, sredinom juna 1989. godine, američki ambasador je poslao poruku da problem Kosova više nije samo stvar Kongresa, već i administracije.
Istakao je da se u Vašingtonu na problem Kosova gleda kroz prizmu ljudskih prava, te stavio akcenat na potrebu zaštite prava kosovskih Albanaca: „Problem Kosova mi vidimo kao ozbiljan problem, velika je zabrinutost u Kongresu i američkoj vladi [podvukao P.D] zbog onog što se događa na Kosovu […]. S druge strane, osećamo da tu neće biti sreće ako se prava jedne nacionalnosti [tu je Zimerman mislio na Srbe- P.D] ističu u prvi plan na račun prava druge nacionalnosti [Albanaca – P.D]“.
Da između Beograda i Zapada, u vezi sa pitanjem Kosova, provalija postaje sve dublja, postalo je još očiglednije desetak dana posle Zimermanovog intervjua za Borbu. Američki ambasador je odbio poziv srpske vlade da prisustvuje obeležavanju šest vekova Kosovske bitke na Gazimestanu. Zimermanov potez sledili su i drugi zapadni ambasadori u Jugoslaviji. U svojim memoarima Zimerman je skup na Gazimestanu nazvao „apoteozom srpskom nacionalizmu“.
Povod za nove nesuglasice između Vašingtona i Beograda pružilo je suđenje članu Predsedništva Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Kosova Azemu Vlasiju. U razgovoru sa Jovanom Vejnovićem, savetnikom predsednika Saveznog izvršnog veća za spoljnopolitička pitanja, krajem oktobra 1989. godine, američki ambasador Zimerman negodovao je zbog činjenice da je predstavniku Ambasade SAD onemogućeno prisustvo suđenju. Zimerman je proces okarakterisao kao „političko suđenje“ i izneo procenu da će proces protiv Vlasija proizvesti negativne reakcije u američkoj javnosti, koje administracija neće moći da suzbije.
Janja Gaćeša: Pismo sa Kosova ili udar na zdravstvo i prosvetu
Grubo mešanje spolja
Sredinom 1990. godine Zimermanov intervju u NIN-u bio je konkretniji nego njegov istup u Borbi, godinu dana ranije. Iako se distancirao od stavova proalbanskih kongresmena (pomenuo je Lantoša i Diogardija), on je signalizirao da će status ljudskih prava predstavljati kriterijum američkog odnosa prema pitanju Kosova: „Sve što mogu reći je sledeće: moja vlada oseća veoma snažno da su prava Srba i Crnogoraca isto tako važna kao i prava Albanaca, ili prava bilo kog Jugoslovena. I, ako postoji dokaz o povredi takvih prava na Kosovu govorićemo u odbranu tih prava, kao što ćemo govoriti u odbranu bilo kojih ljudskih prava“.
Ovaj stav Zimerman je dopunio i najavom da bi američko nezadovoljstvo stanjem ljudskih prava u Jugoslaviji (pri čemu je očigledno pre svega mislio na prava kosovskih Albanaca) moglo imati i ekonomske posledice: „Američka podrška ekonomijama bilo koje zemlje na svetu uslovljena je napretkom u oblasti ljudskih prava […] Postoje takođe posebni zakonodavni akti koji našu podršku Istočnoj Evropi i Jugoslaviji uslovljavaju napretkom u ljudskim pravima […] To ne uključuje pritisak, jer mi ne tražimo od vas da uzmete našu pomoć.“
Novi nivo sukoba Vašingtona i srpskih vlasti dostignut je avgusta 1990. godine, kada je Jugoslaviju (između ostalog i Kosovo), posetila grupa američkih senatora, pred vođena uticajnim senatorom Bobom Dolom. Oni su se tom prilikom sastali i sa predstavnicima kosovskih Albanaca (Ibrahim Rugova), ali i Srba. U izjavi ove grupe senatora naglašeno je, pored ostalog, da „srpske vlasti na sistematski način narušavaju ljudska prava Albanaca“, dok je srpskom rukovodstvu prebačeno „nastavljanje stare linije komunističke represije“.
Ovakvi stavovi američkih senatora uznemirili su rukovodstvo u Beogradu. Republički sekretar za odnose sa inostranstvom, Aleksandar Prlja, je u Dnevniku Radio-televizije Beograd, Dola optužio za pristrasnost, a zatim uzvratio kontraoptužbama, spočitavajući Amerikancima kršenja ljudskih prava prilikom njihove invazije na Panamu krajem 1989. i početkom 1990. godine i hapšenja Manuela Norijege.
Nekoliko dana kasnije, član Predsedništva SFRJ i član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije, Dragutin Zelenović, ocenio je da je situacija na Kosovu, pored ostalog, opterećena i stranim faktorom, te da je „ponašanje američkih senatora grubo mešanje u poslove Jugoslavije i Srbije“.
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina sovjetsko, odnosno rusko, prisustvo na Balkanu, iščezavalo je pod teretom dezintegracije SSSR-a. Samim tim je i uticaj Moskve na tok kosovske krize bio u potpunosti osujećen. Na sastanku sa predsednikom Savezne konferencije SSRNJ-a, Božidarom Čolakovićem, marta 1989. godine, sovjetski ambasador u Jugoslaviji, Vadim Loginov, izneo je stav da tada usvojeni amandmani na ustav Srbije nisu ugrožavali autonomiju Kosova i naglasio da SSSR ima “puno razumevanje za naše napore na stabilizaciji kosovskih prilika“. Takva sovjetska podrška stavovima Beograda o Kosovu nije, međutim, imala konkretan značaj, s obzirom na nemogućnost Moskve da tada utiče na prilike u Jugoslaviji.
Kraj Hladnog rata doveo je do prevlasti Zapada u Albaniji i to je suštinski promenilo dinamiku kosovskog pitanja. Opredeljenje Zapada za jačanje prisustva među Albancima povlačilo je za sobom i sve otvoreniju podršku Zapada albanskim ciljevima na Kosovu. Ta činjenica proširila je manevarski prostor albanskoj emigraciji i omogućila jačanje njene uloge u daljem razvoju kosovske krize.
Odlomak iz knjige: Petar Dragišić, Albanska emigracija i kosovsko pitanje 1981-1989, Beograd: Stela polare 2025.
Izvor: Novi Standard
