Piše: Stevan Gajević
Mnogi će reći: pa ovo nije aktuelna tema. O.K., kada nije, zašto, kad već koristimo evro kao valutu, ne možemo nešto da platimo u EU klasičnim platnim prometom, već preko banke korespodenta? Zašto kod nas i u Austriji cijene nisu iste ili slične? Zašto nam stalno fali gotovina u platnom prometu?
Da bismo objasnili prethodna pitanja, potrebno je vratitu se u sada već ne tako blisku prošlost – kraj devedesetih, kada je Crna Gora na sve načine pokušavala da izvrši secesiju od SRJ. U novembru 1999. godine njemačka maraka se uvodi kao paralelno sredstvo plaćanja sa jugoslovenskim dinarom, dok je od januara 2001. ustanovljena kao jedino sredstvo plaćanja.
Iako sam istorijat uvođenja prvo marke pa onda evra kao valute nije u užem smislu tema članka, bolni procesi koji su se odigrali kasnije jesu.
Valja priznati da ta vremena nisu bila laka, ali su bila vrlo pogodna da se popusti i izgubi dostojanstvo. Odnosno zavisi koga pitate, a i nije bitno toliko jer se u Crnoj Gori svaka stvar pamti tri dana.
Elem, kako god da je uvođenje strane valute bilo polulegalno, za tadašnje vlastodršce bio je to put da se još više udalje od zajedničke valute dinara, a time i od zajedničke države, što ne govorim ja, već oni sami.
Kako treba biti objektivan, valja reći da je tadašnji dinar bio sve drugo nego poželjna valuta, prilično inflatoran, promjenjivog kursa, nigdje konvertibilan, a služio je samo da se zamijeni za njemačku marku.
Akteri procesa koji su tehnički rukovodili uvođenjem njemačke marke, a zatim i evra kao sredstva plaćanja u Crnoj Gori, iz današnje perspektiva, kada se neki novinar sjeti da ih pita o tome, u najmanju ruku očekuju da dobiju orden. Ipak, tadašnji ministar finansija priznaje da proces nije tekao baš glatko. Naime, emiter valute – Njemačka i njen veliki brat koji vodi njemačku spoljnu politiku i danas – USA nisu blagonaklono gledali na taj proces jednostranog uvođenja njemačke marke, jer proces podrazumijeva da kada neko koristi vašu valutu u bankarskom sistemu istovremeno vrši i sekundarnu emisiju, a to ne možete lako da kontrolišete.
Čak se navodi da je tadašnja državna sekretarka SAD Medlin Olbrajt bila izričito protiv toga.
Ipak, „spasila“ nas je jedna prirodna predispozicija, a to je da smo previše mali da bismo bili smetnja bilo čijem monetarnom sistemu. Ukoliko, pak, detaljnije čitate intervjue iz tog vremena, možete vidjeti da je presudnu ulogu i pomoć tadašnjem crnogorskom režimu oko uvođenja njemačke marke pružio Soroš, a tehnički apoenska struktura je obezbijeđena preko Deutsche Bank AG, Frankfurt am Main.
Crna Gora i njena tadašnja vlada nisu željeli sopstvenu valutu, a imajući u vidu istorijsko iskustvo, ti akteri događaja vjerovatno su bili u pravu. Bivši predsjednik Momir Bulatović čak je podržavao tezu da je sa aspekta platnog bilansa sa inostranstvom za Crnu Goru bilo povoljnije da je kao valutu uzela američki dolar. Naravno, ova teza je bila opravdana dok je glavni izvozni artikl bio aluminijum u ingotama koji se prodavao berzanski u USD. Bulatović u knjizi „Nevidljivi lanci“ (Laguna, 2018. godine) navodi da su evropski stručnjaci bukvalno molili rukovodstvo Crne Gore da ne uvodi evro kao svoju valutu, pravdajući to i razlozima da će uvođenje strane valute dovesti do uništavanja izuzetno krhke crnogorske ekonomije.
Dejan Jovović: Srpski ekonomski paradoks – o fiksnom kursu dinara
Kako se to odrazlio na platni bilans sa inostranstvom, zbog čitalaca, objasniću plastično na modelu. Ukoliko ne izvozite na tržište EU, kao što mi ne izvozimo, barem ne dovoljno, izvor novca u našoj ekonomiji može biti jedino kredit, što i radimo u praksi i protiv čega sam generalno. Ipak, kako nemate svoju monetarnu politiku, a ne proizvodite koliko trošite, kredit je nužan da bi se pokrile rupe u platnom bilansu sa inostranstvom. Sa druge strane, imamo i inflaciju, onu koja dolazi spolja i koja se mora peglati ili produktivnošću rada ili primarnom emisijom, koje nemamo.
Dakle, da bi se sanirala ogromna potrošnja, države kredit je neophodan. Pretpostavimo da država uzima kredit 100 evra, npr. Ako se zadužuje po 7 odsto na godišnjem nivou, već na kraju prve godine dug države je 107 eura. Kako je platni bilans negativan, nemate sopstvenu valutu, to je izvoz i ako ga ima skup i destimulišući za privrednika koji je nekonkurentan sa zajedničkim tržištem EU; ujedno, vi ste već u minusu onih 7 evra kamate na startu i tako svake godine, a da nismo ni počeli.
Da imamo evro kao regularnu valutu, mogli bismo da imamo određenu primarnu emisiju koju vrši ECB u skladu sa Mastrihtom, pa bi plate zaposlenih mogle rasti određeni procenat za stopu inflacije, ali bi se i kamate, koje bi bile niže, mogle pokriti. Moramo biti pošteni pa reći da je uvođenje evra u nekim segmentima imalo pozitivne efekte, a to je ista valuta kao u EU, štednja građana je držana u relativno stabilnoj valuti, a inflatorna očekivanja su znatno manja. Samo uvođenje tuđe valute bilo bi adekvatno da Crna Gora može imati određeno učešće u primarnoj emisiji te valute, te imati izvoz koji anulira negativne efekte skupog novca. Skup novac ima efekte u visokoj cijeni inputa koji su prvenestveno iz uvoza, ali i realno odsustvo izvoza materijalnih dobara. Netačno je da uvoz robe široke potrošnje treba zahvaliti rastu dohotka građana, jer je rast dohotka istorijski manji od inflacije i dovodi do pada kupovne moći i životnog standarda zahvaljujući skupom evru. Nerealno je očekivanje da će negativan saldo platnog bilansa biti sve manji kako se predviđa u nekim analizama; taj gap će i u narednom periodu biti finansiran troškovima državnog budžeta, što znači da će biti finansiran iz dugova. Dosadašnja praksa finansiranja investicionih ciklusa na račun troškova države generiše rast javnog duga, jer se budžet troši na projekte i potrošnju koji nemaju potencijala za povraćaj investicije ili generisanje većeg prihoda, što i nije primarna svrha države. U ovakvim procesima, novac koji država obezbjeđuje iz duga preliva se u potrošnju i privatne profite, a servisiranje dugova pada na teret stanovništva.
Bečki institut: U regionu Crna Gora će imati najveći ekonomski rast, a Srbija najmanji
Sve u svemu, dogodilo se to da je od 2001. godine Crna Gora izgubila svoju monetarnu politiku. Mi moramo biti svjesni da je ideja EU koju slijedimo veoma dobra, ali teško ostvariva. Istorijski gledano, kad god smo pravili religiju od politike, bilo je pogrešno. EU je ekonomski džin, ali je politički patuljak. Ona pokušava da izađe iz sjenke velikog brata uključujući se sama i preko mjere u rat u Ukrajini, za šta nema potreban kapacitet.
Vodeći politiku pridruživanja EU po svaku cijenu, kao religiju, bez preispitivanja, ne vodeći računa o sopstvenom interesu, ostali smo bez najmanje 30 odsto jakog turističkog tržišta koje nam je punilo turističku kasu sa više od 30 odsto prihoda. Da li će neko doći iz npr. Belgije i toliko trošiti kod nas procijenite sami. Sa druge strane, oni stariji mogu primijetiti da procesi u EU liče na procese u bivšoj Jugoslaviji, Tamo svako vodi svoju politiku, svako se bori za sebe, a polovina članica čeka neki novac kroz evropske fondove, o kojima odlučuju svi konsenzusom. Čak su i ciljevi politike EU prilično nejasni – od zelene agende do migracija. Sva suština je u tome da EU stari, manje proizvodi od ostatka svijeta a tehnološki zaostaje čak i za Indijom, Iranom, Indonezijom…
(Autor je finansijski konsultant)
Izvor: Dan
