Pčele i oprašivanje: Nevidljivi radnici prirode koji drže planetu u životu

Piše: Jovana Bila Dubaić

Kada govorimo o pčelama, najčešće mislimo na medonosne pčele, košnice i med. Međutim, iza te poznate slike krije se manje poznat, ali veoma važan svet. Većinu ljudi iznenadi činjenica da na svetu postoji preko 25.000 vrsta pčela – na Balkanu oko 1000, a u Srbiji oko 850 vrsta. Među njima su i sitne vrste čija je dužina tela svega nekoliko milimetara, ali i krupne, poput bumbara i drvenarica, koje mogu dostići više od dva centimetra. Ogromna većina pčela uopšte ne pravi med i ne živi u košnicama – na svetskom nivou med proizvodi svega nekoliko vrsta, dok kod nas, u Evropi i na Balkanu, to čini samo jedna. Iako je zbog toga najpoznatija, to ne znači da je i najvažnija. Najveći deo pčelinjeg sveta čine upravo druge, često neupadljive vrste pčela, čiji je doprinos našem životu – i životu čitave planete – neprocenjiv.

Pčele kao stubovi života

Cvetnice, dominantna grupa biljaka na našoj planeti, razmnožavaju se procesom oprašivanja – prenošenjem polena sa jednog cveta na drugi. U oprašivanju učestvuju mnoge grupe insekata, ali pčele su među najvažnijima. Tokom evolucije pčele i cvetnice razvijale su se zajedno, pa su pčele savršeno prilagođene prenošenju polena. Dok posećuju cvetove, polen se zadržava na njihovom telu i prenosi na sledeći cvet, omogućavajući biljkama da formiraju seme i plod.

Iako izgleda jednostavno, posledice oprašivanja prožimaju čitave ekosisteme. Više od dve trećine biljnih vrsta na planeti zavisi od oprašivača, a biljke su temelj života na kopnu: stvaraju kiseonik, uvode sunčevu energiju u lance ishrane, obezbeđuju hranu i stanište brojnim organizmima, štite zemljište od erozije i utiču na klimu. Bez tog složenog sistema – i bez pčela koje ga pokreću – život na Zemlji bi izgledao sasvim drugačije nego danas.

Zašto nam nije dovoljna samo jedna vrsta pčela?

Medonosna pčela je veoma važan oprašivač. Kao gajena vrsta, čovek je umnožava, preseljava i održava njene kolonije, pa je brojna, lako dostupna i prisutna tokom cele vegetacione sezone. Sve to je čini pouzdanim oprašivačem u mnogim sredinama. Međutim, ona nije svemoćna i ne može sama da opraši sav biljni svet oko nas.

Zašto?

– biljke se razlikuju po obliku cvetova, pa tako neke imaju sitne i uske cvetove u koje mogu da uđu samo male pčele, dok druge imaju krupne ili čvrsto zatvorene cvetove koje uspešno oprašuju samo krupnije i snažnije pčele;
– neke biljke cvetaju u periodima godine kada su temperature niže. Medonosne pčele tada retko izlaze iz košnica — obično ne lete ispod oko 15°C. Nasuprot tome, mnoge druge vrste, poput pčela zidarica i bumbara, aktivne su i na hladnoći;

– poznato je i da medonosne pčele selektivno posećuju biljke, dok neke gotovo u potpunosti izbegavaju — pa ni u tom pogledu ne mogu zameniti raznovrsnost divljih pčela.

Drugim rečima – ovaj sistem funkcioniše samo ako su prisutne mnoge vrste pčela, a ne jedna. Kada iz mreže nestane samo jedna karika, poremeti se čitav odnos između biljaka i oprašivača. Zato je za budućnost hrane i stabilnost ekosistema ključno da čuvamo raznovrsnost pčela, a ne samo jednu vrstu.

Nebojša Jevrić: Rekvijem

Kad dobra namera postane loša praksa: zašto više košnica ne znači više pčela

A postoji još jedan važan razlog zašto nam nije dovoljna samo jedna vrsta pčela. Često se misli da se „nedostatak oprašivača“ može nadoknaditi tako što ćemo povećati broj medonosnih pčela. Ali intenzivno gajenje medonosne pčele ne može da zameni prirodnu raznovrsnost oprašivača – i, ako se ne planira pažljivo, može imati i negativne posledice po druge vrste u okruženju.

Problem nije u samoj medonosnoj pčeli, već u načinu na koji je koristimo. Često se veliki broj košnica postavlja koncentrisano na jednom prostoru, što podstiče širenje patogena i parazita između košnica, ali i na divlje vrste pčela u okolini. Uz to, jedna košnica može imati i do 30.000–40.000 radilica – desetine hiljada jedinki koje svakodnevno sakupljaju polen i nektar iz okruženja. Time se raspoloživa hrana za divlje oprašivače značajno smanjuje. Ako tome dodamo i ljudsku praksu uzimanja meda, pčele iz košnica moraju da nastave intenzivno da sakupljaju nektar kako bi nadoknadile izgubljene zalihe, pa se pritisak na resurse dodatno povećava.

Ovaj problem danas dobija i novu, vrlo vidljivu formu. Poruke poput „spasimo pčele“ sve češće se u praksi svode na jedno – „postavimo još košnica“. Brojne kompanije, vođene željom da ispune svoje „zelene ciljeve“, postavljaju košnice na krovove zgrada kao simbol brige o životnoj sredini. Nažalost, ova praksa je primer „greenwashing“-a: dobra namera, ali pogrešan pristup.

Iako je medonosna pčela gajena vrsta, ona nije pripitomljena u meri u kojoj su pripitomljene druge domaće životinje. Ne možemo je zadržati unutar košnice, kontrolisati razmnožavanje, niti ograničiti na prostor koji joj dodelimo. Radilice svakodnevno lete nekoliko kilometara i koriste iste cvetne resurse kao i divlje vrste. Kada se na nekoj lokaciji postavi previše košnica – a ova oblast kod nas uopšte nije regulisana – posledice po divlje oprašivače mogu biti ozbiljne.

Sve ovo ne proizlazi iz loše namere, već iz potrebe da se nešto „vidljivo“ uradi. Ali briga o pčelama ne sme da se svodi na postavljanje košnica na svakom koraku. Pčelarstvo je važno, ali mora biti plansko, ograničeno i usklađeno sa kapacitetom sredine.

Šta ugrožava pčele?

Tokom poslednjih decenija naučnici širom sveta beleže pad brojnosti i nestanak mnogih vrsta pčela. Na to utiče više različitih, uglavnom ljudskih faktora. Najvažniji među njima su:

1. Uništavanje i fragmentacija staništa – širenje poljoprivrednih površina i urbanih predela dovodi do toga da se prirodna staništa smanjuju, narušavaju i usitnjavaju na male, međusobno udaljene fragmente. Pčele – naročito sitnije vrste – tada ostaju izolovane i moraju da prelaze mnogo veće udaljenosti od gnezda do hrane i materijala za gnežđenje. To troši više energije, smanjuje njihov reproduktivni uspeh i čini ih osetljivijima na druge pritiske iz okoline.
2. Intenzivnu poljoprivredu obeležavaju dve prakse, i obe su loše za pčele: široko rasprostranjena primena monokultura i prekomerna upotreba pesticida. Monokulture su ogromne površine na kojima se uzgaja samo jedna biljna kultura. Takvi predeli pčelama obezbeđuju hranu samo tokom kratkog perioda cvetanja, čine njihovu ishranu jednoličnom što slabi njihov imunitet. Istovremeno, hemijske supstance — pre svega pesticidi — kojima su hronično izložene preko cvetova, polena i nektara dodatno narušavaju njihovo zdravlje.
3. Klimatske promene dodatno komplikuju situaciju jer ne reaguje svaka vrsta na promene u klimi na isti način: neke su manje osetljive, dok druge pokazuju velika odstupanja u vremenu razvoja i aktivnosti. Kada se vreme cvetanja biljaka ne poklopi sa periodom aktivnosti njihovih oprašivača, nastaje fenološki raskorak koji posebno pogađa one vrste koje međusobno zavise: pčele kojima su te biljke glavna hrana i biljke kojima baš te pčele omogućavaju oprašivanje.
4. Na kraju, važnu ulogu imaju i invazivne vrste, patogeni i paraziti. Globalna trgovina i transport ubrzali su prenošenje organizama sa jednog kontinenta na drugi. Patogeni koji su u svojim izvornim područjima bezazleni za vrste koje su sa njima koevoluirale, mogu biti pogubni za lokalne pčele u novom području u koje su veštački preneti. Domaće vrste nemaju odbranu od ovih „novih“ uzročnika bolesti, pa infekcije koje su za izvorne domaćine blage mogu kod lokalnih pčela izazvati ozbiljne posledice.

Brana Petrović: Pčele

Šta svako od nas može da uradi da pomogne pčelama?

Pojedinci ne mogu rešiti sve globalne pritiske koji utiču na pčele, ali možemo učiniti mnogo više nego što prvi pogled deluje. Male promene u načinu na koji brinemo o prostoru oko sebe – dvorištu, travnjaku ispred zgrade, ili terasi – mogu biti ključne za kreiranje utočišta bogatih hranom i bezbednih kutaka za pčele.

1. Sadite i negujte medonosne biljke

Bašta, travnjak ispred zgrade, balkon ili prozor mogu postati dragocen izvor cveća, odnosno hrane za pčele. Ne moraju to biti samo kupljene ukrasne biljke. Mnoge domaće, samonikle vrste koje ponekad neopravdano nazivamo „korovom“ predstavljaju pravu gozbu za pčele: bela rada, maslačak, mrtva kopriva, bela i crvena detelina, crni slez i mnoge druge. One su prirodno prilagođene našoj klimi i zahtevaju minimalnu. Najbolji pristup je kombinovati biljke koje cvetaju u različitim periodima – od ranog proleća do kasnog leta – kako bi hrana bila dostupna tokom čitave godine.

2. Preispitajte estetiku bašte: priroda može biti i lepa i „neuredna“

Tradicionalno, nisko pokošen travnjak smatra se sinonimom urednosti. Međutim, takve površine su biološke pustinje. Umesto uniformnog, čestog košenja, razmislite o sledećem:

– ne kosite često, i podignite visinu kosačica na oko 10 cm;

– praktikujte mozačko košenje – ostavite delove travnjaka nepokošenim. Tako nastaje mreža staništa u kojoj mnoge korisne vrste nalaze hranu i sklonište;

– ostavite deo prirode „nesavršenim“: opalo lišće, truli panjevi, gomile grančica – sve su to važna mesta za gnežđenje, skrivanje i prezimljavanje.

Budite lenji baštovani: manje posla, manje buke i više uživanja u vašem zelenom kutku.

3. Napravite hotel za pčele

Solitarne vrste pčela koje se gnezde u šupljim stabljikama rado koriste hotele (gnezdilišta) napravljene od trske, bambusa ili drveta sa izbušenim tunelima. Za razliku od medonosnih, solitarne pčele ne brane svoja gnezda i ne napadaju, tako da se njihovim gnezdilištima može sasvim bezbedno prići i posmatrati ih izbliza. Zato mogu biti i divan edukativni detalj u dvorištu ili na terasi.

Briga o pčelama nije trend, već preduslov našeg opstanka

Pčele nisu dekor prirode – one su njen tihi, neumorni pokretač. Njihova raznovrsnost održava biljke, biljni svet održava ekosisteme, a ekosistemi održavaju nas. Čak i male promene koje pravimo u svom neposrednom okruženju mogu postati deo mnogo šire mreže života koja drži ovaj svet stabilnim, zdravijim i lepšim.

Izvor: Mašina