Lepim zemaljskim čudom koje se zove pčela bavili su se mnogi pametni ljudi, od Aristotela, Vergilija, Katona, Varona, Plinija, Aristomaha, Meterlinka itd. itd. da ih sve s obzirom na hroničnu nestašicu papira ne nabrajam. Čitalac će lako razumeti zašto nisam odoleo a da se ovoj vrsnoj naučničkoj momčadiji, u proučavanju tog genijalnog insekta, ne pridružim.
Nije najbolja prilika da iznosim naučna otkrića do kojih sam u proučavanju pčela došao; biće dovoljno da iz dnevnika svojih varljivih i nepouzdanih uspomena istrgnem jednu stranicu. U staroj (truloj) Jugoslaviji, iz političkih razloga, moj otac nije nastavio sa školovanjem nego se posvetio zemljoradnji, drvodelstvu i pčelarstvu. Imali smo na stotine košnica, đerzonki na više spratova, trmki, vrškara. Gde god je našao pogodno mesto otac je useljavao pčele. Rasušeno bure za rakiju, uz neznatne drvodeljske operacije, otac je pretvarao u košnicu. Zašto da duplja na kruški karamanki zvrji prazna, govorio je, kad je to prirodna košnica. U svom neviđenom entuzijazmu pokušao je i u dimnjaku da drži pčele, ali je taj pokušaj propao. Ja iz tih slavnih vremena ne pamtim ništa drugo do neprekidno zujanje pčela.
Umesto da mi drži časove iz latinskog i više matematike, otac me podučavao iz pčelarstva. Već u svojoj trećoj godini znao sam taj sveti zanat. Znao sam više tada nego sad, jer tada sam pamtio, a sad zaboravljam. Kasnog leta 1944, na putu sa severa prema jugu, u našu avliju banu jedna nemačka divizija: konji, mazge, mule, topovi, laki tenkovi, sjaj i svita, vojska, oficiri, generali, pantalone, čizme. Dopade im se nekako položaj naše kuće, miris meda, cveća, izvori mineralne vode – vidim ja rešili da ostanu. Kuvar namešta veliki kazan, onaj general se brije, sapun, higijena, vidim ja oće da ostanu u Srbiji za sva vremena. Onako uzgred prikupiše dvadesetak začuđenih seljaka, tu se nekako utrpa i moj otac, odvedoše ih do potoka iza crkve i streljaše.
U redu. E, sad dolazi ono glavno. Onaj njihov general, izbrijan, u sjajnim čizmama, traži da mu izvadimo meda u saću, to, veli, mnogo gut i on oće to da guta sa ladnom izvorskom vodom. Baka Ikonija kaže da ona ne ume da izvadi med, da je to samo otac umeo, a njega ste, veli, ubili. General pita mene umem li ja. Ja naravno umem, ali naravno pravim se toša i kažem da ni ja ne umem. Soldatija se raskomotila, brčkanje, sunčanje, konji i mazge pasu po cveću i ružičnjacima. Dobro, kaže general, ja izvaditi meda i bude mnogo gut. Pokaže mu baka Ikonija jednu košnicu koju smo zvali ljutica. Njoj ni otac nije rado prilazio. Bilo je to jako društvo, ukršteno izgleda sa nekim šumskim pčelama tuđicama, vredno ali zločesto. General, lep i samouveren, prilazi, skida kapak sa košnice i vadi ram sa pčelama i medom. Ni veštije pero ne bi opisalo šta se sve tada događalo. Kao po nekoj neshvatljivoj komandi, ceo pčelinji narod ruknuo je iz košnice.
General je uleteo u prava klešta, u najstrašniju zasedu. Jednostavno je oboren na zemlju. Pčele iz ostalih stotinjak košnica, uznemirene događajem, sunule su po razgaćenoj soldatiji, nastade piska i vriska, konji, mazge i mule uz strašnu njisku stuštiše se preko Zapadne Srbije, prema valjevskim planinama, Kosovu i Metohiji, neko poče i da puca iz pištolja, što još više raspomami pčelice vrednice. Ostadoše živi samo oni koji bi se proslavili u maratonu.
General, kuvar, šest oficira i dva puškomitraljesca, bog da im dušu prosti, podlegoše. Izjutra, kad se koliko-toliko sve smirilo, baka Ikonija i ja predasmo ih majčici zemlji. Što se tiče naše kuće mi smo se dobro ovajdili. Ostao nam je veliki kazan devedeset sedam ćebadi, 114 kupovnih košulja, trista peškira, sedam sanduka mirišljavog umivajućeg sapuna, tri džaka soli, i džakova šećera, četiri tovara dvopeka, pribor za brijanje onog generala (ja ga i dan-danji upotrebljavam), pirinča u velikoj količini, aleve paprike, bibera, mnogo koječega što nismo znali šta je, kao npr. šest pari čizama za koje smo mislili da su futrole za budak, dva sanduka nekog pića ni nalik na našu rakiju (ipak je to uz pomoć komšija, rodbine i prijatelja popijeno), ostalo nam je takođe celokupno naoružanje, mitraljezi, topovi, tenkovi, lake haubice i bacači plamena, što ja i sada pokazujem kao svoje ratne trofeje.
Kada je o tom događaju obavešten Adolf Hitler kažu da se od muke upišao u pantalone. U tu svoju diviziju polagao je najveće nade u pogledu totalnog uništenja Srbije.
U knjizi poznatog istoričara Medova ovaj događaj zabeležen je na strani 678, u fusnoti je opisano i kako je reagovao baćuška Staljin kad su ga vojni izveštači o tome obavestili. Ipak je to neka balkanska zajebancija, rekao je uz blag smešak.
(iz knjige Ne ubiti pticu drozda, priredio Miodrag Raičević, Službeni glasnik 2019)
Izvor: RTS OKO
