Пчеле и опрашивање: Невидљиви радници природе који држе планету у животу

Пише: Јована Била Дубаић

Када говоримо о пчелама, најчешће мислимо на медоносне пчеле, кошнице и мед. Међутим, иза те познате слике крије се мање познат, али веома важан свет. Већину људи изненади чињеница да на свету постоји преко 25.000 врста пчела – на Балкану око 1000, а у Србији око 850 врста. Међу њима су и ситне врсте чија је дужина тела свега неколико милиметара, али и крупне, попут бумбара и дрвенарица, које могу достићи више од два центиметра. Огромна већина пчела уопште не прави мед и не живи у кошницама – на светском нивоу мед производи свега неколико врста, док код нас, у Европи и на Балкану, то чини само једна. Иако је због тога најпознатија, то не значи да је и најважнија. Највећи део пчелињег света чине управо друге, често неупадљиве врсте пчела, чији је допринос нашем животу – и животу читаве планете – непроцењив.

Пчеле као стубови живота

Цветнице, доминантна група биљака на нашој планети, размножавају се процесом опрашивања – преношењем полена са једног цвета на други. У опрашивању учествују многе групе инсеката, али пчеле су међу најважнијима. Током еволуције пчеле и цветнице развијале су се заједно, па су пчеле савршено прилагођене преношењу полена. Док посећују цветове, полен се задржава на њиховом телу и преноси на следећи цвет, омогућавајући биљкама да формирају семе и плод.

Иако изгледа једноставно, последице опрашивања прожимају читаве екосистеме. Више од две трећине биљних врста на планети зависи од опрашивача, а биљке су темељ живота на копну: стварају кисеоник, уводе сунчеву енергију у ланце исхране, обезбеђују храну и станиште бројним организмима, штите земљиште од ерозије и утичу на климу. Без тог сложеног система – и без пчела које га покрећу – живот на Земљи би изгледао сасвим другачије него данас.

Зашто нам није довољна само једна врста пчела?

Медоносна пчела је веома важан опрашивач. Као гајена врста, човек је умножава, пресељава и одржава њене колоније, па је бројна, лако доступна и присутна током целе вегетационе сезоне. Све то је чини поузданим опрашивачем у многим срединама. Међутим, она није свемоћна и не може сама да опраши сав биљни свет око нас.

Зашто?

– биљке се разликују по облику цветова, па тако неке имају ситне и уске цветове у које могу да уђу само мале пчеле, док друге имају крупне или чврсто затворене цветове које успешно опрашују само крупније и снажније пчеле;
– неке биљке цветају у периодима године када су температуре ниже. Медоносне пчеле тада ретко излазе из кошница — обично не лете испод око 15°Ц. Насупрот томе, многе друге врсте, попут пчела зидарица и бумбара, активне су и на хладноћи;

– познато је и да медоносне пчеле селективно посећују биљке, док неке готово у потпуности избегавају — па ни у том погледу не могу заменити разноврсност дивљих пчела.

Другим речима – овај систем функционише само ако су присутне многе врсте пчела, а не једна. Када из мреже нестане само једна карика, поремети се читав однос између биљака и опрашивача. Зато је за будућност хране и стабилност екосистема кључно да чувамо разноврсност пчела, а не само једну врсту.

Небојша Јеврић: Реквијем

Кад добра намера постане лоша пракса: зашто више кошница не значи више пчела

А постоји још један важан разлог зашто нам није довољна само једна врста пчела. Често се мисли да се „недостатак опрашивача“ може надокнадити тако што ћемо повећати број медоносних пчела. Али интензивно гајење медоносне пчеле не може да замени природну разноврсност опрашивача – и, ако се не планира пажљиво, може имати и негативне последице по друге врсте у окружењу.

Проблем није у самој медоносној пчели, већ у начину на који је користимо. Често се велики број кошница поставља концентрисано на једном простору, што подстиче ширење патогена и паразита између кошница, али и на дивље врсте пчела у околини. Уз то, једна кошница може имати и до 30.000–40.000 радилица – десетине хиљада јединки које свакодневно сакупљају полен и нектар из окружења. Тиме се расположива храна за дивље опрашиваче значајно смањује. Ако томе додамо и људску праксу узимања меда, пчеле из кошница морају да наставе интензивно да сакупљају нектар како би надокнадиле изгубљене залихе, па се притисак на ресурсе додатно повећава.

Овај проблем данас добија и нову, врло видљиву форму. Поруке попут „спасимо пчеле“ све чешће се у пракси своде на једно – „поставимо још кошница“. Бројне компаније, вођене жељом да испуне своје „зелене циљеве“, постављају кошнице на кровове зграда као симбол бриге о животној средини. Нажалост, ова пракса је пример „greenwashing“-а: добра намера, али погрешан приступ.

Иако је медоносна пчела гајена врста, она није припитомљена у мери у којој су припитомљене друге домаће животиње. Не можемо је задржати унутар кошнице, контролисати размножавање, нити ограничити на простор који јој доделимо. Радилице свакодневно лете неколико километара и користе исте цветне ресурсе као и дивље врсте. Када се на некој локацији постави превише кошница – а ова област код нас уопште није регулисана – последице по дивље опрашиваче могу бити озбиљне.

Све ово не произлази из лоше намере, већ из потребе да се нешто „видљиво“ уради. Али брига о пчелама не сме да се своди на постављање кошница на сваком кораку. Пчеларство је важно, али мора бити планско, ограничено и усклађено са капацитетом средине.

Шта угрожава пчеле?

Током последњих деценија научници широм света бележе пад бројности и нестанак многих врста пчела. На то утиче више различитих, углавном људских фактора. Најважнији међу њима су:

1. Уништавање и фрагментација станишта – ширење пољопривредних површина и урбаних предела доводи до тога да се природна станишта смањују, нарушавају и уситњавају на мале, међусобно удаљене фрагменте. Пчеле – нарочито ситније врсте – тада остају изоловане и морају да прелазе много веће удаљености од гнезда до хране и материјала за гнежђење. То троши више енергије, смањује њихов репродуктивни успех и чини их осетљивијима на друге притиске из околине.
2. Интензивну пољопривреду обележавају две праксе, и обе су лоше за пчеле: широко распрострањена примена монокултура и прекомерна употреба пестицида. Монокултуре су огромне површине на којима се узгаја само једна биљна култура. Такви предели пчелама обезбеђују храну само током кратког периода цветања, чине њихову исхрану једноличном што слаби њихов имунитет. Истовремено, хемијске супстанце — пре свега пестициди — којима су хронично изложене преко цветова, полена и нектара додатно нарушавају њихово здравље.
3. Климатске промене додатно компликују ситуацију јер не реагује свака врста на промене у клими на исти начин: неке су мање осетљиве, док друге показују велика одступања у времену развоја и активности. Када се време цветања биљака не поклопи са периодом активности њихових опрашивача, настаје фенолошки раскорак који посебно погађа оне врсте које међусобно зависе: пчеле којима су те биљке главна храна и биљке којима баш те пчеле омогућавају опрашивање.
4. На крају, важну улогу имају и инвазивне врсте, патогени и паразити. Глобална трговина и транспорт убрзали су преношење организама са једног континента на други. Патогени који су у својим изворним подручјима безазлени за врсте које су са њима коеволуирале, могу бити погубни за локалне пчеле у новом подручју у које су вештачки пренети. Домаће врсте немају одбрану од ових „нових“ узрочника болести, па инфекције које су за изворне домаћине благе могу код локалних пчела изазвати озбиљне последице.

Брана Петровић: Пчеле

Шта свако од нас може да уради да помогне пчелама?

Појединци не могу решити све глобалне притиске који утичу на пчеле, али можемо учинити много више него што први поглед делује. Мале промене у начину на који бринемо о простору око себе – дворишту, травњаку испред зграде, или тераси – могу бити кључне за креирање уточишта богатих храном и безбедних кутака за пчеле.

1. Садите и негујте медоносне биљке

Башта, травњак испред зграде, балкон или прозор могу постати драгоцен извор цвећа, односно хране за пчеле. Не морају то бити само купљене украсне биљке. Многе домаће, самоникле врсте које понекад неоправдано називамо „коровом“ представљају праву гозбу за пчеле: бела рада, маслачак, мртва коприва, бела и црвена детелина, црни слез и многе друге. Оне су природно прилагођене нашој клими и захтевају минималну. Најбољи приступ је комбиновати биљке које цветају у различитим периодима – од раног пролећа до касног лета – како би храна била доступна током читаве године.

2. Преиспитајте естетику баште: природа може бити и лепа и „неуредна“

Традиционално, ниско покошен травњак сматра се синонимом уредности. Међутим, такве површине су биолошке пустиње. Уместо униформног, честог кошења, размислите о следећем:

– не косите често, и подигните висину косачица на око 10 цм;

– практикујте мозачко кошење – оставите делове травњака непокошеним. Тако настаје мрежа станишта у којој многе корисне врсте налазе храну и склониште;

– оставите део природе „несавршеним“: опало лишће, трули пањеви, гомиле гранчица – све су то важна места за гнежђење, скривање и презимљавање.

Будите лењи баштовани: мање посла, мање буке и више уживања у вашем зеленом кутку.

3. Направите хотел за пчеле

Солитарне врсте пчела које се гнезде у шупљим стабљикама радо користе хотеле (гнездилишта) направљене од трске, бамбуса или дрвета са избушеним тунелима. За разлику од медоносних, солитарне пчеле не бране своја гнезда и не нападају, тако да се њиховим гнездилиштима може сасвим безбедно прићи и посматрати их изблиза. Зато могу бити и диван едукативни детаљ у дворишту или на тераси.

Брига о пчелама није тренд, већ предуслов нашег опстанка

Пчеле нису декор природе – оне су њен тихи, неуморни покретач. Њихова разноврсност одржава биљке, биљни свет одржава екосистеме, а екосистеми одржавају нас. Чак и мале промене које правимо у свом непосредном окружењу могу постати део много шире мреже живота која држи овај свет стабилним, здравијим и лепшим.

Извор: Машина