Priredio: Miroslav Zdravković
Pre pet dana (14.11.2025) izračunao sam i objavio podatak (link) da su prosečna primanja domaćinstava u Srbiji za dvadeset i jednu godinu povećana za 2,9%. Za 20 godina (2003-2023) bila su smanjena za oko 3%. Ovaj jedan podatak ne kaže ništa o tome kako živi prosečna porodica, a još manje o tome kako živi dve trećine porodica ispod proseka, niti šta im se dogodilo sa primanjima u ovako dugom periodu. Nemamo ozbiljnih analiza kako žive ljudi na selu, kako u manjim gradovima, na periferiji Beograda ili u njegovom centru ili naseljima gde žive najbogatiji.
Ovde prilažem deo zapažanja Orvela koja su zaprepašćujuće slična sa našom svakodnevicom, a nakon 90 godina. Tehnologija je u međuvremenu napredovala, ljudska stvarnost „obogaćena“ je sa mnoštvom „korisnih“ naprava (TV, mobilni telefon…), ali neke osnove ljudske materijalne bede i egzistencije nisu se bitno promenile.
Ovde neću citirati precizne Orvelove materijalne analitike o nedeljnim troškovima radničke porodice, već ću samo izdvojiti meni generalizujuće misli o životu siromašnih u zapadnoj civilizaciji.
Nakon pročitanog, osećam se postiđeno da ovako nešto slično nisam napisao (istraživao) za život u Srbiji u proteklih 25 godina. Tim više, jer imam zapisan svaki dinar koji sam zaradio i potrošio.
Kako je živeti u višečlanoj porodici samo od socijalne pomoći? Ili, kako je živeti duboku starost potpuno sam u nekom od hiljada sela koja se gase?
„London kao neki vrtlog privlači odbačene ljude, a istovremeno je toliko veliki da u njemu možete biti vrlo usamljeni i otuđeni. Dok ne prekršite zakon, niko vas i ne primećuje, pa makar bili i potpuno rastrojeni, što ne bi moglo da vam se desi u mestu gde imate susede koji vas poznaju. U industrijskim gradovima se neguje nekadašnji način života u zajednici, tradicija je još uvek jaka, i skoro svi imaju porodicu, a stoga i dom. U gradu od pedeset ili sto hiljada stanovnika nema lutalica i nestalih; niko, recimo, ne spava na ulicama. Štaviše, propisi ne obeshrabruju nezaposlene da zasnuju porodicu. Sa 33 šilinga nedeljno (socijalne pomoći – MZ), muškarac i žena su na ivici gladi, ali mogu da imaju svoj dom; daleko im je bolje nego samcu sa 15 šilinga. Život nezaposlenog, neoženjenog čoveka je užasan. Neki od njih žive u pansionu, a većina u „nameštenoj sobi“, koju obično plaćaju šest šilinga nedeljno, snalazeći se najbolje što mogu sa preostalih devet (šest šiligna nedeljno za hranu i tri za odeću, duvan i zabavu). Naravno da takav čovek ne može da vodi računa o sebi, niti da se hrani kako treba, a u sobi koju plaća šest šilinga nedeljno ne želi da boravi duže nego što je potrebno. Zato provodi dane lutajući po gradskoj biblioteci, ili bilo kom drugom mestu gde može da se ugreje. Biti u toplom – zimi je to skoro jedina briga neoženjenog čoveka bez posla. U Viganu je omiljeno utočište bioskop, koji je tamo izuzetno jeftin. Uvek možete naći kartu za četiri penija, a prepodne, na nekim mestima, i za dva. Čak i oni koji umiru od gladi spremni su da plate dva penija da bi na trenutak pobegli od jezivo hladnog zimskog popodneva. U Šefildu sam išao da slušam nekog sveštenika, i to je bilo najgluplje i najgore održano predavanje kome sam ikada prisustvovao. Nisam više mogao da izdržim, noge su me same nosile napolje, a nije prošlo ni pola predavanja. Ipak, sala je bila preplavljena mnoštvom nezaposlenih ljudi; oni bi slušali i mnogo gore baljezgarije samo da nađu toplo sklonište.
67. strana.
Najsurovija i najpogubnija posledica procene prihoda je razaranje porodice. Ljudi zašli u godine, čak i oni vezani za krevet, bivaju zbog toga izbačeni iz svog doma. Na primer, stariji penzioner, ako je udovac, živeo bi sa svojom decom; njegovih deset šilinga nedeljno išlo bi na račune, a verovatno bi ga i lepo negovali. Međutim, socijalna služba ga ubraja u „ukućane“, i ako ostane sa svojom porodicom, njegovoj deci se uskraćuje novčana pomoć. Zato on u sedamdesetoj ili sedamdeset petoj godini mora da ode u pansion i prepusti svoju penziju vlasniku pansiona, živeći bukvalno na ivici gladi. Video sam nekoliko takvih slučajeva. U ovom trenutku (1936. – MZ) to se dešava širom Engleske, zahvaljujući centrima za socijalni rad.
66. str.
Međutim, niži standard ne mora da znači i odricanje od suvišnih stvari i kupovinu samo onog što je neophodno za život; često je upravo suprotno. Uprkos velikoj krizi, povećava se potrošnja nepotrebnih sitnica. Posle rata, tome su najviše doprinele dve stvari: filmovi i proizvodnja jeftine odeće za široke narodne mase. Mladi koji napuste školu u četrnaestoj i zaposle se negde na periferiji, već u dvadesetoj ostanu bez posla, verovatno do kraja života; ali zato na rasprodaji mogu da kupe odelo koje iz daljine izgleda kao da je krojeno po meri. Devojka može da deluje moderno i za mnogo manje novca. Možda nemate ni dva penija u džepu niti bilo kakav plan u životu, i spavate u vlažnoj sobi na pola kreveta; ali u novoj odeći stojite ponosno na uglu, zamišljajući da ste Klerk Gejbl ili Greta Garbo. A kod kuće vas čeka topla šoljica „starog dobrog engleskog čaja“ i otac, nezaposlen još od 1929, privremeno srećan, jer je načuo ko će biti novi prestolonaslednik.
Trgovci su posle rata morali da se prilagode zahtevima nedovoljno plaćenih, izgladnelih ljudi, a ishod toga je da su danas luksuzne stvari čak jeftinije od onog što je neophodno. Jedan par običnih solidnih cipela košta kao dva para onih veoma pomodnih. Po ceni jednog poštenog obroka možete kupiti kilogram jeftinih slatkiša. Za tri penija nećete dobiti mnogo mesa, ali zato ćete pohovane ribe i pomfrita imati u izobilju. Litar mleka je tri penija, bezalkoholno pivo četiri, ali sedam aspirina košta svega jedan peni, a kutija čaja još manje. Iznad svega je klađenje, najpristupačniji „luksuz“. Čak i ljudi na ivici gladi mogu kupiti kratkotrajnu nadu („nešto za šta će živeti“, kako to nazivaju), tako što će dati jedan peni za tiket. Organizovano klađenje je sada dostiglo status najrazvijenije društvene grane. Kladionice obrnu šest miliona funti godišnje, i taj novac uglavnom dolazi od radničke klase. Bio sam u Jorkširu kad je Hitler ponovo zauzeo Rajnsku oblast. Hitler, Lokarno, fašizam i mogućnost rata nisu izazvali ni najmanje uzbuđenje kod stanovništva, ali odluka Fudbalske Asocijacije da prestane da unapred objavljuje datume utakmica (u pokušaju da smanje broj kladionica) izazvala je raspomamljeni bes. Osim toga, fantastična otkrića moderne tehnike imaju uvek spremna iznenađenja za ljude praznih stomaka. Možda celu noć drhtite od zime jer nemate čime da se prekrijete, ali ujutru u gradskoj biblioteci čitate sve vesti koje su specijalno zbog vas poslate iz San Franciska i Singapura. Dvadesetak miliona ljudi je gladno, ali bukvalno svaki čovek u Engleskoj može da sluša radio. Ono što smo izgubili u hrani, nadoknadili smo u tehnici. Radnička klasa, kojoj su uskratili sve što joj je zaista potrebno, kao nadoknadu je dobila jeftini „luksuz“ koji joj prividno olakšava život.
73-75. str.
Ljudsko biće je pre svega vreća za trpanje hrane; možda su ostale uloge i veštine božanske, ali sa vremenske tačke gledišta one dolaze kasnije. Čoovek umire i sahrane ga, i sve njegove reči i dela se zaborave, ali hrana koju je pojeo živi i posle njega kroz škripanje bolesnih kostiju njegove dece. Mislim da bi moglo da se dokaže da su promene u načinu ishrane važnije od promena dinastije ili čak religije. Na primer, nikada ne bi bilo Prvog svetskog rata da nije izmišljena konzervisana hrana. I istorija Engleske u proteklih četiri stotine godina bila bi potpuno drugačija da krajem srednjeg veka nije počelo da se u ishrani koristi korenasto povrće i razni zeleniš, a nešto kasnije raznorazna bezalkoholna (čaj, kafa, kakao) i žestoka pića, na koja Englezi, kao ljubitelji piva, nisu bili navikli. Ipak, čudno je da se značaj hrane vrlo retko uvažava. Svuda vidite spomenike podignute političarima, pesnicima, biskupima, ali ne i kuvarima, mesarima ili poljoprivrednicima. Kažu da je kralj Čarls V podigao spomenik čoveku koji je otkrio dimljene haringe, ali to je jedini slučaj kojeg trenutno mogu da se setim.
76 str.
Običan građanin bi radije umro od gladi nego živeo na glebu od celog zrna i sirovim šargarepama. Što manje novca imaju, ljudi imaju manje apetita za zdravu hranu. Milioner bi uživao da za doručak dobije integralni dvopek i đus; nezaposleni čovek nimalo. Ovde dolaze do izražaja neke sklonosti koje sam opisao na kraju prethodnog poglavlja. Kada ste nezaposleni, što znači neuhranjeni, zabrinuti, nesrećni i usamljeni, ne želite da jedete dosadnu zdravu hranu. Želite nešto malo „sočnije“. Uvek su tu neka jeftina ukusna jela koja vas mame. Hajde da uzmemo tri porcije pomfrita za jedan peni! Skokni po sladoled od dva penija! Pristavi čajnik da popijemo jednu lepu šoljicu čaja! Tako vam mozak radi kad ste socijalni slučaj. Beli hleb, margarin i zaslađeni čaj nisu nimalo hranljivi, ali su ukusniji (tako bar misli većina ljudi) od integralnog hleba sa namazom i čaše hladne vode. Nezaposlenost je beskrajna patnja koja neprekidno mora nečim da se ublažava, posebno čajem, engleskim opijumom. Šolja čaja ili aspirin je mnogo bolji privremeni stimulanst nego parče integralnog hleba.
79. str.
Posledice ovakvog načina života su uočljive u fizičkoj degeneraciji koju možete videti direktno, svojim sopstvenim očima, ili ako bacite pogled na činjenično stanje…Najočigledniji znak neuhranjenosti su pokvareni zubi. U Lankaširu gotovo da nema osobe sa dobrim zubima među radničkom klasom. Štaviše, mali broj ljudi uopšte ima zube, ne računajući decu; čak i deca imaju lomljive plavičaste zube, što ukazuje na nedostatak kalcijuma, pretpostavljam. Nekoliko zubara mi je reklo da je u industrijskim zonama nemoguće naći osobu stariju od trideset godina koja ima bar jedan svoj zub. U Viganu su mi razni ljudi rekli da je bolje povaditi sve zube što ranije. „Zubi samo prave probleme“ rekla mi je jedna žena.
80. str.
Najbolji Englezi su žrtvovani u klanici Prvog svetskog rata – milion zdravih i snažnih ljudi koji uglavnom nisu stigli da zasnuju svoju porodicu. Ali proces opadanja vitalnosti engleske nacije započeo je i pre toga, najviše zbog nezdravog načina života, tj. industrijalizacije. Ne mislim da je za to kriva navika da se živi u gradovima – gradovi su verovatno i zdraviji od sela, iz više razloga – već moderna industrijska tehnologija koja ima jeftine zamene za sve. Možda ćemo jednog dana otkriti da je konzervisana hrana ubojitije oružje od mitraljeza.
81. str.
Koliko znam, engleska radnička klasa prezire integralni hleb; obično je nemoguće naći hleb od celih zrna žitarica u radničkom naselju. Kao razlog obično navode da je integralni hleb „prljav“, U stvari, smeđi hleb se nekada brkao sa crnim, koji se tradicionalno povezivao sa siromaštvom (ima mnogo siromašnih u Lankaširu; šteta što nemaju i crni hleb!). Ali englesko nepce, posebno radničko, sada skoro automatski odbija dobru hranu. Svake godine povećava se broj ljudi koji više vole konzervisani grašak i konzervisanu ribu umesto pravog graška i ribe, a mnoštvo njih koji mogu sebi da priušte pravo mleko u svom čaju, radije će izabrati konzervisano mleko, čak i ono odvratno mleko koje se pravi od šećera i kukuruznog sirupa, na kome je velikim slovima ispisano „nije za bebe“. U nekim oblastima učinjeni su veliki napori da nezaposleni nauče više o pravilnoj ishrani i racionalnom trošenju novca. Kada čujete ovako nešto, osećate se rastrzano. Čuo sam jednog komunistu kako vrlo ogorčeno govori o tome. Rekao je da gospođe iz višeg sloja sada imaju obraza da dođu u Ist End i savetuju žene nezaposlenih u vezi sa kupovinom. Naveo je to kao primer koji pokazuje mentalitet enleske vladajuće klase. Oni prvo osude neku porodicu na trideset šilinga nedeljno, a onda imaju dovoljno drskosti da im govore kako da troše svoj novac. Bio je u pravu – potpuno se slažem s njim. Ali ipak je šteta da ljudi nastave da se nalivaju đubretom kao što je konzervisano mleko, čak i ne znajući da je ono manje hranljivo od pravog mleka koje se dobija od krave.
82. str.
Džordž Orvel „Put za Vigan“, Lom, 2015.
Izvor: Makroekonomija
