DPS je uspeo da zadrži vlast svega u pet opština u Crnoj Gori (ni Cetinje nije među njima). U Podgorici su izbori prošli bolje nego što je bilo očekivano, jer je DPS uradio sve što je mogao ne bi li zadržao većinu (datum izbora je bio neustavno pomeren, Zeta je bila administrativno izdvojena iz područja grada, napravljena je najšira moguća koalicija saveznika Mila Đukanovića).
Pod ovakvim okolnostima i u sadašnjem trenutku vidimo da bi DPS spokojno izgubio i parlamentarne izbore da su bili raspisani na vreme, da se ne odugovlači besmisleno oko vlade koja nema legitimitet jer ni Skupština više ne reflektuje realno stanje na crnogorskoj političkoj sceni. Za predsedničke izbore i dalje ostaje bojazan da anti-DPS partije neće biti sposobne da pronađu zajedničkog ni adekvatnog protivkandidata, ali postoji nada da Milo Đukanović barem neće pobediti u prvom krugu, što može rezultirati pobedom nekog njegovog konkurenta.
Međutim, podgorički izbori pokazali su jednu veoma bitnu tendenciju na crnogorskoj političkoj sceni, dve partijske koalicije koje parazitiraju na identitetu – jedna oko DPS i druga oko DF, nisu uspele da ispune svoje ciljeve (DPS da uzme apsolutnu većinu, DF da bude drugi i da prebaci 20% podrške). Pobedila je Evropa sad. Zašto? Iz jednostavnog razloga što u jednoj urbanoj sredini kao što je Podgorica građani većinski ne žele da proživljavaju 1918. i 1945. godinu iznova i iznova.
U Podgorici se glasalo za perspektivne ljude, za uspešan program, za neizrugivanje tradiciji ali i protiv njene fetišizacije (pretvaranje tradicije u nešto što je dovoljno samo po sebi), glasalo se za Evropu sad. To je bio idealan spoj usmerenosti ka ekonomskim pitanjima, potvrda EU integracija, uz odavanje dužnog poštovanja tradiciji, taman onoliko koliko je potrebno, a da to ne prerasta u kičasti pseudofanatizam. Podgorica je napravila izbor da bude evropska prestonica, koja zna i svoje korene i put u budućnost.
Pred pokretom Evropa sad je važan proces prerastanja u pravu stranku državnog nivoa. Mora se razvijati stranačka infrastruktura i privući odgovarajući kadrovi. Popularni bivši ministri Spajić i Milatović (i Odović uz njih) nisu dovoljni da nose čitavu stranku. Bitno je ne upasti u zamku oligarhije i ne pretvarati partiju u suviše inokosnu strukturu kao što se desilo demokratama i URA, vidimo da je njihov uspon zaustavljen. Evropa sad može upasti u istu zamku.
Aleksandar Đokić
