Неколико дана је трајала медијска фрка око сада већ чувене реченице коју је изговорио српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик на састанку са америчким изаслаником за Западни Балкан, Габријелом Ескобаром – ”ј**е ми се за санкције”, и то пошто је Ескобар Додику поручио да већ постоје припремљене санкције против њега.
Мотиви за медијску фрку свакако нијесу били јединствени. За неке је та реченица, изговорена од једног политичког лидера, сама по себи вијест која привлачи пажњу публике. За друге је то скандалозно кршење уобичајеног протокола дипломатске комуникације. За треће, сензација да је неко имао петљу да се на такав начин супротстави неком америчком дипломати. За четврте, само – најновији повод за осуду и напад на Додика, у недостатку бољих. За пете, страх од могућих посљедица, односно реакције великог прекоокеанског брата, не само по Српску већ и по Србију.
Сигурно их има још. У сваком случају, медији су свакако профитирали а јавност имала о чему да расправља. У прилог томе, ево још једног погледа.
Наиме, с обзиром на досадашње америчко понашање не само на нашим просторима већ широм свијета, Додикова реченица би се чак могла сматрати и преблагом. Ево и зашто.
На првом мјесту, чини се да се огромна већина – не само јавности већ и креатора јавности – одавно помирила са тиме да Американци некако имају природно право да намећу санкције другима, да условљавају, пријете, осуђују итд. Да није тако, главна вијест не би била Додикова реакција, већ чињеница да је неки страни дипломата имао ту дрскост да пријети санкцијама политичком лидеру стране земље, и то у вези његовог погледа на функционисање те исте земље, у којој је иначе рођен и има ко зна колико дубоке коријене.
Русија и Кина су више пута указивале да су једностране санкције, наметнуте мимо резолуција Савјета безбједности, нелегалне и нелегитимне. Оне су практично инструмент рата вођеног другим средствима, једна од најгорих заоставштина једнополарног свијета, када су западне државе, на челу САД, не само сматрале да имају морално право да пресуђују ко је ”добар” а ко ”лош” момак на међународној сцени, већ имале скоро неспутану моћ да намећу своју вољу широм планете, не само у облику санкција већ и смјена власти, ”хуманитарних” бомбардовања, киднаповања и убијања људи без суда и пресуде.
Ескобар се, на састанку са Додиком, понашао као да тај једнополарни моменат и даље траје, и као да његова земља има пуно право да тек тако пријети санкцијама некој другој земљи.
Лијепо му је Додик одговорио: ”Није ово она Босна у којој сте били прије 20 година.” А, да додамо – нити је то та Америка, нити је то тај свијет. Неко би Ескобара, односно његове шефове требало да обавијести. Мада, искрено, то би било као говорити зиду.
Не само да су једностране санкције нелегалне и нелегитимне, оне су оружје које највише погађа обичне људе, оне најслабије и најсиромашније. Дакле, оне су врло окрутно оружје, и само је масовна хипнотисаност моћи којима су располагали побједници у Хладном рату – уз, наравно, врло вјешто пласирану пропаганду о западним силама као вјечито ”добрим момцима” – спречавала да у широј јавности бахате и злочиначке западне санкције буду виђене за оно што стварно јесу и назване правим именом.
Колико је само људи умрло или остало трајно осиромашено или на други начин оштећено због окрутних америчких и, уопште, западних санкција широм свијета – од Кубе до Јемена, од Ирана до Сирије…
Сјетимо се само још окрутније, заправо чудовишне констатације Медлин Олбрајт да је смрт пола милиона ирачке дјеце због америчких санкција ”вредјела”. А, не заборавимо и то да је Ескобар, на састанку са Додиком, буквално пријетио грађанима Републике Српске ”изолацијом” и ”економским очајем”.
Није ли то практично пријетња неком новом агресијом против Срба у БиХ, неким новим помором, неким новим невиним смртима?
Не заборавимо, Американци нису хтјели да укину своје нелегалне и нељудске санкције против Ирана и Кубе чак ни за вријеме пандемије, за коју је оправдано сумњати да је потекла из њихових лабораторија – на првом мјесту зато што они упорно одбијају да их отворе за независне међународне инспекције. Зато је легитимно тврдити да је Додиков одговор био више него уздржан и дипломатски.
Али, чак и да оставимо на страну санкције и пријетње њима, хајде да поставимо сљедеће питање: која је то земља коју је амерички, односно западни интервенционизам учинио бољом од краја Хладног рата? Сирија? Либија? Иран? Ирак? Авганистан? Простор бивше СФРЈ? Гдје је уопште покриће за ту ароганцију да се страним земљама нуде разна ”спасоносна” рјешења или ”добре услуге” посредовања? Или, да оставимо по страни и разне покушаје насилне ”демократизације” – који су то тачно феноменални резултати громогласно најављеног америчког рата против тероризма послије 11. септембра?
Скоро милион људи широм свијета је убијено у међувремену, створени су милиони нових избјеглица, терористичке организације су, ако ишта, процвјетале, производња дроге и њена међународна трговина вишеструко повећане.
Да не говоримо о увођењу преко ноћи система тоталног надзора гдје год је било могуће – на првом мјесту у самим САД.
Сноуден је открио размјере те скоро невидљиве хоботнице, новог Матрикса – и због тога не може да се врати у сопствену земљу – некадашњу ”земљу слободних и дом храбрих”, бар по ријечима химне.
На крају, писац ових редова је и сам превалио по неку гласну псовку на сличним непријатним састанцима са западним дипломатама у Републици Српској 1996-97. – дакле у зениту једнополарног момента – тако да не пропагирам оно што ни сам нисам спреман да учиним.
Да додам још нешто, на тему разних згражавања над спонтаним (сигурно да није било планирано) псовањем у оваквим тренуцима.
Лицемјерје таквог становишта, у свијетлу горе-описаних резултата америчке и западне политике (бар) у посљедњих тридесетак година, подсјећа на једну од многих упечатљивих сцена из Кополиног класика ”Апокалипса данас”, односно на ријечи одметнутог пуковника Курца, кога су надређени оптуживали за ратне злочине у Вијетнаму – они исти надређени који су управљали агресијом на ту суверену земљу:
”Обучавамо младе људе да сипају ватру на људе, али им њихови команданти не дозвољавају да напишу ”ј.б.те” на њиховим авионима зато што је скарадно…”
Да ли, дакле, треба да говоримо више о псовки која се омакла неком политичару зато што се успротивио новој америчкој агресији и пријетњама – или о понашању које је ту псовку изазвало?
Мислим: о овом другом.
Александар Павић
Извор: sveosrpskoj.com
