Постоје судбине које дјелују прелитерарно, као да их је смислио писац претјерано опседнут симболиком. У Другом свјетском рату, у Југославији, таква је судбина Ивана Горана Ковачића (1913-1943). Пјесник „Јаме“, пјесник који се скоро метафизички уживио са усудом невиних жртава усташких крвника, сам ће изгубити живот од четничког ножа. Имао је тридесет година. Родио се годину дана уочи једног рата да погине у трећој години другог.
Милан Милишић (1941-1991), пјесник чија судбина савршено персонификује трагедију ратног распада Југославије, онако како Ковачићева судбина отјеловљује трагедију крвавог братоубилачког сукоба унутар ширих глобалних кулиса Другог свјетског рата, родио се у јулу месецу 1941. године, у Дубровнику, који је тада припадао тзв. Независној Држави Хрватској. Живио је педесет година, највише у Дубровнику, Лондону и Београду. Погинуо је у кући у којој се и родио, петог октобра 1991, од једне од првих граната испаљених на старо градско језгро Дубровника. Родио се у првој години једног, да погине у првој години другог рата.
У првом рату је настала федерална Југославија, у другој је нестала, као што је нестала и свака реална политичка идеја о братству Срба и Хрвата. Вјероватно ниједан град није толико био симбол тог братства као Дубровник, вјероватно ниједан град није дао толико пјесника који легитимно припадају и српској и хрватској књижевности као Дубровник. Вјероватно ниједан модерни пјесник није толико био српскохрватски као Милишић.
Одлуком Градског вијећа Дубровника, на његовој родној кући, управо ових дана, о тридесетој годишњици његове смрти постављена је спомен плоча на којој стоји: „У овој кући се родио и у нападу српско-црногорских агресора на Дубровник 05. 10. 1991. погинуо Милан Милишић.“
Кога нема
Милишићева књижевна баштина је тако велика и толико разнолика да може дјеловати као да ју је стварало петоро веома различитих људи. Наравно, најприје ту је пјесник Милишић: од „Волеле су ме две сестре, скупа“ до „Треперења“. Ту је затим дјечији пјесник Милишић: од „Тумарала“ до „Настране вране“. Постоји и Милишић феноменални књижевни преводилац: од Толкиновог „Хобита“ до изабраних песама Роберта Фроста. Па Милишић романсијер, Милишић путописац, Милишић из књижевних анегдота, и тако даље, и тако даље…
Није погрешно рећи да сви Милишићи извиру из Милишића-пјесника. А опет, ни Милишић пјесник (чак и ако изузмемо дјечију поезију) није пјесник једног регистра и тона. У својој првој књизи, „Вољеле су ме двије сестре, скупа“, коју су 1970. објавили „Видици“, Милишић пјева: „Девојке Осаке/ пијте ваш саке“ и наговјештава једну од својих опсесивних техника: потенцирање дубљих духовитих поенти кроз звучне игре ријечи. Ваљда и двадесетак година касније, написаће ону пјесму гдје фамозни холивудски глумац из „Прохујало са вихором“ постаје „Кларк Гебелс“.
Само двије године касније, књига „Кога нема“ у издању „Просвете“ представља видно зрелијег Милишића. У тој књизи већ можемо трагати за пјесмама које накнадно звуче пророчански. Један наслов одмах привлачи пажњу: „Ми и они“. У тој је пјесми први стих: „Из истог успаљеног топа“. Годинама касније, Милишић пише пјесму „Нешто на брзину“ коју нам ваља цитирати у цјелини:
Порођај, побачај, препород
Пројектилом срушен
Рекорд
Пријетња у snack-baru
Хидраулична дизалица која подиже џиновски
карго у џиновски авион
Кога нема
Кога није – без њега се може
И суздржаност – чија је већа?
Прах се одсуства његовог таложи
У тих сталактит ил’ у стећак
Кога нема – бришу му се стопе
Празни минути његов простор пуне
Ко пахуљице снијежне, топле
Прозор напуштене собе
Кога нема – гдје сад корача
Над којом спором водом снатри
Лице његово – промијењено лице спавача
И у имену му слова саплет
Гдје му трагови престају – не зна се
Тако ни росе стисак грани
А поређује га ко не умије
Од назочности његове да се брани.
Па онда она пјесма гдје је игра ријечи вишејезична, пјесма под насловом „Љетна понуда“ у којој се фетиви Дубровчанин наругао туристичком бонтону Града у којем су и култни културни фестивали само позадина за баналније и свакодневније угоститељске ужитке:
Хамбургер
Хам sandwich
Хамлет.
Написао је Милишић пред крај живота и један ненасловљен катрен који завршава стихом „Трудим се не сметати животу пред собом“. Има у том стиху нечег од Милишићеве поетике, једнако животне као и књижевне.
Као прво, буди дрво
Као што се зна десити, Милишић се дјечијој позицији окреће због властите дјеце, због синова Олега и Романа. Има неке чудне симболике и у њиховим судбинама. Олег је био дугогодишњи портпарол сарајевског Уреда високог представника (ОХР), док се у Романовим биографијама често потенцира његова сарадња са Лејди Гагом.
Мени лично најдража дјечија Милишићева песма ми је такође и једна од најдражих песама уопште. Тешко ми је пронаћи бољу и краћу варијанту Арс Поетике, примјењиве практично свуда. Зове се „Како да нарастеш велик као велико стабло“ и иде овако:
Као прво
Буди дрво
Као друго
Чекај дуго
Као треће
Имај среће.
Прво је, дакле, нужан таленат. (Да будеш стабло, мораш бити дрво). Затим упорност, оно што Бекет зове fail better. И напослетку, наравно, срећа. Без среће нема ничега.
Милишића романсијера нам је открила „Геопоетика“ кад је 2011. објавила „Официреву кћи“. Ових дана, десет година касније, „Геопоетика“ објављује и „Отоке“, путописну збирку коју је још 1997. премијерно објавила (у међувремену угашена) сарајевска издавачка кућа „Босанска књига“. У њој се, након текстова о јадранским отоцима, о Ластову, Хвару, Вису, Лопуду, налази и текст о Менхетну. Овим путописом књига завршава, а сам путопис завршава Милишићевим описом једне своје посете Јосифу Бродском. Предиван је тај опис једне партије шаха између Милишића и Бродског и препун је финих литерарних опсервација. Милишић, рецимо, каже: „Одјевен је (Бродски) лежерно у jeans од сомота и џемпер. Врло често наслања лактове на кољена; ради то док игра шах, разговара, телефонира, чита, тако да је сомот на кољенима искрзан.“ Овај есеј написан је пре првог објављивања „Воденог жига“ (који свакако излази тек након Милишићеве смрти) те у том контексту готово да испада помало пророчански. Милишић ће, наиме, једанпут примијетити да је Венеција град из којег Бродски наступа према Европи, из којег мисли Европу.
Преводилац Милишић је сјајно превео, примјера ради, Роберта Фроста, па и ону пјесму која спада међу најважније америчке литерарне артефакте двадесетог вијека:
Природа зелено злати,
Немоћна то задржати.
Њен рани лист је цват;
Ал и то само сат.
Тад лист преко листа клоне.
Тако Рај у муку тоне,
Од освита дан настаје.
Ништа златно не опстаје.
Такође, управо је Милишић Србима и осталим Јужним Слoвенима открио Толкина преводом „Хобита“, књигом која је објављена као прва у тада новопокренутој Нолитовој бибилиотеци „Распуст“.
Киш и Сламниг
Кад је о Милишићу из анегдота ријеч, занимљиви су текстови, примера ради, Предрага Чудића и Марка Вешовића. Обојица, као и многи други, потенцирају Милишићево пријатељство са Данилом Кишом. Једва двије године уочи сопствене смрти, Милишић је писао некролог Кишу. Текст је почињао овако:
Фашизам
Бријем бркове на оном мјесту
Гдје их је Хитлер пуштао.
Чувам се фашистичких мисли о чистоћи било каквој.
Избјегавам идеје које би могле повући масе.
Избјегавам танку досљедност поузданих.
Нећу се добро провести знам.
Надам се само да ћу бити лош сапун.
„У књижевном животу срео сам двојицу чије су норме обавезивале и страшиле, чије је лудило било опојан програм и лијек души; зрачили су скромност и дјетињску ведрину; али и гордост, некакву мрачну бригу за текст која у њих бјеше увијек нешто више од бриге за литературу; обојица су ме грдили и насмијавали остављајући ми да сам тумачим њежност грдње и гркост смијеха. Обојица са истим именом старозавјетног пророка; не помишљам да ће овај, који је сад мртав, убудуће бити мање са мном.“
Један је, наравно, Данило Киш, а други Данијел Драгојевић. Око једног другог хрватског песника, између Милишића и Киша је постојао трајни неспоразум. Ивана Сламнига је Милишић сматрао „великим мештром“, док Киш није делио његово одушевљење. Ипак, тај неспоразум је био надахнуће на једну сјајну Кишову песму, којом он скоро нехотице одаје признање и Сламниговом мајсторству:
Natura morte
За Милана М
A l’horizon једна птица,
а у тањуру хладна pizza.
Сунце залази, сједим у shadow,
таквој се срећи нисам надо;
таквој се нисам надао срећи
(ево стиже и батак пилећи)
Ускоро ћу, Herren und Damen,
прилећи
заувијек
под цикламе(н).
Амен.
Jean Сламни
Чудић се волио присјетити начина на који је упознао пјесника: „Милишића сам упознао на једној студентској екскурзији, у возу који је тутњао дивљом ибарском долином, стајали смо крај прозора, пушио је држећи своју луксузну, за оно време непојмљиво луксузну цигарету марке rothmans на његов карактеристичан начин, при самом корену кажипрста и великог прста, згрчене шаке, као да се плаши да ће му је неко украсти или да ће га неко затећи како пуши (опрезност та, можда, беше ђачка). И онда ми је изненада рекао: Хајде, да попијемо нешто у бифеу. Тај позив сам схватио као израз његове посебне наклоности, јер у његовим гестовима ништа није било формално, он је све чинио из дубине своје необично сложене природе.“
Вешовић je памтио Милишићево кибицовање шаховских партија сарајевских пјесника, уз опаску да је Милишић један од ријетких за које се без зазора може рећи да је посједовао оно што је Валтер Бенјамин називао микрофилолошким чулом.
Жупском улицом
Каталогизација Народне библиотеке Србије тврди да су постхумно објављене Милишићеве књиге писане хрватским језиком. Једној од својих последњих пјесама, Милишић је дао наслов „(Нација)“. Она иде овако:
Опијени
Дубоким неразумијевањем
Својих мртвих пјесника
Горди на мрак у свом подруму.
Није он ту мислио на било коју конкретну нацију, мада је понека увек гордија од других због сопственог подрумског мрака.
Милишић је био дубровачки трубадур, трубадур у смислу староставном. Док су се остали песници обраћали само својој нацији и духу своје нације, он је говорио urbi et orbi, граду и свету.
Има нечег старинског у томе да се човек роди и умре у истој кући, али Милишић није само умро, умро природном смрћу, са оних старозаветних седамдесет година или више, него је убијен на прагу зрелог доба. И ту се враћамо на текст са спомен плоче на његовој родној кући: „У овој кући се родио и у нападу српско-црногорских агресора на Дубровник 05. 10. 1991. погинуо Милан Милишић“.
Ови „српско-црногорски агресори“ су ме вратили у ране деведесете подсјетивши ме на званични ондашњи медијски језик из Загреба и Сарајева, мада је, барем ми се чини, у Сарајеву преферирана верзија „србо-црногорски агресор“. Од силног понављања фраза је изгубила сваки садржај те смо је ми, ондашњи тинејџери, подругљиво скраћивали у СЦА.
Шта овде заправо тачно значи „српско-црногорски агресори“, шта то говори путнику намјернику који прође Жупском улицом? Неком неутралном и неупућеном то би најприје конотисало тзв. „бјелаше“, потомке присталица безусловног уједињења Србије и Црне Горе, односно људи који су регионално Црногорци, а етнички се сматрају Србима. Међу онима који су нападали Дубровник сигурно је било и таквих, али сумњам да су састављачи текста мислили на то. Идеја је, наравно, да су Србија и Црна Гора као независне државе извршиле агресију на Хрватску као независну државу.
Улица која ће се звати мојим именом
Улица која ће се звати мојим именом
Нека буде стрма
Неосвјетљена –
Господа да у њој слободно прну
Пијанци да пусте гласа, мачке
Да се прче у вељачи
Киша да је дере
Студен у студеном
Козомор и тлапња бесаних дају јој боју
И ти, још дијете
Да се први пут у њој пољубиш
С једним, склапајући очи
Упућујући своје чисте мисли
Оном другом.
(1977)
У октобру 1991, међутим, Хрватску као независну државу није признавала апсолутно ниједна друга независна држава. Прво такво признање је признање Украјине које је стигло 11. децембра, док тек осам дана касније на сцену ступају Геншер и Данке Дојчланд. Историјски много тачније, а симболички много трагичније, било би написати истину: Милишић је убијен у нападу Југословенске народне армије на Дубровник. Као што уосталом ни сарајевску Народну и универзитетску библиотеку нису спалили „српски злочинци“, него је изгорела након што је гранатирана са положаја Војске Републике Српске.
Власти социјалистичке Југославије Милишићу су узимале пасош, а након што му је пасош враћен написао је једну од својих најлепших песама. Милишић је након завршеног факултета завршио у Лондону понајвише јер је бјежао од обавезног служења војног рока. У земљи у којој се није говорило да се мора само умијјрети и платити порез, него да се мора само умрети и отићи у војску, Милишић је усиео да избегне одлазак у војску. Некадашњег оптуженика пред сплитским Војним судом, убила је иста та ЈНА, која у том тренутку није била исто оно што је била проке, која је била у процесу распада и трансформације као и цијела Југославија, али је још увијек постојала и још увијек је била то што је била.
Да је оваква спомен плоча подигнута 1991, одмах након Милишићеве смрти, па чак и 1996, о петој годишњици, можда и 2001, о десетој, то би и имало неког смисла јер би такав текст био споменик и Милишићу и времену у којем му је одавана почаст. Данас, тридесет година касније, то се ради да би се од њега направио песник који никад није написао: „Трудим се не сметати животу пред собом“, песник који никад није написао „Стихове за помирење“ те да би се једном полусложеницом („српско-црногорски“) избрисала чињеница да је Милишић писао језиком који тобоже не постоји и тобоже није ни постојао, језиком који се зове (и) полусложеницом („српско-хрватски“).
Да се тридесет година послије његове смрти још једном потврди да су мртви и култура и књижевност којима је припадао.
Стихови за помирење
Једни су били на једној страни
Други су били на другој страни
Једни су, здвојни, дизали руку до чела
Други су, у грчу, управљали руке у небо
Једни су, у грозници, викали
Други су само извршавали наређења
Није ли вријеме да пригнемо кољено
Да изговоримо стихове за помирење?
Једни су послије зурили у свој потпис не препознајући га
Други су дознали да из тушева не тече вода
Једнима су прсти отпадали од студени
Други су скупљали прсте и стављали их у џеп
Једнима ће се заувијек чинити да су замало успјели
Други ће све погазити да буду у праву
На нама је само да пригнемо кољено
Да кажемо стихове за помирење.
Једни су молили, други су били неумољиви
Руке на прсима, руке састављене, на грлу
Једни су једну вољу имали, и силу
Други су газили, у каци, вино срдње и гњева
Једни су написали посљедњу поруку
Други су је сакрили, није писало ништа важно
Има ли снаге да се пригне кољено
Да се изговоре стихови за помирење?
Једни су имали разјапљена уста
Други су имали златне зубе
Једни су плакали јер су врата била закључана
Други су настојали заборавити виђене призоре
Једни су остали лежати отворених очију, на леђима
Други ничице пали, што им отеше сан –
Зар је тако тешко пригнути кољено
Изговорити стихове за помирење?
Једни су настојали пригушити крикове
Други су склањали поглед испред непознате дјеце
Једни су се луђачки смијешили с плановима у глави
Други су опомињали да је храна отрована
Једне је казна допала на почетку
Друге је дочекала на крају
Хоћемо ли, коначно, пригнути кољено
Хоћемо ли изговорити стихове за помирење?
Једни су говорили, да би се што мање дознало
Други још шуте, сломљени шутњом
С улице су допирали звукови параде
И фрцао млад грашак ускршњих звона
Маме су кухале између два злочина
Мушкарци су чекали да буду још једном виђени
Можемо ли пригнути скрутнуто кољено
И протиснути стихове за помирење?
Једни трче и трче низ бескрајни перон
Другима руже цвату у тијелу
Једни подижу клобук и плотун одјекује
Други спуштају нож и гледају крв у тањуру
Једни издвајају ријечи као каменчиће из леће
Други их прождиру у неразборитој хитњи
Нама достаје да пригнемо кољено
Да изговоримо стихове за помирење.
Искази су сви од јада, и лудила
Крв се од њих узбурка, и бјесни, и удара, усред ноћи
Док унутра крепавамо од шутње, препуњени шутњом
Као фекалијама контејнер отетог авиона
Једни проклињу друге, други негдању поузданост
Једни би да се свете, други исцрпљују наду
Има ли бољег часа да пригнемо кољено
Да изговоримо стихове за помирење?
Једни су потписали сва људска дјела
Други не налазе гдје би се дало мирно склопити очи
Једни су знали да је друго исто
Други да је тому заувијек крај
Јавља се коначно ова гладна зора
Која свједочи да би могло бити друкчије:
Да не будемо више једни него други
Да пригнемо кољено, да изговоримо стихове за помирење.
Милан Милишић
Аутор: Мухарем Баздуљ
Извор: РТС (ОКО)
