За одговор на питање како разумети себе као припадника постсекуларног друштва, може нам, као путоказ, послужити и слика горепоменутих процеса (Види: https://zurnal.me/habermas-gradjani-drzave-i-gradjani-drustva/)који задиру један у други. Нажалост, идеолошке стране које се данас сукобљавају у јавној дебати уопште на ово не обраћају пажњу. Једна страна (мултикултуралисти) инсистира на заштити колективних идентитета и оној другој пребацује „просветитељски фундаментализам“ и „милитантни секуларизам“, док друга страна (секуларисти) инсистира на бескомпромисном увлачењу мањина у постојеће политичке оквире, те своје противнике оптужује за „мултикултуралистичку издају“ темељних вредности просветитељства.
Такозвани мултикултуралисти залажу се да правни систем постане осетљив на различитости те да се прилагоди захтевима културних мањина да буду подједнако третиране. Они упозоравају да има присилних асимилација и да се досељеницима укидају корени.
Секуларна држава не сме насилно да увршћује припаднике мањина у своју егалитарну заједницу држављана, не сме их извлачити из контекста који је одлучујући за њихов идентитет. Kада се посматра са тог комунитаристичког становишта, политика апстрактне интеграције изгледа сумњиво јер оставља утисак да се мањинама намећу императиви већинске културе. Данас, пак, не говори баш све у прилог оваквих ставова мултикултуралиста: „Не само академици, него и политичари и новински колумнисти виде просветитељство као тврђаву коју морају да одбране од исламског екстремизма“. Оваква реакција, с друге стране, на дневни ред ставља критику на рачун „просветитељског фундаментализма“. Тако, рецимо, Тимоти Гартон Еш тврди, у New York Review of Books (од 5. октобра 2006.) да се треба замислити над тим што “и саме муслиманке замерају Хирси Али то што само генерално напада подчињавање жена у исламу, а не прозива појединачне националне, регионалне или племенске културе”. И заиста, муслимански досељеници не могу се интегрисати у западњачко друштво супротстављајући се својој вери, него само заједно с њом.
На другој страни стоје секуларисти који се залажу за политичко укључивање свих грађана, за укључивање које је слепо за нијансе и које не узима у обзир културно порекло и верску припадност. Та страна упозорава какве све могу бити последице једне „политике идентитета“ која правни систем превише „отвара“ за очување специфичности културних мањина. Ово „лаицистичко“ становиште каже да религија мора остати искључива ствар приватности. Тако Паскал Брикнер одбацује културна права јер она, наводно, доводе до стварања паралелних друштава – тих “малих, затворених друштвених група од којих свака има своје посебне норме”. Брикнер an bloc осуђује мултикултурализам као „расизам антирасизма“, мада он заправо погађа само оне мултикултуралисте-екстремисте који се залажу за увођење колективних културних права. Таква врста заштите читавих културних група заправо би умањила право појединачних чланова да сами управљају својим животом.
Обе стране се, наизглед, боре за исту ствар – либерално друштво у којем ће аутономни грађани цивилизовано живети једни крај других – али, с друге стране, заправо воде Kултуркампф који се изнова распламсава чим се појави било какав политички повод.
Иако је јасно да се оба споменута аспекта природно преплићу, они се споре око тога треба ли предност дати очувању културног идентитета или грађанској интеграцији. На тај начин се полемички заоштрава суочавање филозофских премиса које противници, с правом или не, једни другима приписују. Занимљива је примедба Јана Буруме да је после 11. септембра 2001., академска расправа о просветитељству и анти-просветитељству са универзитета пренета на пијаце. Дебату су распалила тек проблематична позадинска уверења – с једне стране културни релативизам, наоружан критиком ума, а с друге стране ригидни секуларизам, окоштао у својој критици религије.
Извор: Peščanik.net, 27.10.2008.
