Разговор водио: Коста Косовац
Јован Зафировић рођен је 5. јуна 1997. године у Гњилану. Студент је социологије на Филозофском факултету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Добитник је Вибове награде коју додељује лист „Политика”, Награде „Млади типар”, Награде „Вук Глигоријевић”, Награде „Поента”. Пише кратке сатиричне приче и афоризме. Један је од сценариста емисије „Караван” на Радио Београду. Поводом његове нове збирке афоризама врло занимљивог и упечатљивог назива „Косовски циркус” водимо овај разговор за „Политику”.
Песник Изет Кико Сарајлић се у својој песми „Швајцарска” пита шта су срећне земље дале човечанству. Да ли је у том контексту Србија плодно тло за афористичаре? Да ли беда може бити надахнуће?
Када неко каже срећна земља, ми помислимо да је то Швајцарска или неке скандинавске земље. Познајући њихове кокетирајуће системе, њихове позиције у геополитичким кретањима, њихову уштогљеност, прорачунатост, резервисаност, то и те како може да буде предмет за сатиру. Стваралачка преокупација сатиричара не треба да се односи на свет, већ на микросвет. И у тим срећним земљама постоје несрећне ствари, несрећни људи о којима се може писати са становишта сатире. Сарајлић у тој песми каже: „Ево девојчице која служи као узор другим девојчицама!” Једна од тих девојчица које служе као узор јесте и Србија. Разапета, тежи, даје све од себе да сачува достојанство. То јесте узор ако знамо шта је девојчица која изгуби достојанство. С друге стране, Србија поред свих врлина има и мана. Судећи по манама, она јесте плодна за стварање сатиричних дела. Чак и у најсветлијим тренуцима историје за сатиру је било простора. Беда, духовна беда, криза морала свакако је надахнуће и један од покретача за писање сатире. Борба с том бедом кроз њено огољавање није од јуче, није нова. Али борба је ту. И нека буде непрестана, нека буде оно што бити не може – да глупост буде уништена.
У младости често нам је ближи Достојевски, док Чехова истински заволимо и разумемо тек у другој половини живота. Младост тежи јаким емоцијама, узвишеним и болним осећањима, док сатирични отклон као по правилу долази касније у животу. Да ли је то можда разлог зашто нема више успешних младих афористичара? Како сте успели то иронијско осећање света да освестите тако рано?
Када је у питању сатирични отклон, правило да долази касније не важи. Има их много, али узмимо само пример једног од наших највећих сатиричара Радоја Домановића. Домановић је преминуо у тридесет петој години живота, а иза себе је оставио и „Вођу”, и „Дангу”, и „Страдију”, и да не набрајам више. Разлог зашто нема више успешних младих афористичара није један. Један од разлога јесте потпуна маргинализација афоризма као књижевног жанра што од стране књижевних критичара, што од стране многих традиционалних медија где се афоризам могао пронаћи у његовом златном добу. Такође, данас у дубоко материјалистичком свету преовладава максима да се ради оно што се исплати економски. Генерације које се одгајају на тим крилима неће се усудити да раде оно што се у том погледу не исплати. А афоризам не пружа такво задовољство. Своје иронијско осећање света сам успео да каналишем рано. Одрастао сам у селу надомак Косовске Каменице и у тим околностима, када немате елементарне ствари којима млад човек тежи, у његовој природи је да искаже незадовољство због своје скучености. Има потребу да се буни на неки свој начин. Мој је био коментарисање света кроз призму сатире.
Ваши афоризми никога не штеде. Ни власт ни цркву, па чак ни нас саме – народ. Ипак, да се приметити да у њима нема ничег злонамерног. Да ли је ваша критика само један виши облик љубави? Да ли желите све да нас опоменете?
У предговору за књигу „Аркаде духа” Аркадија Давидовича Чотрић записује: „Можда нису сви његови афоризми политички коректни, али то и не треба очекивати од једног сатиричара.” Сатира је бескомпромисна и не треба да штеди никога. Опредељењем за ову или ону идеолошку страну сатиричар постаје пропагандиста. Сатиричар ако је сатиричар не може, што му се често спочитава, бити ни другосрбијанац ни аутошовиниста. Неко је рекао, парафразираћу: ако волиш своју земљу, значи не волиш њене мане. И сатиричара, као и Шантића и свакога ко има љубави према својој земљи, свом народу све ране његовог рода боле. Свакако да јесте облик љубави, оданости, стрепње. Дакле, не критика ради критике, већ ради детектовања одређених аномалија с надом али без претензија да опомене и да опомену неко чује, уз чињеницу да ниједан афористичар није афоризмом проузроковао епохалне промене у друштву.
Често истичете да је за писање афоризама потребна храброст. Ипак, стиче се утисак да власт више не види никакву претњу у књижевности. Раније су писци били забрањивани, многи и затварани на дуге робије. Парадоксално, то је било боље време за књижевност јер није била ефемерна, јер се читала, јер је имала свој глас и одјек. Да ли добар, аутентичан и храбар афоризам још увек може некога да протресе, песницом лупи и пробуди? Колика је његова моћ?
Чини ми се да ниједна власт нема потребе да види претњу у књижевности, ако се заиста ради о књижевности. У јасно ауторитарним режимима без паравана званог демократија писци су, истина, били забрањивани, затварани на дуге робије. То је била лоша борба против писаца. Као што знамо да је и лоша реклама добра реклама, њихова популарност је расла, постајали су траженији, читанији. Потражња за делима која су биле забрањена рапидно је расла. Данас се начин борбе против писаца очито модификовао. Поменуо сам да је афоризам маргинализован у књижевности и јавности, али је и књижевност генерално скрајнута и њена снага није велика. Добар, антологијски афоризам може да протресе, да пробуди, али само појединца, не нешто више. У том контексту, његова моћ самим тим што изазива реакцију постоји. Афоризам није афоризам, ако не изазове реакцију. Било позитивну, било негативну. Сетимо се и применимо ону Кафкину, с малом изменом. Ставимо афоризам уместо књиге и кажимо: „Афоризам мора да буде секира за залеђено море у нама. Ако читалац буде равнодушан након прочитаног не само да тај афоризам нема моћ него то и није афоризам.”
„Треба писати тако да мислима буде широко, а речима тесно.” (Чехов) И сам Андрић је истицао да је најбољи савет за писање добио од своје тетке која би му говорила да речи сабија. У времену скраћене пажње афоризми се чине као идеална књижевна форма. Колико је тешко писати сажето, у малом рећи тако много?
И пре него што сам почео да пишем научио сам да са што мање речи треба што више рећи. Андрић о афоризмима каже да је: „Aфоризам танак лед на који нас наводи наша жеља да јефтино и брзо покажемо шта знамо и шта све можемо и умемо те да је он огледало у које ми хватамо људе око себе, а притом не примећујемо да се у њему огледамо и показујемо и ми сами са свим нашим помислима и намерама.” Ваља бити опрезан и одговоран према речима. Поготовo што најкраћа књижевна форма захтева ту економичност речи. У једној, евентуално две реченице има задатак да нешто поручи, да нешто пренесе. Узимајући све у обзир, а знајући да афоризам са собом носи одређену одговорност, није лако писати га. Често једна реч уме да буде огроман вишак, да смањи ефектност, промени контекст. Све то треба узети у обзир када нас наводи жеља да јефтино и брзо покажемо шта знамо и шта све можемо и умемо. Морамо се одупрети тој жељи, три пута измерити, а онда сатирати сатиром.
Извор: Магазин Политика
