Селимовић: Влада не треба да оклијева са потписивањем Темељног уговора
23. јуна, 2022.
Грубач: Шетачи из „Зомбиграда“ испуцали све пароле, или их треба „навити“
23. јуна, 2022.
Прикажи све

Видовдански народ

“Ми смо тело од тела, и кост од кости, и дух од духа онога народа, који је после Косова живео на свом огњишту без слободе, у својој земљи под туђином, без земаљског царства и без земаљског сјаја; онога народа који је путовао кроз пустињу ропства без свога Мојсија, но са надом несаломљивом да ће му Бог отаца његових, Бог Немањин и Савин, Бог Стеванов и Милутинов, Бог Лазарев и Милошев, опет даровати земљу обећану”, oдговара Владика Николај на питање чији смо ми народ.

Заиста, наш народ се одржао захваљујући цркви, Косову, а кроз дубоко страдање и спознао да је слобода дар Божији, па отуда тако чврсто у свој идентитет уградио и назив: света слобода. Јер, заиста, зар слобода и може постојати без Духа Светога? Зар наша кретања, колико год она била ослобођена ограничења, и колико год она била учестала и удаљена, зар их заиста можемо назвати слободом? Докле год робујемо овом свету и његовим вредностима, можемо ли се заиста назвати слободнима? А, то су наши преци спознали и нама пренели као истину, презревши овоземаљске вредности које су нам наметнуте; свакоме од нас оставили питање: Да заиста знамо шта је света слобода? Да ли се сећамо шта је видовданска етика и за шта су они страдали?

Косовски завет, Видовданска етика и идеја слободе живе у нашем народу. Оне су многе наше претке надахнуле да се покажу као достојни наследници својих славних предака. Њени носиоци су наши војници који су учествовали у новој Косовској бици против НАТО агресије, њен носилац је и Гаврило Принцип. Он је свој живот жртвовао за слободу свог народа, а такав човек се у свим народима славио као херој због свој храбрости и личне жртве. Један од чланова Младе Босне, двадесетдвогодишњи Милош Ђурић у том духу 1914. године пише: „Вредност једне нације треба, дакле, мерити према томе колику је победу извојевало у њој небеско начело над земаљским.“ Целокупно историјско искуство нашег народа темељи се на овим начелима, наводи Гаврило Принцип: „Ал’ право је рекао пре Жерајић соко сиви: Ко хоће да живи нек’ мре, ко хоће да мре нек’ живи!“ И ђакон Авакум, одлазећи на страдање не говори мајци, певајући: „Срб је Христов радује се смрти!“ Зар то није супротно свим начелима овог света и противно и нашој људској логици? Али, знамо да нам је Господ говорио:  који чува душу своју, изгубиће је, а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је. Наш народ је разумео ове речи и живео их. Знао је да ко брижно чува своју стару душу упрљану гресима, тај ће је несумњиво изгубити, пошто ништа прљаво и нечисто неће изаћи пред лице Божије. А ко се ње одрекне Христа ради и ради обновљења и препорођења, наћи ће је.

Ако су наши животни циљеви мотивисани идеалима слободе и правде, ми у нашу историјску пролазност уносимо делић вечности. Насупрот томе, једна од одлика нашег времена јесте диктатура безначајности догађања, са свих страна нас затрпавају вестима и информацијама које су потпуно неважне за нас и наше постојање, а што заправо треба да замагли нашу мисао и перспективу о вечности. Видовдан јесте дан који је обележио нашу националну историју. Поред Косовске битке која се одиграла тог дана и којом је наш народ своје страдање и своје животе принео на жртву за ближњег, за веру, за Бога. Али, на Видовдан је и Гаврило Принцип учинио дело које ће бити повод за почетак Великог рата. Међутим, да ли заиста разумемо величину његовог страдања или смо његову жртву и  предали забораву, под утицајем различитих спољних оцена? Младобосанци су били припадници романтичарског и револуционарног покрета јужнословенске омладине у Аустроугарској, Србији, Црној Гори и међу исељеницима у Америци. Њихова потреба за слободом, политичком, националном, личном, за правдом и просветом свакако је цивилизацијска вредност у односу на Аустроугарску анексију Босне, односно војну окупацију као предигру за даље ширење и напад на Србију. Франц Фердинанд фебруара 1913. године у писму војводи од Виртемберга Албрехту, назива Србе гомилом лопова, убица и хуља, шљамом. Овим моралним дисквалификовањем и криминализовањем они су желели да себи омогуће правно допустивим насиље и материјално пљачкање Србије у име цивилизације. Данас је реторика мало измењена, ратови и пљачке се чине у име наводне заштите демократије и људских права.

Историчари наводе да је избијање Првог светског рата, није било последица судбине или зле коби, него резултат намера. Да би се то разумело, треба се окренути Бечу и Берлину јер је тамо рат свесно планиран, и то је јавно истицано у изјавама најважнијих личности Монархије много година пре него што је рат избио. Хабзбуршка монархија је на све начине осујећивала развој националне идеје код јужнословенских народа, посебно се трудила да онемогући уједињење Србије и Црне Горе. Подстицала је поделе и сукобе, производећи нове нације и идентитете, а да би задобила привредни и политички монопол на Балкану „као извору сировина“. Сличност са догађајима у нашој новијој историји и садашњости није случајна, већ само представља наставак исте политике. Приказивањем српског народа као необразованог, неуког, нецивилизованог, настојало се да се поништи његов идентитет и да му се наметне кривица, што смо поново у истом веку осетили и у последњем грађанском рату, када се често служило антисрпском пропагандом и паролама из Првог светског рата.

Свој извештај о ратним губицима Србије овако завршава ђенерал Стефановић: „Кроз нашу су земљу пролазили и дивљи Хуни и обесни Турци, али нису је толико опљачкали и опустошили као крвожедни Бугари и цивилизоване Швабе. Но највише су болели планирани и почињени окрутни и масовни злочини, свирепа зверства од стране оних који се представљају као искључиви власници цивилизације и културе.“ Намера да се уништи читав српски народ била је нескривена у свим изјавама званичника Монархије, а у приличној мери је и остварена. Из данашње перспективе, јасно се види да се Срби од последица Великог рата до данас нису могли да опораве.

Чињенице је да се српски народ, уз јеврејски и јерменски, убројао међу народе са процентуално највећим војним и цивилним жртвама у новијој историји (XIX и XX век), а пред нама је избор: или да заиста поштујемо и памтимо жртве наших предака, да се трудимо да сачувамо вредности због којих су они страдали, или да их заборавимо. „Потребна нам је култура памћења жртве. Заборав жртве је њено обесмишљавање, порицање да жртва има сврху, поништење последњег права жртве: да буде жртва и да својим чистим жртвовањем порази насиље. Заборав жртве је победа насиља. Заборав Жртве је заборав Бога који се за нас жртвује. Брига за Жртву је брига за Светињу Живота, јер иначе ни наш живот нема вредност ни сврху. Живот и добија свој смисао кроз жртву и љубав.“ Јер заиста, заборав сопствене историје јесте и нестанак једног народа. Управо из тог разлога је у Другом светском рату, када су изнова поновљени поклици да српски народ треба уништити, наређење немачким пилотима било да је на првом месту важности да се бомбардује запаљивим бомбама Народна библиотека у Београду, где су се налазиле хиљаде средњовековних списа који нису до краја били ни истражени, а потом су били задати војни циљеви.

Напослетку, на овај дан треба се сетити и светог Саве, јер како каже Ава Јустин: „Он је отац видовданске етике, он је писац видовданског еванђеља. Кнез Лазар је на Косову изабрао и за себе и за народ исто што је, давно пре њега, Свети Сава био изабрао у Хиландару за себе и за народ. Наша немањићка држава почела је светитељима, а завршила се – мученицима. На том парадоксу стоји вечна правда Божија у овом нашем маленом људском свету. Треба пострадати за небеску правду да би се вечно живело у небеском Царству. То је еванђелска антиномија наше светосавске, наше видовданске етике. То је регулативна идеја наше историје. Чим она ослаби, ми тонемо у себичност, у саможивост, у бездушност. Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима. Без видовданске етике, наш би се народ удавио у живом песку европског релативизма, и његовог рођеног брата – нихилизма, и заједничког им оца – атеизма, и праоца – материјализма.“

Приредио презвитер Александар Поповић

Извор: СПЦ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.