Пишу: Стефан Славковић и Зоран Прерадовић
Нови филм култног југословенског и хрватског режисера Рајка Грлића Свему дође крај отвориће 71. Пулски фестивал, а Грлић га је описао као „љубавну причу умочену у хрватску стварност“. На нашу опаску да љубавних прича има тек неколико, Грлић реагује душом. „Не слажем се. Има их на стотине, и то у милијун и једној комбинацији. У тој непредвидљивости могућих комбинација је и њена драж. Можда извана оне понекад дјелују исто, али изнутра су увијек различите, непоновљиве, као и судбине њених јунака“, каже он у интервјуу за Радар.
Каква је хрватска стварност? Каква јој је текстура, свакодневица, како утиче на осећање снажно попут љубави?
И хрватских стварности има више. Како за кога и како гдје. Генерално се издвајају двије основне; она у којој су они којих има мало, али имају пуно, и она у којој су они који немају и којих сваким даном има све више. Уз то, они који имају, имају и све већу моћ над онима који немају, а они који немају имају све мању моћ над властитим судбинама. Парадокс тог црно-бијелог свијета, и то не само код нас, јесте да они који немају све више вјерују „домољубним“ бајкама оних који имају, или, точније речено, вјерују онима који владају у име оних који имају, и све жучније за њих гласају. У тај, све болнији коктел стварности, умочена је наша љубавна прича.
Недавно сте рекли да је у Србији „фашизам лепо развијен, а и Хрвати му се сваки дан све више приближавају“. Како се савремени фашизам разликује од историјског, из средине 20. века?
Повијест подучава да фашизам није измислио онај њемачки клаун с малим брчићима. Да се она понавља у разним облицима и у разним временима на разним мјестима. Фашизам је налик на цикаде које у дрвећу остављају личинке, а оне, чекајући своје вријеме и добар климатски тренутак, излазе пуно година касније. Фашизам, попут цикада, чека друштвено-економски тренутак у којем се поново појављује. Што се наших простора тиче, мени се увијек чинило да је национализам, као и сва та родољубна митоманија и манипулација народима, само прва степеница ка фашизму. Распад Југославије и рат очито су подарили климу у којој је национализам полагано, готово непримјетно у ових тридесетак година, попримио сва обиљежја раног фашизма. Ево вам само један мали, на први поглед сасвим неважан, примјер наше сличности. Мој пријатељ Горан Марковић у Србији не може радити филмове јер се његов поглед на стање у Србији не подудара с оним владајућих. Неки дан, члан нововладајуће странке у Хрватској је јавно изјавио да Небојша Слијепчевић, млади режисер који је управо у Кану добио Златну палму за сјајан кратки филм, сада када су они дошли на власт, више неће снимати, јер његов рад не одражава њихов поглед на свијет.
У Србији је претпрошлог викенда одржан Свесрпски сабор, а у Хрватској је Домовински покрет дошао у ситуацију да се пита – колико, видеће се. Личе ли вам двадесете године 21. века не деведесете прошлог? Откуд толико срљање у прошлост?
Кад људима не можете пружити пристојну садашњост, онда им обећајте бољу будућност или, још сигурније, увјеравајте их гласно, ако је могуће уз сузе и звукове бубњева, да им је прошлост била херојска и да зато данас треба трпјети не би ли се та прошлост сутра поново догодила. Државе се ту очито обилато служе прокушаном рецептуром свих могућих религија о светачкој прошлости и рајском загробном животу. Све говори да је Домовински покрет као крајње десна странка дебело финанцирана од за приватизацију врло заинтересираног капитала. Сва домољубна реторика и мржња према мањинама очито служи само као магла за будући грабеж. А и њихов спој са старијим партнером ХДЗ-ом је доста занимљив. Они су ХДЗ-овце у предизборној кампањи прозивали и проглашавали највећим могућим лоповима који су опљачкали државу. ХДЗ је истовремено њих проглашавао будалама. По мени и једни и други нису претјеривали. Тако се сада, служећи се њиховом реториком, код нас у Хрватској мирно може казати да су на власти „лопови и будале“. Што се тиче ових наших двадесетих, мени оне више личе на тридесете године прошлог стољећа. То је на неки начин и понукало Анту Томића и мене да поново читамо Крлежин роман На рубу памети који се бави управо тим годинама. Нашли смо у њему, а то је заправо више есеј но роман, и то изузетно мудар есеј, ону љутњу и немоћ према стварности у којој смо препознали себе, вријеме и простор у којем живимо. Та његова љутња нас је вјеројатно и натјерала да кренемо у писање сценарија за Свему дође крај.
Сценарио по Крлежиним мотивима написао је Анте Томић. Рекли сте да је Крлежа у Хрватској маргинализован, иако је један од највећих националних писаца – откуд та скрајнутост, шта у њему и његовом делу смета савременој Хрватској?
Сценарио смо писали заједно, као и све сценарије, свих пет од којих су четири претворени у филмове. Ми то радимо у чудној симбиози два потпуно различита карактера који се добро забављају пишући заједно. Да, Крлежа код нас није популаран. Када би владајући читали, па да су случајно прочитали то што Крлежа мисли о хрватском национализму, прошао би сигурно још и пуно горе. Ево, оно што је Крлежа основао, онај велебни пројект који се звао Југославенски лексикографски завод, који су деведесетих прекрстили у Лексикографски завод „Мирослав Крлежа“, сада ће, према најавама нововладајућих, постати Хрватски лексикографски завод. „Знаш кај, Крлежа се код ових фришких више не носи!“, рекли би код мене у Загребу.
И раније сте правили филмове по књижевним предлошцима – У раљама живота по роману Дубравке Угрешић, Чаруга по делу Ивана Кушана, Караула по роману Анте Томића… шта је то у књижевности толико захвално за претакање у филмски језик?
Роман Дубравке Угрешић Штефица Цвек у раљама живота био је повод и један дио, готово половица, сценарија. Тај филм је драматуршки био попут „бабушке“ у којој је њена књига била унутарња лутка, а вањска је дописана. Што се тиче Чаруге, то увијек морам исправљати, роман Чаруга је изашао годину дана након филма и био је буквално преписан сценарио испричан у првом лицу једнине. А тај сценарио смо заједно писали Иван Кушан и ја. Почео је рат, Иви је требало пара, па је уз моје одобрење то издао као књигу. Што се Антиног романа по којем је снимљена Караула тиче, то смо заједничким снагама претварали у сценариј, и то исписујући једанаест верзија, тако да се тијеком тог рада доста тога мијењало. Зато смо и издали књигу у којој је с једне стране његов роман, с друге сценариј, а између два мала есеја, његов и мој, о томе како смо роман претварали у сценариј. Још један филм, That Summer for White Roses сам радио по књижевном предлошку и то с великим господином Бором Пекићем. Из његовог романа Одбрана и последњи дани узели смо један слој приче и заједнички га сложили у сценариј.
Милорад Пуповац за НИН: Домовински покрет жели да у Хрватској нема ни оно мало Срба
Али ви ме питате што је то у књижевности тако захвално за претакање у филм. Почет ћу од тога да књигама, поготово добрим књигама, по мени не треба екранизација. Оне могу мирно живјети и без својих филмова. Мене особно у њима увијек привуче неки детаљ, неки лик, заплет, неки заметак, као и у осталим сценаријима инспирираним „животом“, из којих онда најчешће, с ауторима тих књига, крећем у авантуру обликовања нечег новог. Да није тако, они не би пристали на заједничку „игру“ материјалом који су већ једном завршили.
Неки Чаругу зову последњим филмом снимљеним у СФРЈ, а прављен је у време српско-хрватског расплета, балван револуције. Тематизује живот српског одметника у Славонији и Лици у време Првог светског рата. Примећујете ли иронију из данашње перспективе, да ли сте је били свесни тада?
Као прво, он је прављен пуно прије балван револуције. Њему се само догодило да када је ушао у кина да се то што је било на великом екрану страшно подударало с вијестима на малом екрану. А као друго, Чаруга за мене није био „српски одметник“. Његова националност нас је најмање занимала. Памтим да сам припремајући филм, а за задњу сцену нам је требао поп, ради костима питао Иву које је Чаруга заправо националности. Таква су то времена била. Или точније речено, такви смо ми људи тада били. Мене је Чаруга занимао као неки славонски wестерн на једној страни, а на другој та трансформација лика од револуционара до пљачкаша и убојице који на крају завршава као велики господин. Занимала ме је та животна путања наших вођа, тих „очева“ за којима увијек вапимо и беспоговорно обожавамо.
Да ли у томе има ироније. Стварност пружа обиље позитивних одговора на то питање.
Како процењујете данашњи положај Срба у Хрватској? Њихови представници, рецимо, држе дистанцу у односу на званични Београд, иако наратив о националној угрожености с успехом ДП-а, претњама ускраћивањем подршке ЈУСП „Јасеновац“, те тједнику Новости, делује да добија све више аргумената…
Мислим да положај Срба у Хрватској задњих тридесетак година није био славан. Али не само њих. Није био добар ни за различите религијским или сексуалним, рођењем или опредјељењем припаднике хрватског друштва. А сада, доласком екстремне деснице на власт, која сву своју снагу црпи прије свега из мржње, постаје још пуно комплициранији, да не кажем пуно гори. То срамотно прекрајање основног наратива Јасеновца које је направило Министарство културе говори о тужном стању духа у Хрватској у овом тренутку. С друге стране то, а они су тога и више него свјесни, иде наруку вашим властима да крену у своје распиривање мржње и тако наставе хранити једни друге фалсифицирањем прошлости на обје стране. Што се тједника Новости тиче, ту није јасно да ли га нововладајући желе смакнути јер га издаје Српско народно вијеће или зато што у њему објављује неколико понајбољих хрватских колумниста који су бесрамно критични према власти и свакодневно откривају хипокризију, глупост и лоповлук у коме живимо. Вјеројатно и због једног и због другог.
Југославију су градили и одржавали многи велики умови. Ко ју је разградио? Зашто је толико дуго трајала и за чију добробит се толико брзо распала?
Трајала је јер је била саграђена на здравим темељима побједе над фашизмом. А живјела на нади једне сиромашне земље да ће сутра бити боље. И заиста је годинама то сутра било све боље и боље.
Распала се захваљујући халапљивости малих „Титића“, од Милошевића до Туђмана, све самих прекаљених комуниста који су преко ноћи постали велики националисти и популисти. Они су у распаду видјели могућност оснивања својих кнежевина у којима им се нико неће мијешати у њихове послове. За то наравно нису били довољни само они, њих су „наши народи и народности“ с великом љубављу изгласали, обожавали и громогласно подржавали. Они су невино почели са „хуманим пресељењем“ и када то није ишло добро закључили су да је договорени рат најбоље рјешење, а уједно и сјајан алиби за свеопћу пљачку. На крају им се и та „игра рата“ отела из руке. Страшно је да се та „игра“, а радило се о борби за територију, а не за људе као што су стално тврдили, на крају претворила у крвави рат у којем је Милошевићева Србија, да будем јако благ, била најмање невина страна.
У београдским књижарама на рафовима с домаћим писцима налазе се и Томић, Крлежа, Јерговић, Новак, Перишић, позоришни живот обележавају Озрен Грабарић, Ивица Буљан, трагове остављају Тихана Лазовић, Горан Богдан, Леон Лучев… колико се о њиховом статусу у Србији зна у Хрватској? И колико се у Загребу на српску културу гледа као на сродну?
Што се српских писаца и њихових књига у Хрватској тиче, о томе не знам пуно, јер ја те писце купујем у књижарама Београда. Не само да их је код нас теже наћи, него су књиге код вас пуно, пуно јефтиније од оних у Загребу. А што се тиче статуса режисера и глумаца које сте набројали, да, о томе се зна у Хрватској и о томе се доста пише.
Вук Бачановић: Какве везе Црна Гора има са Јасеновцем?
Тај проток је и више но обостран. Српски филмови се суфинанцирају у Хрватској као што се хрватски суфинанцирају у Србији. Српски казалишни режисери раде по Хрватској као што и глумци играју по хрватским филмовима и телевизијама, као и обрнуто. Казалиште и филм су префине работе да би националност ту играла неку велику улогу. Уосталом, када бираш глумце, најмање ти је важно које су националности.
Да ли наша међукултурна повезаност природно проистиче из заједничког наслеђа или је последица потребе за већим културним тржиштем?
И једно и друго. И дугогодишње заједничко насљеђе али и тржиште које омогућује готово исти нам језик.
Не каже се залудно да смо „осуђени“ једни на друге. Једино што смо ми доста дуго, и то с правом, вјеровали да нам је, што се политике тиче, боље него вама, но сада се та разлика сваким даном, болно по нас, смањује.
С једне стране ваше Неиспричане приче, с друге Сам о себи Срђана Карановића. Сјајне књиге које су изазвале велико интересовање публике. Ко из српског културног живота изазива сличну пажњу у Хрватској?
Ако ме питате за писце, премда се ни Срђан Карановић ни ја не осјећамо писцима, онда прије свега морам споменути писце с којима сам се имао част дружити: Данила Киша, Филипа Давида и Мирка Ковача. Они су имали, и данас имају, култни положај у, нажалост све мањој и све тишој, културној јавности Хрватске. А ту је присутан и Бора Ћосић, па Давид Албахари, Светислав Басара и наравно „момак из Пуле“ Владимир Арсенијевић.
Стасавали сте у једном ауторитарном режиму, као припадник „прашке школе“ студирали у другом, а недавно сте рекли да савремени популизам, у доба демократије, суштински јесте фашизам. Влада ли данас нека нова, глобална аутократија – капитала, информација, постистина или лажи?…
Разлика између социјализма у тадашњој Чехословачкој и тадашњој Југославији – лијепо је имати двије бивше земље иза себе – била је доста велика, као и у порно-филмовима, код њих је био хард а код нас софт социјализам. А ово данас… зашто ме тјерате да разговор завршимо у мрачним и туробним тоновима. Ја сам ипак, тешко је то данас признати, неизљечив оптимист који и у позним годинама мисли да се има смисла борити за неки „бољи свијет“, па чак и да има смисла у кућној радиности радити мале независне филмове који, као род, умиру свугдје око нас.
Извор: Радар
