Кроз читаво свето писмо провлачи се једно велико питање. Може ли човјек видјети Бога и остати жив? Мојсије је молио: Бога покажи ми своју славу. Али му је било речено да човјек не може видјети лице Божје и остати жив.Илија је на гори Хориву заклонио своје лице пред Божијим присуством.
А данас, на Тавору, управо Мојсије и Илија стоје пред Исусом и гледају његово лице. Оно што некада ни под којим условима нису могли да виде, сада гледају у лицу Исуса из Назарета. У томе је велика тајна овога празника.
Невидљиви Бог добио је људско лице. Божја слава више није само у огњу, облаку и недоступној свјетлости. Она се настанила у људском тијелу. Од оваплоћења па надаље, Бога не можемо тражити мимо Христа, али ни Христа мимо његове човјечности. Људско лице, људско тијело, људски живот постали су мјесто сусрета са Богом.
На Тавору Исус не одбацује људску природу да би показао своје божанство. Напротив, његово људско лице сија, његове људске хаљине постају бијеле као свјетлост. Божанска свјетлост не уништава оно људско, него га испуњава и доводи до његове истине.
Бог није супарник човјеку. Парадоксално, то што је човјек ближи Богу он не постаје мањи, него више људски, постаје човјечни, постаје истински човјек. Чини се лудошћу то и изговорити, али нас о те лудости спасава њена истина. Оно божанско у човјеку управо је његова људскост. Зато хришћанско спасење није бјекство из тијела, из свијета, из историје.
Бог није постао човјек да би нас избавио од наше људскости, него управо супротно, да би нас избавио од свега што је у нама не људско. Од мржње, окрутности, страха, лицемјерја, лажи, себичности. Светост није поништење личности, него њено преображење. Светитељ није човјек из кога је ишчезло оно људско, него човјек у коме је људско постало прозирно за Божију љубав. То је човјек кроз чију људскост видимо оно божанско и код кога се оно божанско јавља као истинска људскост.
Истинска божанскост и истинска људскост једно је те исто. Међутим, на Тавору се не говори само о свјетлости. Јеванђелист Лука каже да су Мојсије и Илија разговарали са Христом о његовом изласку који треба да се изврши у Јерусалиму. Та ријеч није случајна.
Мојсије је некада извео Израел из египатског ропства, а сада Исус говори о једном дубљем изласку. О проласку кроз страдање и смрт којим ће човјека извести из ропства пролазности. Дакле, у сред таворске славе говори се о крсту. То значи да Тавор и Голгота нису двије супротстављене слике Христа.
Додуше, на Тавору видимо свјетлост, а на Голготи ране. На Тавору хаљине блистају, док му на Голготи и хаљине одузимају. На Тавору ученици падају пред његовом славом, а на Голготи му се чак и пролазници ругају. Па ипак у оба ова догађаја открива се иста тајна, слава Бога који не чува себе, него се из љубави потпуно предаје за живот свијета.
Тако, Тавор показује како Божија слава изгледа, а Голгота открива шта та слава јесте. Љубав која за добробит другога жртвује саму себе. Ми славу обично повезујемо са моћи, успјехом и уздизањем изнад других.
Исус нам открива сасвим другачију славу, славу љубави која силази, служи и прима на себе ране другога. Тако ни крст није одсуство Божије славе.
Он у ствари показује Каква је Божја слава? Она је љубав која остаје љубав чак и онда када је одбачена и распета. Петар то још не разумије. Он жели да начини три сјенице и да задржи тај тренутак. Жели Тавор који неће морати да се заврши. Духовну утјеху која га неће одвести у неизвјесности Јерусалима. Али из облака Отац не поручује, останите овдје, него њега слушајте. Дакле, слушајте Исуса чак и када говори о крсту.
Њега слушајте и када више не видите свјетлост. Њега слушајте и када вам се чини да је Бог далеко и да су тама неправда и смрт постале једина стварност. Јер таворски тренутак пролази, Мојсије и Илија нестају, облак се повлачи, глас престаје. Јеванђеље тада каже, и подигавши своје очи, они никога не видјеше осим једино Исуса. Једино Исус, то је оно што ученицима остаје Не остаје им свјетлост коју би могли задржати, ни усхићење које би могли поновити, него Исус који га треба слиједити.
А то значи да вјера није посједовање неког узвишеног духовног осјећања. Вјера је ход за Христом и онда када осјећања утихну човјек духовно сазријева када престане да тражи само Божије дарове и почне да тражи самога Бога. Када се не држи за тренутак утјехе него за Христа који остаје присутан и у Тами. Управо зато Исус одводи ученике са горе, а у подножју их не чека нови призор славе, него болесно и измучено дијете и његов очајни отац.
То је оно што прво сусрећу послије Тавора. Као да нам Јеванђеље овим каже, ако сте заиста видјели Христову свјетлост, сиђите сад тамо гдје човјек пати. Истинитост нашег сусрета са Богом не провјерава се само у тренуцима молитве, него у начину на који приступамо рањеном човјеку. Ако нас наша побожност чини хладним, строжијим и немилосрдним према другима, онда свјетлост коју смо видјели засигурно није таворска. Јер ко је макар мало додирнут Христовом свјетлошћу, тај почиње пажљивије да гледа свако људско лице, а то значи да он зна да човјек није само оно што се тренутно на њему види. Испод гријеха може бити искривљено покајање, испод грубости дубока рана, испод очајања још неугашена чежња за Богом.
Ниједан човјек није исцрпљен својим падом. Сваки је позван на преображење. Када су ученици пали ничице од страха, Исус им је пришао, дотакао их и рекао, устаните и не бојте се. То је начин на који Божја слава дјелује. Она не понижава човјека с висине, него му прилази. Не оставља га на земљи, него га подиже. Не увећава његов страх, него га ослобађа од страха. Нека зато и наш живот постане макар мали одсјај Тавора.
Не тиме што ћемо говорити о свјетлости, него тиме што ћемо неком прићи. Не тиме што ћемо изгледати узвишено, него тиме што ћемо некога подићи. Не тиме што ћемо побјећи од таме свијета, него што ћемо у њу унијети Исусове ријечи, устани и не бој се.
Амин.
